СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Како су савезници бомбардовали Србију и Црну Гору: операција „Недеља пацова"

НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО СРЕЋАН УСКРС

Пише:
Петар
Алексић

-Зашто је ёенглеско и америчко разарање Србије и Црне Горе, било и остало једна од највећих табу тема и Титовог и садашњег режима

-Због чега се више од 50 година тврди да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким масакрирањем највећих градова у Црној Гори и Србији?

-Шта је био прави циљ највећег разарања наших градова у њиховој историји?

-Како је функционисао сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору?

-Зашто никада нису пописане жртве наших "западних савезника и ослободилаца"?

-Због чега су губици нашег невиног цивилног становништва били 300 пута већи од жртава немачког окупатора?

-Ко је тражио, ко предлагао, а ко одобравао "савезничка" рушења десетина српских и црногорских градова, вароши и села?

-Како су Енглези и Американци организовали "Недељу пацова" у Србији?

-Какву су улогу у масакрима над хиљадама беспомоћних жена, деце и стараца имали маршал Тито, Коча Поповић, Митар Бакић, чланови Титовог Врховног штаба и његових главних штабова у Србији и Црној Гори?

-Како је после ваздушне инвазије са Запада уследила класична копнена инвазија са Истока?

СТРАНА 42 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: ТИТО СЕЈЕ СМРТ

СТРАНА 44 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: СРБИЈА ЈЕ ПАЛА НА КОЛЕНА

СТРАНА 49 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: КРВАВИ УСКРС

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили "на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори "немају готово никакве губитке", а да је њен прави ефекат "хиљаде наших мртвих људи", како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове "помоћи" англо-америчких "савезника и ослободилаца" организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.

Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша

После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, "Евроглас" је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове "хумане мисије". Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Прва жртва наших западних "савезника" био је Ниш, највећи српски град после Београда.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

НИШ МЕТА 15 ПУТА

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине...

Пакао је трајао 14 минута

У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача...

Опело за жртве савезника

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

"20. октобар 1943."

На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији - у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог "савезничког" бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Тајна чувана пола века

Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну - ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:

Депеша која открива: Тито је бомбардовао Србију

- Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други Титови доушници деценијама измишљали да би "највећег сина наших народа и народности" сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво... А сада је, као на длану, јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, њихове жеље он је усаглашавао са својим жељама и сам је одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

"Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ."

(Подвучено у оригиналу).

Капитулација пред Титом: друго бомбардовање Ниша

Ова депеша скида било какву примесу енигме са било ког потоњег бомбардовања било ког српског и црногорског града, али и са првог англо-америчког митраљирања Ниша. На основу механизма који је у њој изложен, најлогичније је претпоставити да Тито за то масакрирање Ниша није тражио никакво "покриће" у жељама својих повереника у Србији, већ да је том приликком испуњавао само своје жеље.

Да је тај закључак тачан потврђује чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

- Ја бих разумео бомбардовање Ниша - рекао је опраштајући се од својих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић - да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

Треће бомбардовање Ниша

Још жртве овог, другог бомбардовања, нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, по трећи пут, устремили на Ниш. Било је то у среду, 5. априла 1944.

Први знак за узбуну дат је у 13.30 часова. Сат и по касније, кад су сви помислили да је опасност прошла, над градом су се у борбеном поретку појавили први англо-амерички бомбардери. Брујали су из правца североистока.

Овог пута режија разарања града на Нишави била је још циничнија. Први авиони су обавили Ниш вештачком маглом, а они који су стизали иза њих насумице су, са висине од три-четири хиљаде метара, бацали свој убитачни товар. Први удар почео је у 15, а други у 15.15, трећи, најжешћи, у 15.40 часова.

На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Најлакше су имале 100, а најтеже 500 килограма.

Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. У рушевинама су остале целе породице. Поред осталих и породице Александра Петровића и Томе Милосављевића. Погинули су и осамнаестогодишњи Радомир Илић из села Топонице и тринаестогодишњи Мирослав Милорадовић.

