СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Како је "народна власт" у Србији 1944-1945. године извршила вероватну највећу чистку међу српским интелектуалцима у целокупној историји Србије

НЕЧАСТИВИ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ

Пише:
Перо
Алексић

"Ми нисмо узели пушке само да отерамо Швабе... Одмазда неће мимоићи никога... Долази мач освете, долази праведни судија..." Због чега се водећим српским интелектуалцима судило "по слободном уверењу". Зашто против пресуде Суда части Београдског универзитета нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна! Како је страдао академик Веселин Чајкановић, један од најобразованијих Срба свих времена

Српска национална интелигенција (пре) често је у целокупној нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до савременог вакта и земана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране, окупационе власти, низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи до данашњих дана. Просто, не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се посебно издваја и она се, по свему судећи, с правом може назвати једном од највећих и најмистериознијих хајки на нашу националну интелигенцију.

Било је то крајем 1944. године. Тада је, већ на старту нове "народне власти" у Србији, почела Велика Кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности.

Завера ћутања

На (пре) дугачком списку страдалника ове типично стаљинистичке кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић, па директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин По-повић, један од водећих српских теолога, па оснивач примењене ентимологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, па истакнути професор др Реља З. Поповић, па угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике Политике, па проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима и нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској...

О овој харанги против српске памети код нас се деценијама ћутало. Ћутали су не само Брозови политичари и настављачи "Титовог пута", већ су то, вероватно ради каквог-таквог мира у кући, чиниле чак и жртве и њихови егзекутори, који су у међувремену направили завидне научне каријере, а многи од њих постали су добитници највиших државних награда и ордена.

Изузев једног невеликог, у суштини пригодног рада др Момчила Митровића, сарадника Института за историју радничког покрета Србије, овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. А ни сам др Митровић није отишао много даље од пуке констатације да је са Београдског универзитета "удаљено" неколико професора и од презентовања једног извештаја људи који су те професоре склонили са Универзитета. Уосталом, даље није могао ни отићи, јер је његов рад од непуних десет страница писан за једну едицију Центра за марксизам Београдског универзитета који је настављао "револуционарно дело" оних комуниста који су те професоре избацили са Универзитета.

Тако је ова чистка деценијама била прекривена велом мистерије, која је прерасла у својеврсну Заверу Ћутања, а она је, опет, издржала све. Наџивела је и Броза и његову смрт, и распад његове партије и државе, и прве дане напуштања титоистичког једноумља и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, а ова ипак није.

Ово је, колико се зна, први целовитији рад о овој тамној мрљи наше новије историје, настао на основу вишемесечног истраживања у Архиву Србије и Историјском архиву Београда. Он се предочава јавности у часу када они од којих то (по)највише зависи још ништа нису учинили да се више од 60 жртава највеће идеолошке хајке на српске интелектуалце, макар посмртно рехабилитују. Нити су ишта озбиљније учинили да се Београдском и другим универзитетима у земљи врати суштинска аутономија укинута пре више од пет деценија.

Светите се Срби браћо Није Србин ко не приђе
У редове осветника Јесен 1944.

Београд и цела Србија, бар на први поглед, имају све разлоге да се радују. Немачка окупација броји последње дане, а овде Немце практично никад нико није волео.

За већину људи Београда и Србије то ипак није довољан разлог да се, макар на тренутак, радују оном што долази, јер ратни бубњеви, уместо да јењавају, све јаче тутње.

Са страница београдског Гласа, листа Брозових симпатизера у Србији, одјекују злослутне речи:

"Ми нисмо узели пушке само да отерамо Швабе... Ми хоћемо да избијемо очњаке и сасечемо кандже... Одмазда неће мимоићи никога... долази мач освете, долази праведни судија, долази Црвена армија... долази Народно-ослободилачка војска. Ми вам не носимо утеху, ми вам не носимо милости... Ми све памтимо... Ми ништа нисмо за-боравили... Крв за крв, смрт за смрт."

Дилеме нема: за оне који долазе правде нема без казне, а победе без одмазде: "Казна је пуна победа... Ради тога смо се борили, ради тога смо пропатили... Сада правда нека говори."

