СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 10ОКТОБАР 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Јелена Анжујска: Српска краљица, од племена фрушког, подигла је четири фрањевачка манастира и један православни - Градац, у коме је и сахрањена

А ТЕЛО ЈОЈ НАЂОШЕ ДА ЛЕЖИ КАО У РОСИ

пише:
Жељко Фејфрић
Била је велика заштитница католика у српским земљама, нарочито на Приморју. У време док је њен муж, Урош Први, ратовао са Дубровником, ставила се на страну католичке републике. Кад је Драгутин устао против оца, подржала га је, да би на управљање узела део Зете (столовала је у Требињу). Под њеним утицајем, Урош је почео да води "прозападну" политику. Није одобравала женидбу другог сина, краља Милутина, византијском принцезом Симонидом. Иако католкиња, замонашила се у православном манастиру код Скадра, и што је необично, том приликом није променила име. Омиљена је била у народу, зарад својих добрих дела хришћанског милосрђа. Три година након смрти - сахрањена је у манастиру Градац - јавила се у сну једном калуђеру. Отворили су гроб и тело јој нађоше да "лежи као у роси".

Манастир Градац, где је сахрањена краљица Јелена, био је њена најзначајнија задужбина; На сахрану јој није дошао син Драгутин, због свађе са братом Милутином

Од средине 1243. године на српском престолу седи краљ Урош И "Велики" пошто је претходно насилно уклонио свога рођеног брата - краља Владислава. Много тога је контроверзно око овога владара. Чак није сигурно ни да је његово крштено име било Урош, а и додатак његовом имену - "Велики", од каснијих је историчара ревидиран чак у толикој мери да њега и не сматрају посебно успешним владарем. Остало је тајанствено и порекло његове жене Јелене за коју се не зна чак ни то да ли му је она прва, друга или чак трећа.

"Ова благочастива и христољубива блажена Јелена била је од племена фрушкога, кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави". (Данило Други).

Било је мишљења да је она анжујскога рода, будући да су анжујски краљеви у Напуљу спомињали по својим писмима неку Јелену као своју рођаку. Ту су и размишљања да је она од лозе Куртене, која опет има рођачке везе са Анжујцима. Нису без основа ни претпоставке да Јелена потиче из неког француског племства из Грчке будући да се наводи да је "од фрушкога рода" што је иначе стари термин за Франке или Французе који потиче од грчке речи. Најмање је вероватно размишљање да Јелена има порекло у француском и мађарском племству у Славонији и Срему. Ипак, на крају остаје теза да краљица Јелена долази из рода Карла И Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Сам Карло потиче из краљевске породице у Француској па би сходно томе и Јелена била из француске краљевске породице.

"Оваква је била нарав ове блажене: оштра речју, а блага по природи"

Тачан датум склапања брака између Уроша и Јелене се не зна и предпоставља се да је до њега дошло око 1250. године. Колико се зна имали су петоро деце, од којих само за синове Драгутина и Милутина имамо сигурније податке. Постоје предпоставке да су имали још двојицу синова и то Брнчу (Брњача, Прнча) и Стефана чији је гроб у Студеници,као и ћерку за коју историја нема података чак ни како се звала.

Јелена је остала у јако лепом сећању:

"Овака је била нарав ове блажене: оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповед Эању кротка, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином." (Данило Други).

Она сама је била католкиња, а веру није променила ни када је дошла у Србију. Била је веома активна при изграднји хришћанских храмова, како православних, тако и католичких.

За 1288. годину се везује освећење њена четири фрањевачка манастира који су се налазили у Бару, Скадру, Улцињу и Котору.

Она је много тога учинила и при изграднји православних храмова и између осталих изградила је православни храм Градац на Ибру."И тако поче зидати цркву у име пресвете Богородице празник Благовешћења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело..." (Данило Други).

То је била по својој намени њена гробна црква посвећена Благовестима, а овај манастир је подигнут око 1275. године и налази се у селу Горњи Градац.