Срушене су десетине породичних кућа и јавних зграда. Бомбе су падале чак и по градском гробљу. Наши "савезници и ослободиоци„ нису поштедели ни Саборну цркву, њен иконостас, певницу и олтар.

Немачки објекти опет су остали читави.

- Дојучерашњи наши савезници - изјавио је председник нишке општине Јован Чемерикић - својим безумним држањем и грубим терористичким нападима из ваздуха у црно завише овај град. Створише му ореол мучеништва. Побијени свет је већином сиротиња.

Што пре бомбардовати Никшић"

У међувремену, док су Енглези и Американци, према одлуци Титовог Врховног штаба, по други пут сејали смрт по Нишу, свом врховном команданту се 30. марта 1944. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. Он је свом маршалу пријавио своју жељу:

"Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић".

Бајлонијева пијаца је била проверени "војни објекат„

Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом. У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао.

- Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи - јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник Никшића Јеврем Шаулић.

- Непријатељски авиони - извештавао је Шаулић - не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона.

Сутрадан, 9. априла, проговорио је и Радио Лондон:

- Приликом напада британских "велингтона" на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.

Шест дана касније, 15. априла, на Велику суботу, енглески и амерички бомбардери, по налогу Титовог Врховног штаба опет сеју смрт по Србији.

На мети је опет, четврти пут, био Ниш. Разарање овог већ дубоко уцвељеног града трајало је, са краћим прекидима, равно пет часова. Почело је тачно у 11 часова, баш у време када су, пет и по месеци раније, 27. октобра 1943. године, у црквама широм Србије одржавани помени жртвама првог англо-америчког бомбардовања овог града.

Насеље Црвени крст је сравњено са земљом.

У ваздух су летели чак и посмртни остаци оних несрећника које су ти исти Енглези и Американци побили приликом ранијих бомбардовања Ниша. Градско гробље било је потпуно разровано, крстови с колективних гробница оскрнављени.

Преживело становништво одмах је напустило град, па је Ниш наредног дана, на Ускрс, 16. априла, био потпуно пуст.

Тог дана као да је и Београд, више него икад, слутио опасност која долази. Градом су кружили злосутни позиви:

"Постарај се да у подруму увек имаш више судова напуњених водом.

Понеси вунене покриваче у склониште!

Припреми намирнице и воду за пиће, и то за више часова, у склониште!

Проверавај свакодневно да ли су ти просторије потпуно замрачене. Светлост је најсигурнији циљ за бомбе. Уклони са тавана све запаљиве предмете! Да би се успешно могао борити против пожара, треба да имаш довољно песка и воде на степеништу и у стану.

Ваздушни напади долазе у већини случајева изненада. Зато имај увек на дохват руке свој пртљаг, који носиш у склониште. Тај пртљаг треба да садржи: најпотребније рубље, вунене покриваче или ћебад, важна породична документа, намирнице за неколико часова, тањире, чаше и прибор за јело.

Чим чујеш знак за узбуну, отвори улазна врата од куће!

Закључана врата спречавају да ти сусед помогне!

Чувај дисциплину!

Чим чујеш знак за узбуну напусти одмах улицу и потражи заклон у најближем склоништу или рову.

Буди спреман да помогнеш ономе који тражи заштиту!

Немој узети ништа што је својина твојих суседа!"

Београд је завијен у црно

Сутрадан, на Ускрс, уз Божић највећи хришћански празник, Београд је у раним јутарњим часовима завијен у црно.

Разорен је исто, ако не и више, као и 6. априла 1941.

Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Целе породице пошле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Ускрс и скорашњи крај рата.

Истина, у Београд је тек стигла вест да је управо бомбардован Ниш. Иако потиштени и забринути том вешћу Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису веровали чак ни кад је дат први знак за узбуну. Многи су се склонили, али чим је престао знак за узбуну улице су опет оживеле. Чак и кад су се појавили први англо-амерички авиони Београђани су их радознало гледали, не слутећи шта ће се ускоро десити.

Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ексадрилама авиона.

Почео је прави пакао, врило је као у котлу.

Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смештени и наши тек пристигли заробљеници из Немачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто после Првог светског рата добровољним прилозима Београђана. У њему су Енглези и Американци прекратили животе и неколико породиља са тек рођеним бебама.

У кући Шићевића у центру града смрт је нашло седморо Београђана. Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

Неколико сати касније, на други дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. "Савезничке" бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер...

Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште...

Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је дестине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Мекензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине...

Разорне "савезничке" бомбе погодиле су главну Железничку станицу, железнике станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, палату "Албанија", Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије "Вапа", Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

Немачки губици сто пута мањи

Београд је био обогаљен, немачки објекти остали су тамо где су и били.

Живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана.

ТУКЛИ ЦИВИЛЕ

Међу депешама у којима је Коча Поповић маршалу Титу, на његов захтев, предлагао шта све у Србији треба бомбардовати вероватно су посебно бизарне оне које је упутио 28. и 29. августа 1944. године.

У првој он свог врховног команданта извештава како "сада сазнајемо да су у Лесковцу биле велике снаге, углавном Недићевске" и да су "отишле из Лесковца за Крушевац, Зајечар и три воза Бугара за Ниш...

Неколико сати касније, сутрадан, Поповић предлаже "најхитније озбиљно бомбардовање" тог истог Лесковца из кога су Недићеве и бугарске трупе "отишле за Зајечар и за Ниш..."

Бомбе на српску престоницу су бацале "летеће тврђаве" Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, који су се, иронијом судбине, звали "либератори" - "ослободиоци".

Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500, а рањено 4.500 становника. Нацистички окупатор имао је само 15 мртвих.

Београд је био обогаљен, живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, а рањено преко 5.000.

Да после првог бомбардовања, за време кошмарне, непроспаване ноћи, Београђани нису масовно напуштали своје домове и склањали се у околна села, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.

"Савезници" су се окомили чак и на препун немачки логор на Сајмишту. На лицу места погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану. Међу њима је био и прота Бранислав Маринковић, угледни српски свештеник, који је поред матерњег говорио француски, руски, немачки, грчки и италијански језик. Њега су велики западни "савезници" усмртили у цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, и то баш у часу када је отворио свечану Ускршњу литургију.

Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: "Срећан Ускрс".

Бомбе са оваквим порукама на српску престоницу су бацале "летеће тврђаве" Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, који су се, иронијом судбине, звали "либератори" - "ослободиоци". Они су Београд разарали тзв. тепих бомбама којима ће годину дана касније сравњивати са земљом највеће Хитлерове тврђаве у Немачкој.

Горка иронија судбине прати не само људе него и радове:разорени Београд

Тако су с циничним ускршњим честиткама "савезници" убили Миливоја Чолак-Антића, коњичког пуковника у пензији, носиоца Карађорђеве звезде с мачевима, учесника свих ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Живот је изгубила седмогодишња Љиљана и осмогодишња Гордана Благојевић, па Божидар Теофиловић, шеф агенције "Вагон - Ли" и његов син Милан, пензионисана учитељица Борка Арнаутовић, сироти Властимир Јовановић, избегличка деца Раде, Момчило и Анина Петровић, Љиљана Ковач и Невенка Дабић, ученица Марија Атанацковић, Босиљка, Стеван, Владислав, Даница и Војислав Радоњић, књижар Радомир Диковић, Десанка Гудурић, Милош Лале Гајинов, Мара и Живко Инћић, ученици Богдан, Милутин и Драгутин Илић, обућар Станимир Милојевић, Десанка, Даница, Милан и Милева Јанковић, Иван Кежман, Миливоје, Марјана и Петар Јовановић.

Погинуо је и музичар Драгомир Прњатовић, Радмило и Бранислав Стефановић, Лепша, Бранкица и Јамна Димитријевић, Лепосава, Војислав и Ружица Шићевић, Јелена Красојевић, Сергије Васиљев, Зорка и Стојанка Војновић, Марија и Борка Даскаловић.