А позивница за говор нове правде већ одавно је исписана. објављена је у "Младом борцу", листу најмлађих Брозових фанатика у Србији:

Светите се Срби браћо
Још док траје издајника
Није Србин ко не приђе
У редове осветника.
Осветнице пушке наше
у рукама браће праве
меци свети пострељаше
Издајничке пасје главе.

Нова, тек устоличена власт, која саму себе назива народном, већ је на ногама.

Још Црвена армија, која је одиграла кључну улогу 1944. у истеривању Немаца из Србије и инсталисању Брозовог режима у Београду, није била отерала нацисте са Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд. Основан је тзв. Суд части Београдског универзитета.

Кажњавање угледних Срба омогућава њихов бржи развој. Против тога "нема правног лека"!

Суд части имао је све битне карактеристике преког суда. Он је самог себе прогласио надлежним да "суди свима наставницима Универзитета и њиховим помоћницима који су се затекли на Универзитету 6. априла 1941. године".

Чланови Суда части, а било их је 11, утврђивали су "који наставници и њихови помоћници морају бити уклоњени са Универзитета или кажњени с обзиром", како је бирократски речено и прешироко формулисано "на дела којима су се огрешили према своме народу или према аутономији, традицији и интересима Универзитета". Већ у овој чиновнички сроченој формулацији Суд части открива своје праве намере. Тврди да му је циљ заштита аутономије Универзитета, а заједно са Комисијом за обнову Универзитета, која ће му достављати "материјал за покретање поступка против појединих наставника", на крају свог рада сам ће повући потпуно супротан потез. Предложиће, како ћемо видети, да се укине аутономија тог истог Универзитета.
Али, то није све.
Постоје бар још две чињенице које потврђују утисак да је реч о преком суду. Једна је да Суд части црно на бело каже да ће "оцењивати и судити по свом "слободном уверењу", а друга гласи: "Против пресуде Суда части нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна"! Обе ове одредбе дословно су цитиране из "Правилника о Суду части Београдског универзитета". Прва је записана у члану 6, а друга у члану 17. овог документа.
Али, ни то није све.
У члану 5. овог Правилника пише да ће Суд части избацивати са Универзитета професоре и њихове помоћнике "да би се омогућио како правилан развој Универзитета тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника"!

Како се прави "Нови човек"

Чим је основан, Суд части је, 12. децембра 1944. године, повукао први потез. Свим професорима Београдског универзитета упутио је циркуларно писмо и наложио им да што ревносније напишу изјаве о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" других професора Универзитета.

Док су професори писали изјаве, које су у највећем броју случајева биле исписане часно и поштено, Комисија за обнову Универзитета и Суд 7. децембра 1944. на Коларчевом универзитету организује свечану академију, на којој говори др Јеврем Недељковић, професор Медицинског факултета и председник Комисије за обнову Универзитета. Он ће том приликом саопштити да Београдски универзитет преузима на себе одго-ворност за "стварање новог човека и нашег новог света".

Неколико дана касније Недељковићева комисија ће у сарадњи са Повереништвом за просвету Србије, које је водила Митра Митровић - Ђилас, за будуће наставно особље Универзитета организовати специјалне курсеве руског језика. Знајући да је дошло време у којем је познавање руског важније од познавања српског језика, на ове курсеве ће се јавити и они који су добро говорили и писали (по)руски. Била је то, у ствари, својеврсна језичко-идеолошка обука коју је због идеолошке "заосталости" похађало и неколико професора који су руски језик много боље познавали од самих предавача на овим курсевима.

У међувремену, "чишћење" Универзитета почело је пре него што су професори и написали изјаве о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" својих колега. Чак пре него што је Суд части и формиран.

Чистку је започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде АВНОЈ-а. Он је још 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача и будући члан "Суда части" издао писмени налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим знањем и одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић. Практично једини њихов грех је био - што нису били комунисти.

Трагедија првог српског филолога

Већ међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил.

Академик Чајкановић је познавао чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих позналвалаца античких пословица, издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религије и фолклора, Преглед римске књижевности, Тит Макције Плаут-одабране комедије... Аутор је класичног дела Мит и религија у Срба, а иза себе је оставио неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа.

За разлику од неких који су му судили, академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора.