"Много злато нештедимице дајући радницима"

Биоаф тврди да је она лично надгледала како напредује изграднја овога храма.


Иако католкиња, замонашила се у православном манастиру Светог Николе, код Скадра, и у "великом анђеоском образу, би названа монахињом Јеленом". Проглашена је светицом, и њен дан православна црква прославља 12. новембра.


"Заповедила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тога храма, много злато нештедемице дајући свима радницима, да нико од њих не буде увређен насиљем, или да ко негодује, као мудри и разумни стројитељ" (Данило Други).

Након завршетка изграднје храма краљица Јелена га је населила монасима: "утврдивши црквени устав, сакупивши изабране монахе, заповеди им да ту пребивају, установивши им законско издржавање, које држи непромењено и до сада, такође и целом црквеном клиру, као што у тај дан установи блажена...", као што га је снабдела и са неопходним књигама и осталим потребама.

"И сада за живота свога испуни овај дом пресвете сваким изобиљем, наиме божанственим књигама и свештеним сасудима златним и сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама. Иконе оковане златом пуне моштију светих, златоткане завесе, и друге црквене потребе дарова, да се не може исказати" (Данило Други).

"Полагаше врат свој под добар и лак јарам Христов"

Њена побожност је постала пословична.

"Све ово сабираше блаженаподвизавајући се добрим подвигом и непрестано бринући се дан и ноћ, како ће угодити Господу, а трудила се о томе, како ће давати милостиње у божанствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божанствене књиге у своме дому, а исто тако и вештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу". (Данило Други).

Иако католкиња, Јелена је око 1280. године у цркви Светог Николе код Скадра, који је иначе она подигла као православни манастир, примила и монашки завет.

"Призвавши христољубивог једнога монаха својих, најчаснијег старца по имену Јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви светога Николе, у славном граду Скадру. И у том великом анђелском образу би названа монахиња Ј Юелена, и разгарајући се таквом љубављу вере у Господу, полагађе врат свој под добар лаки јарам Христов, тихо живећи у сваком монашком исправљању, не кушајући ни дању ни ноћу сласт сна, нити дајући мира телу своме" (Данило Други).

Новац искован у време Уроша Првог са ликовима Уроша и Јелене: Јеленин утицај на мужа био је велики, а краљеви Драгутин и Милутин, морали су да уважавају мајчино мишљење

Она је одмах примила велику схимну, највећи монашки степен, али није узела и ново име што симболизује поновно рађање у Христу. Било је то неуобичајено, али онајеочигледно представљала изузетак.

Насићујући адне и одевајући наге, болнима и странима беше покров и тврда кула"

Краљица Јелена је чак организовала и неку врсту женске школе (по свему судећи сиротиште), вероватно прву ове врсте у Србији.

"Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њихов хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће..." (Данило Други).

У тој школи која се налазила у њеној резиденцији у Брњацима (на горњем Ибру) она је младе и сироте девојке подучавала оним вештинама које су потребне за брак, а онда их уз добар мираз удавала.

Осим тога, биограф наводи да се краљица Јелена много бринула за сиромашне дајући редовно милостињу.

"Од суботе до суботе масла крстећи рукама многих јереја, и у те дане довољно милостиње дајући свакоме који је требао, насићујући гладне утробе, и одевајући наге, а болнима и странима и који нису имали где главе потклонити, беше ова блажена тврди покров и необорива кула. Сама је преднјачила и служаше им са побожношћу, а када је то чинила, увек је са топлим сузама квасила лице своје и болом срдачне љубави горко оплакујући себе..." (Данило Други).

"Које хвале можемо ти принети ми, од слабог смисла нашег?"

Интересантно је како Данило Други сумира њен животни пут не могавши очигледно да нађе довољно снажне речи да изрази своје дивљење за њу.

"Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човечје умове, то је достојно тебе. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светилник отачаству своме сијајући многосветлим чудима. Но, које хвале можемо Ти принети од слабога смисла нашега? Ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу Твоју, коју је увезала десница Владићења неувелим венцем? Које Ти дарове да ти принесемо ми? Јер ти примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти блажена обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благдат од Господа, и наслађивати се њоме на векове."