Убијени су и др Лазар, др Војин и Душан Бесарабић, Веца Дедовић, Мира Полачек, фудбалер Мија Марковић, бициклистички ас Ђока Дрљачић, електричар Никола Радаковић, па Десанка Марковић, Аница Нађ, Гојко Сировина, Жарко Чучковић, Драгиша Милошевић, Антоније Деспотовић, трафикант Богомир Павловић, Нада и Љубинко Босић.

Наши "ослободиоци" су усмртили и ученика Милана Мркића, пензионисаног генерала Милутина Мариновића, инж. Михајла Пљушића, месара Рада Јајчанина, литографа Милана Јовановића, возовођу Ђорђа Ђукића, деветогодишњег Пантелију Михајловића. Па Алексу Ђорђевића, Песка Регине, Властимира Лазаревића, Зорку и Миодрага Антића, Аницу Којић, Марију Бесарабић...

Тито захваљује Американцима и Енглезима

Десетак дана касније, у среду 26. априла, Радио-Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.

У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем иселио из града. Градско породилиште смештено је у подавалско село Заклопачу.

Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали са радом. Хиљаде унезверених Београђана потражило је уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо - прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику приложио је 50000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је деци српских избеглица наменио 10.000 динара.

Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти...

Београд је, страхујући од нових честитки "савезника„, ноћу био потпуно замрачен. Казне за крађе и шпекулације биле су све веће. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене.

Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избеглицама налаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

Писмо енглеском краљу

Азис Пеливановић је кажњен са десет дана затвора због тога што је продавао ужегле бисквите. Пекар Ратомир Милошевић је прошао још горе. Платио је глобу од 200.000 динара и у затвору провео месец дана зато што је грађанима за килограм пшеничног брашна давао килограм лоше печеног хлеба умешеног од непросејаног пшеничног и кукурузног брашна.

Симо Видовић и Јован Милићевић добили су по десет дана затвора због тога што су производили забрањено бело луксузно пециво. Један кафеџија је заглавио 30 дана затвора што је српске и бугарске цигарете продавао по зеленашким ценама. Један кувар је провео 20 дана на принудном раду због скупље продаје порције пасуља.

ЦИЉ ГРОБЉЕ

У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и "југозападна страна гробља на Бановом брду".

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: "Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча". Три дана раније поручивао је: "Много би нам користило бомбардовање Приштине". А 5. августа био је још нестрпљивији: "Хитно потребно бомбардовање Куршумлије."

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни "савезници" треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба "ослободити".

Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма разних производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима.

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу ВИ"

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

"Величанство!

Дозволите једно питање: "Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић"

Подгорица разорена до темеља

Огласио се убрзо и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић, који је рекао:

"Титов покушај продора у Ибарску долину и англоамеричко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције".

Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, "савезнички" бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа.

Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:

"Јавите нам која мјеста треба бомбардовати."

Дапчевић и Бакић радио везом одговарају.

"Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар."

Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао.

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

ЈЕДАНАЕСТ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА

Само 24 часа по завршетку "Недеље пацова" енглески и амерички бомбардери су се по десети пут окомили на Београд. Тог дана, 8. септембра, на град су падале бомбе од 1.000 килограма. Срушене су и многе вишеспратнице, међу којима и она на углу Његошеве и Краља Милутина улице.

Опет су биле десетине мртвих и обогаљених, уцвељених и унакажених. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Од сопственог живота "ослобођени" су и Добрила Костић и њен син Глигорије, сестре Зорка Бабовић и Ружица Христодулу, брачни пар Дана и Воја Стевановић, апотекар Димитрије Јевтић и његова супруга Радмила, малишани Будимир и Надица Стевановић...

Десет дана касније, 18. септембра, када је маршал Тито, задовољан ефектима англо-америчког бомбардовања Србије, кренуо на први разговор са Стаљином - од кога ће тражити да изврши копнену инвазију на Србију - Београд је већ једанаести пут био на мети енглеских и америчких бомбардера.

Према извештају немачке команде за југоисток "60 одсто града је разорено", а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан.

- У Подгорици - јављао је он свом маршалу - бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара... Према досадашњим подацима око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се "Черчил извињава за ускршње бомбардовање" српске престонице, како је "енглески краљ обећао да се то више неће поновити", Београд је поново завијен у црно.