Ипак, Суд части га је међу првима најурио са Београдског универзитета. Практично све опту-жбе против њега биле су без основа. И то не само са правног, већ и са разложног, политичког становишта. За његов највећи, неопростив грех Суд части је прогласио то што је током рата за један веома узан круг људи одржао једно стручно предавање и што је учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је то год било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.

Одлуку да га "казни удаљењем са Универзитета" и да му тиме, како су цинично говорили, "омогуће развој" потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Фило-зофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета тада је обављао историчар Васа Чубриловић.

Априла 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чај-кановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946. године.

Пре неколико година у Београду су у пет томова објављена његова сабрана дела о српској религији и митологији. Ово ре-презентативно издање, које би чинило част водећим светским народима и културама, пленило је посебну пажњу десетина хиљада посетилаца Београдског сајма књига. Ипак, ова дела, без обзира на све, нису добила више него заслужену награду за Издавачки подухват године, ако већ не постоји награда за издавачки подухват једне или више деценија. Чајка-новићева сабрана дела о српској религији и митологији нису добила ниједан глас жирија Београдског сајма. Сви чланови жирија дали су свој глас скромној књизи једне ауторке у коју су укоричени обични новински текстови.

Тако је и после пола века испало да су егзекутори трагичне судбине академика Веселина Чајкановића били у праву када су написали да за њихове одлуке "нема места правном леку".

Снимање достојанства

Карикатура Југослава Влаховића: "Потказивање колега као врлина и патриотска особина"

Голгота инж. Николе Обрадовића, професора Техничког факултета у Београду, започела је већ у првим данима немачке окупације. Нацисти су га заробили и одвели у заробљенички логор у Нирнбергу, где је одмах добио тешку упалу плућа. После неколико месеци мучења и малтретирања успео је да из логора извуче живу главу. Десило се то у часу када је генерал Милан Недић, председник ратне владе Србије, успео да од Немаца издејствује дозволу да се из нацистичких логора пусте заробљени професори Београдског универзитета.

Откупљујући своју главу у рату радио је као ванредни професор Техничког факултета. Као сваки частан човек радовао се одласку Немаца из Београда, али радост му је кратко трајала. Чим се Брозов режим уз огромну Стаљинову помоћ, устоличио у Београду, Суд части Београдског универзитета узео га је на нишан. Тражио је да што понизније напише изјаву о свом "раду и понашању" и о "раду и понашању" свих својих колега које је познавао и о којима је нешто чуо.

Инж. Обрадовић је одбио да цинкари и потказује своје колеге, већ се Суду части обратио с пуно достојанства: "Изјављујем да по испитивању своје савести мислим да нисам ништа учинио што би штетило части, угледу или интересима народа уопште, а Универзитета посебице."

Овај угледни професор, који је на Техничком факултету још од 1930. године држао катедру за хидрауличне машине, био је изричит: "Са окупатором нисам имао ни везе ни дотицаја. На Машинском отсеку најстарији сам ванредни професор. На Универзитету сам од 1926. године. За све време свога рада трудио сам се да корисно послужим и да углед катедре, а тиме и школе, попнем на што виши ниво. Мислим да сам у томе имао и успеха."

Ни Суд части није могао доказати супротно, али ипак га је месецима злостављао и испитивао. Оштро му је замерио што у немачком заробљеништву није остао до краја рата, што је на Коларчевом универзитету одржао предавање О воденим моторима, што је присуствовао једној Светосавској академији и "прослави годишњице Стојана Новаковића", једног од најугледнијих српских научника и државника, члана Српске академије наука и уметности.

То је Суду части било довољно да дође "до уверења да је професор Обрадовић крив, па је стога одлучио да се инж. Никола Обрадовић, ванредни професор Техничког факултета, казни удаљењем са Универзитета."

На крају је, уз датум, 3. април 1945. године, стајало: Чланови Суда части, Д. Недељковић, Павле Савић, Радомир Алексић, Петар Матавуљ, Милка Радоичић, Борислав П. Стевановић, Т. Бунушевац, Ст. Ђелинео.

Брига о деци - неопростив грех

Тешка неправда погодила је и др Адама П. Лазаревића, ванредног професора Правног факултета у Београду.