Премда јој се порекло не зна сасвим поуздано, историја сматра да је од рода анжујскога, будући да је напуљски краљеви, у својим писмима помињу као рођаку. Високог рода, велике културе, са знањем страних језика и окретна у дипломатији, била је прва српска краљица, која се није задовољавала да седи код куће и рађа краљу синове.


Са сином Драгутином, против мужа Уроша

Постоји мишљење да је она имала велики утицај на свога мужа краља Уроша и на његово вођење политике. Често се наводи да је Јелена веома много помагала барску католичку архиепископију у њеној парници са дубровачком архиепископијом и то тако што је вршила утицај на свога мужа, краља Уроша.

У прво време краљица Јелена се задовољила тиме да примирује велике амбиције својих синова Драгутина и Милутина. Како су њихове жеље долазиле у стални сукоб јер су обојица на исти начин били властољубиви то суош као младићи били у сталној неслози. То је она покушавала да примири саветима. Тако биограф наводи како она синовима говори да живе у складу са хришћанским законима, а они пажљиво слушају мајку:

"А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје блажене матере Јелене, повинујући јој се са сваком радошћу".

На први поглед изгледа као да она на синове има велики утицај и да они њене жеље поштују. У самоме почетку то је тако вероватно и било, међутим, касније је од тога остао (нарочито код Милутина) само страх од мајчине реакције, али без имало воље да се послушају њени савети.

Посебно је упечатљив однос између Јелена и њеног сина Драгутина, и то у оном критичном моменту када су се састали 1276. године. Драгутин је од ње тражио подршку која му је у томе моменту била неопходна јер је са престола срушио свога оца, а Јелениног мужа - краља Уроша И . Било је питање шта ће у њој превладати - мајчински осећај или љубав према мужу. То није било јасно ни Драгутину који прима мајку која долази код њега и он очекује да ће га она укорити што се према оцу понео на тај начин.

Стога покушава да заигра на њен мајчински осећај, али и на нешто више од тога. Он њој изјављује покорност и послушност у свему, међутим то није она љубав коју исказује син према мајци, ту је нешто и више.

"А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи разума Божија" (Данило Други).

Стиче се утисак (и то сасвим правилан) да Драгутин од ње тражи политичку подршку и као награду за њу нуди јој неке земље на управу.

"А ти као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке" (Данило Други).

Владарка Зете: "Бог једини све ово учини"

Драгутин је био веома интелигентан човек који је добро познавао своју мајку и знао је шта од ње може да очекује. И до тога момента његова мајка Јелена је од оца -- краља Уроша И, била запостављена и Драгутин је то знао, па је према томе било за очекивати да га она неће много ни жалити. Уз то, то Драгутину није могло остати непознато, Јелена је била (и поред све културе, а можда баш и због тога) властољубива жена која ће покушати да кроз власт надокнади све оно што је изгубила кроз свој неуспешни брак. Стога се њена наклоност може на најбољи начин купити давањем удела у вршењу власти, односно препуштањем дела српских територија њој на владање. И ту је погодио.

Натпис краљице Јелене и синова јој, Драгутина и Милутина, године 1292, из цркве на Бојани (Скадар): Да ли су оптужбе неких историчара да је Јелена радила на томе да покатоличи Србију, неосноване?

Јелена је била задовољна начином на који ју је син примио, као што је била задовољна и тиме што је он њој понудио део земље на управу па за Драгутинов напад на оца не налази кривице њему (Драгутину), већ сматра то божјом вољом:

"Ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини" (Данило Други). П>

Тиме је Јелена наступила, не као мати или као супруга свргнутог краља Уроша, већ као искусни политичар који је пружио политичку подршку и жели награду за то. Драгутин је баш тако и поступио давши јој један део земље на кориштење.