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање "савезничких"авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује "Љубљана", Кардељ у овом писму љутито каже:

- Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

- Имајте на уму - опомиње Кардељ - да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци "немају готово никакве губитке" и да Енглези и Американци "бомбардују на посебан начин". Да "покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања" -"хиљаде наших убијених људи".

Пошто се после овог писма у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило логични закључак је да су "хиљаде наших убијених људи" представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера.

Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде

које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије.

У овом разарању Београда, трећем по реду, изгинуло је близу 2.000 људи, жена и деце. Тако су нестали браћа Милан и Војислав Стаменковић, пензионисани генерал Игњат Кирхнер, командант Сремског добровољачког одреда који је 1915. године јуначки бранио Београд.

Бора Џивалић, председник Удружења продаваца штампе, погинуо је на улици са свежњем новина у руци. Из куће инжењера Василија Марковића извучено је 48 мртвих.

Погинули су и инж. Андрија Станић, па Драгољуб Михајловић, Драгољуб Манджукић, Леонид и Љубомир Милојевић, Предраг Угриновић, Милан Дамјановић, ученица Кристина Јадранин, Димитрије, Милена, Радмила и Драган Петровић, Јован Бркић, Младен Винчић, Димитрије Поповић, пензионер Чедомир Матић, Љубица, Љубинка и Владета Ђорђевић, ученик Дејан Живковић, Анђелка и Стевица Јефтић, Драгиња Бошњаковић, Персида и Миленко Дабић...

Колоне бескућника напуштају Београд - историја српског бежања се стално понавља: Београд је био обогаљен, немачки објекти су остали тамо где су били

Седам дана касније на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, које је одобрио Титов Врховни штаб, говорио је митрополит Јосиф:

- Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати... Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили!

- Напади су - наставио је митрополит Јосиф - учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу... Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

После митрополита Јосифа потиштеним и огорченим Београђанима обратио се Богољуб Кујунджић, министар правде:

- Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката - бар Пашино брдо најбољи је доказ за то - него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: "Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља".

-Три пуне године -подсетио је Кујунджић - тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао.

-Такав свадбени дар младом Краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света - истакао је Кујунджић. - Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.

ЗАШТО СРБИЈА И ДАНАС ЋУТИ

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Тзв. квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од "помоћи" Енглеза и Американаца убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству.

Нова, комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије.

Не чини то ни званична Србија, која још ни прстом није мрднула да утврди и објави пуну истину о овом најтежем масакрирању Србије у њеној историји.

Истог дана када су по трећи пут рушили и разарали Београд западни "савезници" су насрнули и на многе друге градове у Србији. Само чувена породица Катић из Лознице изгубила је седам чланова. Међу њима је била и глава породице, угледни грађанин Подриња Слободан Катић, његова супруга Слободанка и ћеркица Зорица.

После трећег "савезничког" оргијања над Београдом многи имућнији људи почели су још издашније да помажу породице унесрећених суграђана. Олга Илић приложила је 500.000 динара. Лозничани су сакупили 223.667 динара, а огласили су се и родољуби који су тек пристигли из немачког заробљеништва. Светолик Ивановић је приложио 101 немачку марку, Радмило Мијатовић 80, Миодраг Алексић 25, Милић Николић, Драгиша Гајовић, Панта Маџић, Милоје Бојчић, Радојица Вујичић, Милоје Ристић и Сима Мајсторац по 20 марака.

Димничар Милорад Кобиљски дао је 20.000 динара, др Марија и ветеринар Борисав Велимировић 10.000, пензионисани генерал Милош Јовановић такође 10.000, прота Никола Теодоровић 5.000...