Он је пред рат мобилисан, а рат је према ратном распореду дочекао у Сарајеву, где се борио против Немаца. После капитулације Југославије Немци су га заробили и сточним вагоном транспортовали у Немачку. Селили су га из логора у логор, да би најдуже био заточен у заробљеничком логору у Нирнбергу. Из логора је успео да се извуче марта 1942. године, после бројних преговора које су Недић и његови министри водили са Немцима о пуштању из заробљеничких логора професора Београдског универзитета.

На оптуженичкој клупи Суда части Београдског универзитета провео је готово исто толико колико и у немачком заробљеништву. Најозбиљније су га оптуживали што у немачком заробљеништву, где је свакодневно мучен, није добровољно остао до краја рата и што је на Коларчевом универзитету одржао стручно предавање О суђењу по слободном судијском уверењу. Још више су му замерили што је током рата у Београду био један од најактивнијих чланова одбора који се старао о породицама наших заробљеника у Немачкој и о деци људи погинулих или несталих у рату.

На тапету Суда части посебно се нашао један чланак др Лазаревића који је објављен у листу Српски народ. У овом чланку др Лазаревић је најпре констатовао: "Кроз векове од сељака Себра из доба Немањића па до сељака домаћина из наших дана сељачка породица је била и остала једини сигуран и поуздан стуб и неразориви и прави темељ српске националне цркве и српске државе."

У наставку др Лазаревић је смогао снаге да се у окупираном Београду суочи са ратном драмом Србије: "Постоје моменти лутања и колебања, моменти слабости. Постоје разне заблуде и самообмане, искушења и илузије, на изглед врло лепе и примамљиве којима није увек лако одолети и спасти се њиховог примамљивог и привлачног мада увек у ствари кобног и штетног утицаја и дејства. У таквом једном стању неодређености и лутања, заблуда и искушења, налазе се често, па се и данас налази, и наш српски народ. Али данас постоје они исти темељи који ће му и овом приликом омогућити да прикупи довољне животне снаге да се поново уздигне и нађе свој сигурни српски пут..."

Суд части је на крају био неумољив: "На основу свега изложеног Суд је нашао да се професор Лазаревић огрешио о част и углед Београдског универзитета" и дефинитивно га једногласно избацио са Универзитета. Беспоговорну пресуду, које су, иначе, изрицане "како ради правилног развоја Универзитета тако и развоја самих (жигосаних) наставника и њихових помоћника", потписали су исти људи као и у случају инж. Обрадовића. Овога пута само је редослед био другачији: Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Ст. Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац.

Пчелари су класни непријатељи

Међу невиним жртвама Суда части Београдског универзитета посебно поглавље припада једном од најистакнутијих професора Београдског универзитета биологу др Боривоју Д. Милојевићу, редовном професору Филозофског факултета, који је својевремено био директор Института за физиологију развића, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности.

На дугачком списку оптужнице коју је против њега дигао, Суд части је на прво место ставио то што је др Милојевић 1941. године потписао Апел српском народу, а у том истом Суду налазили су се људи који су тај апел такође потписали. И то добровољно, а не под принудом како је то учинио др Милојевић.

Најоштрије су му замерили и то што је превео и објавио књигу Карл фон Фриша - Загонетке живота, што је превео избор из једног популарног дела француског биолога Фабра, што је припремио наставни план из биолошких наука за средње школе, што је био члан Одбора за здраво потомство, што је одржао неколико стручних предавања на Коларцу и што је пчеларима Шумадије одржао један курс у Крагујевцу.

Против ових оптужби др Милојевић се месецима борио, а његова борба није била узалудна. Суд је "ценио наводе професора Милојевића" о томе да је Апел српском народу потписао под принудом, уважио је чињеницу да он "већ деценијама ради на популаризацији науке", изразио је разумевање за његове "тешке материјалне прилике" током рата.

Суд је "ценио навод", "поклонио везу исказу", "исто ценио и наводе" и "обратио пажњу". Чак је "ценио и наводе професора Милојевића да су његова предавања на Коларчевом универзитету, као и на пчеларском курсу, била чисто стручна".

На основу свега изложеног, баш тако, "на основу свега изложеног Суд је нашао да је професор Милојевић крив и да се огрешио о част и углед Београдског Универзитета, па је одлучио да др Боривоја Д. Милојевића, редовног професора Филозофског факултета, казни удаљењем са Универзитета".