"А благочастиви и самодржавни син њезин краљ Стефан, примивши с љубаву и у сласт њезину поруку, и павши на њезине ноге, молио се је са сузама, да прими проштење својих грехова и да добије благослов. И ова христољубива, дарова му савршени благослов и мир, и тако пође у одељени јој свој крај, примивши много имање и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога сина свога". (Данило Други).

Јелена је добила на управу део Зете (ако не баш и целу) која је до тада била препуштена на власт престолонаследницима. Кроз значај ових територија се сасвим добро види колико је њена подршка била драгоцена Драгутину и шта је он све био спреман да уради не би ли ту подршку задобио. Судећи по овоме радило се о веома одлучној жени, побожној додуше, али спретном политичару који није долазио код Драгутина да би измолила нешто за мужа Уроша, већ да за своју подршку добије одговарајућу награду. Да је њена реч у Србији била значајна види се из спремности Драгутина да јој испуни све захтеве.

Док јој муж ратује са Дубровником, она стаје на страну Дубровчана

Много је нејаснији однос краљице Јелене према мужу - краљу Урошу И. Остаје факат да му није пружила било какву помоћ или утеху онда када га је син Драгутин рушио са власти. У том моменту њена улога мајке, супруге и српске краљице се нашла у процепу. Стиче се утисак да њен брак са краљем Урошем И није испунио њена очекивања и да је она према мужу (а и он према њој) имала један хладан, скоро "професионалан" однос. Изродила му је децу али је одбила да остатак свога живота проведе онако како су то до тада радиле српске краљице, најчешће далеко од свих догађаја. Свесна свога високога порекла (па и манипулишући њиме), али и велике културе и знања које је имала, она је одлучила да узме веће учешће у политици и у културним збивањима.

Сам почетак њеног живота као српске краљице није се много разликовао од онога који су имале њене претходнице. Бавила се рађањем и подизањем деце, па се чинило да ће и остатак њеног живота тако да прође. Ипак ни тада се она није либила да прави неке своје политичке комбинаације и да повлачи самосталне потезе који су били у опреци са оном политиком која је у Србији била званична и коју је водио краљ Урош И. У натезањима које је имао краљ Урош И са Дубровником 1265-6. године краљица Јелена несумњиво стоји на дубровачкој страни. Она је била противник тадашње политике свога мужа, па је чак Дубровнику обе ћала да ће га обавестити на време уколико Урош буде спремао напад на њега. Исто тако, узела је обавезу да ће узети у заштиту дубровачке трговце, па макар то било и против краљеве воље. Током 1268. године сукоб је избегнут тако што је дубровачки данак према Србији повећан.

Велика заштитница католика у српским земљама

Поставља се питање да ли је њен мотив оваквог поступка религиозни, односно да ли је она као ревни католик одлучила да заштити католички град. Могуће је да су у то доба сукоби у оквиру породице на релацији Урош -- Драгутин већ постојали и да су довели до њене потпуне поделе. То би онда значило да је краљица Јелена од самог почетка стала на страну свога сина Драгутина насупрот своме мужу Урошу. Било како било, ово је био знак да је дошло до великог раслојавања у оквиру краљевске породице и да краљ није у стању ни њоме да управља.

Не зна се да ли је за Јеленине тајне договоре са Дубровником краљ Урош знао. Ако јесте, поставља се питање како је то све трпео. Мождје морао, јер краљици ништа није могао. Зна се да овакви сукоби у оквиру краљевске породице нужно доводе и до поделе племства и стварања странака. Могуће је да је створена јака странка на чијем је челу стајао Драгутин са мајком, насупрот краљевој странци. У овој ситуацији краљица Јелена је нужно искакала из оне улоге коју су до тада имале српске краљице и којима никада није био дозвољен било какав приступ политици.