Угоститељ Живојин Ранђеловић, закупац бифеа "Србин" у Немањиној улици број 1 у Београду прикупио је од гостију свог локала 5.980 динара, ученици из Младеновца дали су 7.187 динара. Грађани Алексинца упутили су 120.000 динара, индустријалац Милутин Кривокапић 5.000, трговац Константин Стефановић 20.000, крушевачки апотекар Ђорђе Петровић 15.000 динара. Рудари Ибарских рудника одвојили су 7.280 динара, спортисти београдског "Хајдука" са Лиона 40.578, рудари Сењских рудника 25.220. Београдски пиљари Тодор Данкуловић и Милан Јањатовић дали су 1.200 килограма бораније. Ирена Ришанек, супруга бившег пољског генералног конзула приложила је 50.000, Српска православна црква 2,5 милиона динара.

Црвени крст Београда делио је све више намирница пострадалим Београђанима. Сваки унесрећени Београђанин добијао је по три килограма усољеног меса од дивље свиње, по килограм маслинки и смокава и по пола килограма сапуна. Деци до десет година, као додатак за појачану исхрану, даван је по килограм сувог грожђа, смокава и лешника.

Намирнице Црвеног крста издаване су у улици Краљице Марије 2, Краља Александра 125, Престолонаследника Петра 15, Краља Звонимира 30, Војводе Степе 69 и Македонској (Поенкаревој) улици 21. Спрпска заједница рада отворила је четири покретне кухиње у Београду које су бесплатно делиле оброке београдским радницима.

Док су Београд и многи други градови и вароши у унутрашњости Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички "савезници и ослободиоци" настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни "савезници" обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца.

У исто време Енглези и Американци, на основу одобрења Титовог Врховног штаба, по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

У међувремену, "савезници" постају све безобзирнији. На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом. Радник Симеон Киндобрански је у дворишту куће у Адмирала Вуковића 55 у Београду угледао једну тубу кармина за усне. Кад је покушао да је отвори туба је експлодирала. Изнад Горњег Милановца из англо-америчких авиона су бацали разне експлозивне кутије, пехаре и оловке које су тешко повредиле четворицу људи. Експлозивни предмет величине јајета однео је десну руку и три прста леве руке Ђорђу Крстићу из околине Лесковца. Од сличних предмета страдао је Павле Савкић из Кусатка код Смедеревске Паланке, девојчице Драгиња и Драгица Антонијевић из Бора и многи други.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 часова наши западни "ослободиоци" на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англоамерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа "Матија Бан". Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве које су данима извлачене из рушевина није поменуо ни једном једином речју.

Поред многих других, знаних и незнаних, убијени су и тренер Војислав Јањић и чувени артиста Милош Радојковић - Диоген.

У међувремену, Београд је огуглао, а неки његови житељи као да су се поигравали са судбином. Кафеџија Ташко Теофиловић, на чију су кафану "Куманово" на Чубури западни "савезници" 18. маја бацили девет бомби, за 13 дана је на истом месту подигао нову кафану. У част њеног отварања организовао је велику свечаност на којој је у рану зору бесплатно делио пиће својим старим и новим гостима. Позвао је и попа да је освешта.

С одобрењем Титовог Врховног штаба Енглези и Американци су постајали све дрскији. У суботу, 22. јула 1944. обрушили су се на цивилни воз који је саобраћаоизмеђу Краљева и Чачка.Убили су четири путника а 12 тешко ранили. На станици у Краљеву, учинак им је био још већи. Убили су равно 30 људи.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце.

Тад су прве бомбе пале и на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

Тих дана Београдом су кружила обавештења: "Памет у главу. Ни лево, ни десно, него својимправим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и све Србије."

У престоници Србије организована је чак и изложба "Живот тече даље".

Судбина Србије у међувремену је увелико ишла другим правцем. У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика.

На последњи испраћај, својим суграђанима стигло је пола Краљева, опело је чинодејствовало десет свештеника.

- Зар од убијања наших мирних грађана зависи исход рата - очајнички је запитао Милан Сретеновић, протојереј жички. - Ми смо желели да нас сви оставе по страни, а данас се на нас све слива... Отклони зло од нас, Боже! Прими нас и заштити овај мали народ српски, светосавски, који не жели рат. Учини, Господе, да ово буду последње жртве! Учини да Срби мирно ору своје њиве!