Опет 3. април 1945. године, опет Београд, опет исти чланови Суда части, само је редослед мало другачији. Прво Савић, па Матавуљ, па Стевановић, па Недељковић, па Ђелинео, па Алексић, па ђачки рукопис Милке Радоичић, па, као и обично, на крају Тома Бунушевац.

ТРАГЕДИЈА ЈЕРЕМИЈЕ МИТРОВИЋА

Јеремија Митровић, асистент за историју на Филозофском факултету у Београду вероватно је једна од најтрагичнијих личности послератне "обнове" Београдског универзитета. Какву су улогу у његовом страдању имали др Душан Недељковић, Милан Недић, Обрад Залад, Велибор Јонић, Бора Митровић, Јанко Јанковић, Коста Грубачић, др ЈованТомић, часописи "Опленац" и "Око соколово".

Јеремија Митровић, асистент за историју Филозофског факултета у Београду, свакако је једна од најкарактеристичнијих жртава "правилног развоја Универзитета".

Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, био је по убеђењу демократа, противник сваке диктатуре. Припадао је све ређем соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству.

Власти предратне Југославије два пута су га искључиле из студентског дома. Оба пута зато што је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Тако су га 8. марта 1932. заштитници шестојануарске диктатуре избацили из дома због тога што је "у сали дома викнуо Доле Петар Живковић", који је био председник диктаторске владе.

Школске 1939/40. године био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда. Тада су га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили комунистом.

Забрана "Историје Југославије"

Партизанска артиљерија на улицама ослобођеног Београда: Многи Београђани прерано су се обрадовали слободи

Почетком рата, и поред бројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву Историју Југославије која је била врло респектабилан средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда - 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету.

На изрицању ове драстичне казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. године Недићевом Министарству просвете упутио доставу која је била више него довољна да се Митровић избаци с Филозофског факултета. У њој је писало да је он "опасан комуниста".

Борећи се за егзистенцију Митровић тада повлачи један крајње необичан потез. Писмено се обраћа Велибору Јонићу, Недићевом министру просвете, од којег храбро тражи да га, ако је већ "опасан комуниста", одмах предају злогласној Специјалној полицији!

Ма колико необичан овај Митровићев корак ипак није био толико ризичан, чак ни у време када је Специјална полиција била најокрутнија. Било је то, у ствари, велико Митровићево лукавство, јер је он у тој истој Специјалној полицији имао двојицу старих пријатеља, правих заштитника, другова још из школских клупа Крагујевачке гимназије, Бору Митровића и Јанка Јанковића. Њих су комунисти, да би од смрти и прогона спасили што већи број својих чланова и симпатизера, већ првих дана рата по налогу Александра Ранковића убацили у Специјалну полицију.

Они су, да би од Недићевог режима заштитили Јеремију Митровића, прибегли старом полицијском трику. Бора Митровић је организовао да се у његов полицијски досије упише да он "није ни левичар, ни комуниста", а Јанко Јанковић је Специјалној полицији упутио једну лажну, исконструисану доставу у којој је стајало да је Митровић у суштини антикомуниста. У њој је писало да је "познато како је Митровић школске 1939/40" помогао полицији да "открије једну групу средњошколаца", опасних левичарских екстремиста.

Овај полицијски трик његових пријатеља ипак није много помогао Јеремији Митровићу. И даље је остао без посла и средстава за живот, па је све до јесени 1943. године крај с крајем састављао дајући приватне часове београдским ученицима и студентима. Тек тада је, захваљујући Јанковићевој лажној изјави, враћен на Универзитет, где се до краја рата ничим није компромитовао.

Ипак, управо због ове лажне изјаве, Брозова "на-родна власт" ће Јеремији Митровићу приредити вишегодишњу тортуру, која ће бити још гора од оне коју му је организовао Недићев режим.

А тој истој "народној власти" Митровић је пружио руку пре него што се она и докопала Београда. Иако је био болестан у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се с молбом да га приме за свог борца, добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући.

