СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Од мсје Жоржевика,
до Живка ћевабџије са Велике пијаце

ПРИЛОГ ИСТОРИЈАТУ ЋЕВАПЧИЋА

Пише:
Дарко
Спасић

Црква од ћевапа, улога Танаска Рајића у развоју српског роштиља и утицај ћевапа на научни рад Марије Кири

Бранислав Нушић оставио је белешке за историју српских ћевапчића, пишући о томе како су Југославију, од Вардара па до Триглава, ујединили, пре него политика и уметност - ћевапчићи

Помињало се, као пословица, па се и заборавило: мирише к'о београдски ћевап на Великој пијаци.

Текло је тако, у међувремену и протекло, много воде Дунавом и Савом док Велика пијаца није готово сасвим ишчезла из сећања Београђана и док ћевапчићи нису најзад заслужили да постану ништа мање, бре, него историјска знаменитост.

За њихов историјат, дакле, који није од јуче, заслужан је био нико мање духовит од славног Бен Акибе, и нико бољи познавалац старог Београда од Бранислава Нушића.

Мсје Жоржевик у кујни Марије Кири

Шалу на страну, баш у вези с ћевапчићима и с Нушићем помиње се и неки госн Ђорђевић. Био је пореклом из Смедерева, вароши у којој се родио и славни комедиограф. Он је, наиме, у Паризу правио чуда од ћевапчића. Још је занимљивија од те његова приповест о времену кад је био лични кувар у породици нобеловаца Марије и Пјера Кирија.

Како је заиста било нека посведоче речи самог госн Ђорђевића:

- Уи, уи - започињао је он сваку своју приповест ваљда се присећајући кад је био мсје Жоржевик, па би онда надовезивао онако по смеде-ревски:

- Госн Кири је човек од науку и он се бави само сас науку... И госпођа Кири је жена од науку, уи, и она се бави сас науку, ама домаћинство не запушћа. Њено слатко од шљива да пробаш и ћевапчићи по лесковачки, то ти је прсти да полижеш. А све је то од мен научила. Уи!

Покојни госн Ђорђевић, Бог да му душу прости, дао је све од себе да наши ћевапчићи пређу националне границе.

Шкембићи одлазе, ражњићи долазе

Дакако, свака историја мора садржати одговарајућу предисторију, па су тако и старе београдске кафане, оне из прошлог века, биле ваљано предисторијско поприште за повесницу ћевапа. Суверени њихов познавалац и поштовалац био је, ето, и Бранислав Нушић, који је још тридесетих година овог века писао:

"Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека нова кафана, у једном предграђу Бео-града, која се поносно назвала Нови век, објављује да је "моде-рно преуређена" и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој "концертира" џаз-банд и изводи се дансинг.

Нови век, одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима Ексцелзиор, Палас, Луксор и Сплендид сузбили из центра престонице наше старе кафанице: Жмуркова, Мецовалије и Дарданели, ми смо се, стари Београђани, мирили оним што нови живот и ново доба морају собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили, и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели:

Бог да му душу прости!

Опраштајући се тако са једним по једним трагом старога Бео-града у центру његовоме ми, стари Београђани, који се налазимо у гласачким списковима осамдесетих година, повлачили смо се и сами из центра и одлазили на пе-риферије, тамо где се повлачила традиција сузбијена бујицом ново-га живота.

Са нама заједно одселили су се тамо, на периферију, и они кла-сични касапски пањеви на којима се секиром черечило печено прасе или јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије у којима су се крчкале крезле и шкембићи; одселиле су се и оне чађаве кастроле, у којима се, у црној масти, на улици, пржиле мекике и... све, све се повукло тамо, на периферију, док су остали само, као последњи трагови прошлости, ћевапчићи и ражњи-ћи, који су, не само задржали право грађанства у центру модер-низоване престонице, већ су распрострли свој држећи мирис и кроз целу Краљевину Југославију..."

С луком и југословенством

Велика пијаца, на данашњем Студентском тргу (1895. године): Овде је било радно место" српских ћевапа, у Београд пристиглих са српског југа. Први српски евапчићи зацврчали су у кафани "Код Танаска Рајића". Газда кафане, неки Живко, чије је резиме заборављено, толико се обогатио на роштиљу да је у родном месту - од ћевачића - подигао цркву.

А у читавој ондашњој Краљевини Југославији, коју је наш највећи комедиограф прокрстарио и својим позоришним комадима, а и лично, није било ни честитог мезелука пре него што су наша тадашња браћа оберучке прихватила ћевапчиће. Све је то запазио и записао сам Нушић:

"Горе од Марибора, где је некад било мезе само мала црвена ротквица, па све до Ђевђелије, где је царовала као мезе пастрма од козетине; и отуд од Јадрана, где су господариле као мезе маслинке и сушене сараге, па све до тимочких страна, где се качкаваљ мезио уз свако пиће, загосподарили су данас ћевапчићи и постали народно мезе подједнако драго свима Србима, Хрватима и Словен-цима..."

У оном некадашњем заносу југословенством, којим је и Нушић био понесен, остао је његов надахнути запис који данас ваљда не може ничим наудити историјату ћевапа:

"Тешко су ћевапчићи, пре него политика, пре но књижевност и уметност, пре и све остале појаве, ујединили три племена једнога народа. И као што, улазећи у Мађарску, ви кроз ноздрве осе-ћате да сте ушли у земљу гулаша; улазећи у Италију, ви тако исто морате запазити да сте ушли у земљу макарона; у Румунију - у земљу краставаца и паприке; тако исто, улазећи у Југославију, ви по мирису ћевапчића можете осетити да сте ушли у кућу где живе три рођена брата..."

Кафана "Код Танска Рајића"

Неуништиви ћевапи крчили су себи пут у историју без освртања на бившу браћу и неке бивше заносе. До њихове најдубље старине мора се добрано разгрнути полупрошлост старог Београда, баш на месту где се данас налази Студентски трг. Нушић је и за то понајбољи водич:

"Кад пођемо од Македоније некадашњом Великом пијацом, која је сада претворена у Универзитетски парк, и где се, тачно на месту где је своју тезгу имала тетка Катас, позната земунска пиљарица, сада издиже Доситејев споменик - онда ће прва кафана коју ћемо срести и коју само једна кућа одваја од Македоније, бити она Рајић. Данас је то лепо назидана двоспратна зграда, раније је била стара кућерина такође на два спрата. На доњем је, као и сада, била кафана са врло великом таблом на којој је, доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу. Не могу поуздано да тврдим, али чини ми се да је та фирма била рад једнога од наших сликара старе генерације... Кафана Рајић знана је и по томе што су се ту први пут почели култивисати ћевапчићи. Биће тако шездесетих година они су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили ту, у кафани Рајић. Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића раз-множила, те се око кафане Рајић поотварао читав низ малих ћевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од свих је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде у којој је хотел Македонија. Живко је своје ћевапчиће толико реномирао и тај посао толико развио да је од ћевапчића назидао цркву у своме родноме крају..."

Памтило се то и приповедало у старом Београду, па се временом заборавило. Тако је ишчилело и презиме гласовитог мајстора ћевапчића, и име села у његовом родном крају, те је до данас остао непознат онај једини спо-меник настао као задуж-бина сазидана новцем зарађеним од ћевапчића.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“