У међувремену, "ослобођење" је узимало нови данак у крви. "Савезници" су у Алибунару убили 128 невиних људи, жена и деце, готово четвртину целокупног становништва овог банатског места.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.

У међувремену, настављено је систематско разбијање Београда. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.

Три дана касније, 6. септембра када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање.

Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве...

Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

У изможденом Београду најугроженијима је помагао готово свако ко је могао. Чак и они који су и сами били у јаду и беди. Ратни заробљеници који су се тек вратили из немачких логора одвајали су од својих уста за децу избеглица из Павелићеве НДХ. Чеда Спасић и Војин Ераковић приложили су 11.354 динара, Немања Остојић 5.978, Радослав Спремо 4.490, Добривоје Мутавџић 3.466, Станка Марић 1.590, Милан Тртица 1.190, Загорица Жарков 5.150, Здравко Врагарић, Јован Сладић и Љубо Кукавица по 990, Јован Бајић и Светомир Танасковић по 790, Жарко Милошевић 290 динара.

Љубо Зарић је за пострадале радничке породице дао 10.000 динара, браћа Гођевац и браћа Мирковић по 5.000, Ђорђе Петрић, Васа Панић и Раде Јовашевић по 3.000, столар Бањац 5.000, Кузман Николић и "Станићев подрум" по 2.000, Чутурило Илић 3.000 динара. Огласила су се и многа предузећа. "Космај" је дао 10.000, "Опленац„ 1.000, "Макиш„ 50.000, "Кула светиља" 10.000, "Силесија" 15.000 динара.

Многи Београђани су свакодневно доносили намирнице за покретне кухиње Српске заједнице рада. Милан Милутиновић, инспектор Фабрике шећера донео је 16,5 килограма тиквица и 4 килограма кромпира, др Милорад Недељковић, министар народне привреде, дао је 10 килограма кромпира, Деса Недељковић-Дугалић 13 килограма бораније, Александар Плавшић је поклонио комплетан ручак за 20 особа, трговац Милутин Купрешанин је донео 15 килограма купуса, Владимир Цветковић три килограма парадајза, Михаило Симић 15 килограма бораније, Бранко Премовић 15 килограма кромпира и литар зејтина, кафеџија Драгомир Миленковић 15 килограма брашна, Матко Дугец 3 килограма купуса, 6 килограма парадајза и 10 зелени, Жика Михаиловић 600 грама сланине.

Посластичар Драгиша Сандић је на дан помена своме брату Милану поклонио 20 килограма купуса, 10 килограма меса, 20 векни хлеба и 250 порција колача. Милош Поповић је дао ручак за 250 људи, а Милутин Благојевић је донео 20 килограма пасуља и брашна и две литре зејтина.

Београђани су тад спавали по 2-3 сата, устајали су око 5 сати да би на брзину посвршавали послове у кући и око куће и журили да се завуку у склоништа.

Многи су већ били огуглали на бомбардовања па су градом кружила обавештења:

"У интересу самог грађанста је да одмах по давању знака за узбуну потражи склониште. Доста већ с том непромишљеношћу која доводи само до тешких губитака! Кад је узбуна нема нико ништа да тражи по улицама, сем ако има да изврши какав службени налог. Лакомисленост и радозналост су грех према сопственом животу. Ко се не придржава ових упутстава, биће кажњен!"

Баш тад су западни „савезници и ослободиоци" по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита кренули на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану за све време Другог светског рата.

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: "Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина... Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима", записао је очевидац овог терористичког чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод "савезничке" прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника "српског Манчестера", живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи од губитака невиног цивилног становништва.

Била је то кулминација англоамеричке помоћи Титу да што више растроји и истраумира Србију у којој је већина становништва била против његове комунистичке диктатуре.

Србија је тако пала на колена.

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су "Недељом пацова":

Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси "готово никакве губитке" нацистичком окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција "на хиљаде наших мртвих људи".

Десетак дана после "Недеље пацова" маршал Тито је ноћним летом с Виса отишао у тајну посету Јосифу Висарионовичу Стаљину.

После систематске ваздушне инвазије западних "савезника", која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања Немаца Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“