После два месеца Митровић је од Суда части Београдског универзитета добио писмо у којем је захтевано да положи рачуне о свом раду и понашању током рата. Уверен у своју невиност Митровић 18. децембра 1944. године одговара Суду части: "У вези Вашег акта бр. 1. од 12. XII 1944. г. одговарам следе-ће: И док сам био отпуштен из службе и после за време службе у току окупације мислим да сам се држао исправно са националног гледишта. С поздравом, Јеремија Д. Митровић, асистент Филозофског факултета."

Грубачићево писмо Недељковићу

Суд части је Митровића месецима понижавао и малтретирао, а 20. фебруара 1945. сатима га саслушавао. Његово саслушање исписано је на 23 стране текста писаног црним мастилом. Из овог документа се види да су му замерали што је пре рата сарађивао у часописима Опленац и Око соколово, и што се "није појављивао у нашим часописима". Још оштрије га оптужују што је 1935. године написао један чланак у којем је написао "неколико реченица неповољних по стање у СССР, а највише га терете због тога што је Јанко Јанковић, да би га спасио од прогона Недићеве власти, измислио податак да је 1939/40 помогао полицији да "открије групу напредних ђака". Оно у шта ни Недићеви сарадници нису хтели олако да поверују Брозове судије хоће да претворе у доказ. Добронамерну, измишљену лаж свог специјалног агента проглашавају истином.

Митровић се упорно брани, доказима побија све оптужбе, али шта му то вреди кад цинкароши стално фабрикују нове оптужбе. Само четири дана после Митровићевог мучног саслушања, 24. фебруара 1945. године, Коста Грубачић, помоћник повереника за просвету Србије, пише писмо др Душану Недељ-ковићу, једном од главних изасланика Брозовог режима на Универзитету:

"Драги Душане,
Ево Ти напомене за Јеремију Митровића, асистента за историју на београдском Универзитету. Онога дана кад сам се срео са њиме на Универзитету почео се жалити говорећи да су наше власти сувише оштре у кажњавању наводећи пример како смо побили преко 4 000 (четири хиљаде) људи у Крагујевцу, преко хиљаду у Београду, да су неоправдано убили његова оца, да то неће трпети српски народ и тд. Не знам тачно какво му је држање било за време окупације, али би добро било да и ово узмете у обзир приликом доношења одлука Суда части на Универзитету. Изгледа, према његовој дрскости, да злоупотребљава аутономију Универзитета. Другарски поздрав, Коста."

Др Недељковић је одмах ступио у акцију, па је Грубачићево писмо послао др Јовану Томићу, председнику Суда части: "Шаљем Вам га с обзиром да Ви ислеђујете случај поменутог асистента, а сматрам да га треба и по овом испитати. Са колегијалним поздравом. Смрт фашизму - слобода народу, Др Недељковић."

На реду су нова саслушања, а после свега уследило је и хапшење. Агенти ОЗН-е, тзв. Одељења за заштиту народа, ухапсили су Митровића 1. маја 1945. и стрпали га у истражни затвор војног суда Команде града Београда, у коме су га држали све до 11. августа 1945. Војни иследник Радивојевић учинио је све што је могао да би доказао како онај Јанковићев лажни извештај није лажан, како је Митровић стварно урадио оно што је Јанковић измислио, да би га спасио од хајке Недићевог режима. Како је он 1939/40. стварно помогао "ондашњој полицији да открије једну групу средњошколаца - комуниста". Радивојевићев труд био је узалудан, јер војни иследник ни после вишемесечне потраге није успео наћи ни једну жртву Митровићеве "провале", јер ни тих жртава, ни те провале није ни било.

Правда нија стигла

"Напротив, бројно испитани ученици гимназија у којима је окривљени био професор", установио је Војни суд, "сведоци Љубиша Ранчић, Јосип Поп-Митић, Вукићевић Светислав, Добривоје Јелић и Видовић Радивоје, махом левичарски настројени још у гимназији, а у току НОБ њени учесници, сарадници или присталице, изјављују сагласно да је њихов Јеремија био врло исправан и омиљен васпитач. Нарочито код левичарских оријентисаних ученика и то због тога што је и сам био такав. Даље, да се исти баш заузимао за ђаке комунисте којима је претила опасност да буду удаљени из гимназије."

Због свега тога јавни тужилац града Београда Милош Д. Јовановић 27. августа 1945. године "обуставља кривични поступак противу Јеремије Ми-тровића", али крај његовим мукама још није био ни на видику. Суд части га је већ једногласно избацио са Универзитета, а да га пре тога ни за једну нову оптужбу коју му је ставио на душу уопште није ни саслушао. Зато се Митровић 3. септембра 1945. обраћа Ректорату Универзитета, доставља му решење којим је Војни суд обуставио сваки кривични поступак против њега: "Сматрам да Ректорат Универзитета има оправдање да предузме потребне кораке да се уклони нанета ми неправда, да се вратим на своју асистентску дужност, на којој се за скоро петнаест година никада нисам показао недораслим и недостојним."

Ректорат је остао глув. О све Митровићеве молбе и захтеве једноставно се оглушио. Тако је било и са његовим последњим обраћањем Ректорату 8. јануара 1947. године. Тад је Митровић писао да су "сва нагађања о некој мојој скривеној залеђини само гола фантазија." Она су, како је наводио, резултат "несавесности мојих иследника који нису хтели да проверавају ни најједноставније моје исказе на саслушању. Чак ми нису веровали да сам у лето 1944. отишао у партизане, одакле сам као болестан отпуштен - иако сам о томе имао да им покажем и писмени документ... Тражим да се сада, после свега, непристрасно прегледа сав материјал у вези са мојим удаљењем из службе и да се донесе логичан и правичан закључак."
Ништа није помогло.
Јеремија Митровић је покушао да позове у помоћ Бору Митровића који је, као заслужни комунистички агент убачен у Специјалну полицију, после рата радио у Министарству унутрашњих послова, али ни то није вредело.

Јанко Јанковић није био у прилици да сведочи о Митровићевој невиности. После хапшења истакнуте млађе револуционарке Вере Милетић, из Пожаревца, Јанка Јанковића су Немци одмах стрељали.

Страдање проф. др Бранислава Миловановића

ПРИЈАТЕЉ ПРИЈАТЕЉУ - НЕПРИЈАТЕЉ

Зашто је Синиша Станковић, председник Скупштине Народног ослобођења Србије, приватно писмо "једног од својих највећих пријатеља" роследио Суду части Београдског универзитета

Др Бранислав Миловановић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, једва је дочекао дан када ће Немци бити протерани из Србије. Он је за време немачке окупације пуким случајем спасао живу главу.

Већ на почетку окупације Немци су га ухапсили и отерали у заробљеништво. Потом су га окупаторске власти одвеле у Рудник антимона у Зајачи код Лознице. Ту је радио већи део рата, а у августу 1944. мајор Цветић, командант Јаворског четничког корпуса га је у Ивањици, "као комунистичког симпатизера", осудио на смрт. Требало је да буде убијен, по њега су већ били послати људи, али га је мајор Цветић, на молбу и преклињања бројних Миловановићевих пријатеља, пустио.

Др Миловановић се најпре склонио у Пожегу, одакле је преко Чачка, Милановца, Рудника и Марковца стигао у Свилајнац, а потом се на једвите јаде докопао Београда. У међувремену, мајор Цве-тић се предомислио, па је своје људе послао у Бео-град да пронађу др Миловановића и да га убију, али професор се вешто крио и успео је да се ипак спасе.

Чим је утекао четничкој потери др Миловановић је сазнао да је и др Синиша Станковић, редовни професор Београдског универзитета од 1934. године, један од његових "највећих пријатеља", преживео рат и да је постао председник Антифашистичке Скупштине Народног ослобођења Србије. Њих је везивало дугогодишње пријатељство које је било оснажено чињеницом да је Миловановић за професора Београдског универзитета својевремено изабран баш на предлог професора Станковића.


ПОВЛАЧЕЊЕ ПЕТРА КОЛЕНДИЋА

Суд части званично је 5. децембра 1944. године формирала Комисија за обнову Универзитета.

Чланови ове комисије били су: биолог Синиша Станковић, психолог Борислав Стевановић, историчар Васа Чубриловић, физичар Сретен Шљивић, психолог Баја Бајић, фтизиолог Јеврем Недељковић, правник Јован Ђорђевић, физиолог Стеван Ђелинео, затим књижевни историчар Петар Колендић, који је одмах поднео оставку, па хемичар Александар Леко и фитопатолог Младен Јосифовић.

Суд части је имао 11 чланова. Председник је био минеролог и петрограф Јован Томић, а секретар правник Јован Ђорђевић. На пресуде Суда части најчешће су се потписивала осморица чланова: Павле Савић, Петар Матавуљ Борислав П. Стевановић, Стеван Ђелинео, нека Милка Радои-чић, лингвист Радомир Алексић, етнолог и филозофски писац Душан Недељковић и стручњак за екологију шума и хортикултуру Тома Бунушевац.


Саботаже у руднику Зајача

Обрадован вешћу да је његов стари пријатељ жив, др Миловановић му 1. новембра 1944. пише писмо које почиње овим речима:

"Драги г. професоре,

Тек прошле недеље дознао сам, из новина, да сте живи. Та вест била је за мене и велика радост и велико изненађење, утолико више што се већ месе-цима упорно говорило да сте стрељани у неком концентрационом логору у Немачкој. Мислим да не треба да подвлачим да сам заједно са многим мојим друговима био искрено и дубоко ожалошћен вашом судбином; ја сам се лично осећао нарочито погођеним, јер сам сматрао да сам изгубио једног, мислим да могу тако да вам напишем, од својих највећих пријатеља уопште и у школи посебице. Због тога ми је веома жао што нисам могао одмах да дођем до вас и да вам се јавим (прележао сам тежак грип са запалењем синуса)."

Др Миловановић је свог пријатеља обавестио да је у Руднику антимона у Зајачи "од почетка истрајно спроводио саботаже", да су он и његови сарадници "руду стално мешали са јаловином", да су "радили лажне анализе", а да су "истражне радове погрешно поставили тако да нису давали никакве резултате". Резултат свега тога био је за Немце поражавајући: "Поред џиновских модерних инсталација, троструко већег броја радника него пре 1941. године, продукција антимона није могла да достигне ни половину предратне производње."

Др Миловановић је свог пријатеља подсетио да је антимон за Немце био од "првокласног значаја", јер им је, "поред осталог био потребан и за подморнице". Поверио му се да је "у погледу рада против Немаца ишао чак и даље". Рекао му је да је почетком новембра 1943. енглеским падобранцима предао "план свих постројења, свих бункера, минских поља, мреже бодлјикаве жице" и да се с њима договорио да се Зајача, "у случају да Немци успеју да повећају продукцију, бомбардује или сруши изнутра".


КОМЕСАРИ УНИВЕРЗИТЕТА

Поред Суда части Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет).

Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945.


Грешна Атлантида

На крају, др Миловановић се свом пријатељу потпуно ставио на располагање: "за војску (резервни сам поручник), за неки рудник (ове зиме нам треба много угља) или за све друго што ви одредите. Поздравља вас и поштује Б. Миловановић."

Иначе, др Миловановић није пропустио да свом пријатељу саопшти и једну појединост коју је др Станковић - ако је из било којих разлога сумњао у свог пријатеља - могао врло лако проверити. Написао му је: "Имао сам великих тешкоћа око спасавања радника наклоњених партизанима. Од мојих људи страдао је само један, иако су четници вршили по околини страшне покоље а рудари, чим попију мало више, говоре о стварима о којима се тада морало ћутати..."

Чим је добио Миловановићево писмо, др Станковић га, уместо да се обрадује, прослеђује будућим члановима Суда части Београдског универзитета. Неко је у левом горњем углу овог приватног писма написао: "Поповићу у рад", а кад је Суд почео да "чисти" Универзитет одмах је, међу првима, прозван и др Миловановић.

Кад нису могли ништа друго да му замере чланови Суда части су га оптужили што је пристао да из немачког заробљеништва изађе пре рата, што је 1942. објавио чланак "Да ли се легендарна Атлантида налази на дну Јегејског мора", што је објавио књигу Тајанствене земље, што је написао чланак Српски прилог европској науци и што је, без обзира на све, радио у руднику антимона у Зајачи.

Др Миловановић је доказао да је у Зајачи радио у корист немачке штете. Доказао је и да ниједан од његових радова објављених током рата "није био политичке природе", али све то му није било довољно. Суд части га је 3. априла 1945. истерао са Београдског универзитета.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“