Урош пада под утицај Јелене, и склапа савез са Карлом

Отворени лом у краљевској породици је започео 1267-1268. године када су краља Уроша њиховог сина Драгутина након једне битке у Мачви заробили Мађари. Из тога заробљеништва убрзо су се обојица извукли, али уз обавезе које су биле пресудне за наредне догађаје. На угарском двору Драгутин се оженио угарском принцезом Каталином, а краљ Урош И је добио обавезу да Драгутина прогласи за "млађега краља" и један део Србије му препусти на владање. Тиме је сасвим свесно унет раздор у породицу јер је Драгутин тражио да добије свој удео у власти, а краљ Урош И је то упорно избегавао. Било би веома интересантно знати како се краљица Јелена односила оваквом расплету догађаја. Из каснијих догађаја извесно је да су њени односи са мужем, краљем Урошем И у то доба били добрим делом захладнели будући да се она неће одупирати Драгутиновим захтевима за краљевском круном. Вероватно да од тих година њено учешће у политици постаје све значајније и да се њена реч и те како уважава.

Као културна жена која познаје неколико светских језика и начин понашања на западним дворовима она се дописује са краљевским кућама где је добро познају и цене је. Да је то тако, види се и из неких писама у којима је Карло Анжујски назива својом рођаком што никако није био само обичан знак куртоазије. Током 1273. године Урошеви посланици су били на Карловом двору на Сицилији, где су уговорени детаљи око будућег савеза. Какви су били услови и ко је био у српском посланству, не зна се, али зна се да је оно било лепо дочекано што је свакако Јеленина заслуга. Тиме је Урош и званично постао Карлов савезник и по ко зна који пут променио своју политику. Овакав преокрет у Урошевој политици сигурно је био плод Јелениног утицаја, будући да му је она омогућила овај контакт и посредовала при склапању савеза.

Требиње, престоница Јелене Анжујске

Од 1276. године, када се Драгутин крунише, краљица Јелена стиче скоро потпуну самосталност будући да јој он као награду за подршку коју му је пружила у рушењу краља Уроша И доделио велику област на самостално владање. Видели смо у досадашњем тексту да је краљица Јелена дошла код Драгутина и дала му благослов, а заузврат он је њој доделио Требиње где је она надаље пребивала.

Стиче се утисак да је краљица Јелена заправо наплатила своју политичку подршку. Слична је ситуација била и са Милутином, млађим братом Драгутина. Вероватно је и он добио засебну област да њоме управља, па је на тај начин и он био за извесно време смирен. Једини прави отпор Драгутину пружио је српски архиепископ Јоаникије (за архиепископа изабран 1272.) који је одступио са свог положаја у знак протеста због оваквог поступка према Урошу.

"Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће различити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље пилотске" (Данило Други).

Овај архиепископ дао је пример верности и поштовања, а уз Уроша је провео сво време док бивши краљ није умро. Он га није дуго наџивео (ако узмемо да је Урош умро 1277.) и умро је 1279. године. Скоро три године након његове смрти (1282.) његове мошти су краљ Драгутин и краљица -мајка Јелена, као знак поштовања и захвалности за овакву верност, пренели из Пилота у Сопоћане где су лежале Урошеве мошти. За овај заиста узвишен чин највише заслуга има краљица Јелена.

"И ту сама благочастива Јелена са свеосвећеним сабором учинише над телом преосвећенога псалме и божанствена пиенија и са добромирисним мирисима часно славећи положише његово тело у гроб, где лежи и до овога дана, часно спомињан у Господу". (Данило Други).

Против брака сина Милутина са принцезом Симонидом

Ипак, најупечатљивије је било њено одупирање оној женидби коју је смислио њен други син Милутин. Од 1282. године Милутин влада уместо брата Драгутина који је, барем привидно, добровољно абдицирао уговором у Дежеву, а све у Милутинову корист. Првих неколико година Милутин је водио изразито активно политику према Византији заузимајући огромне комплексе територија. Касније је ублажио свој однос према Византији покушавајући да се ожени са неком од принцеза из царске породице. Од 1297. године започињу контакти око Милутинове женидбе, међутим све је то ишло јако тешко јер су преговори били праћени дубоким међусобним неповерењем, где нико никоме није веровао. Осим тога, целу је ситуацију додатно је оптерећивало то што је Милутин до тада био жењен 4 или 5 пута и што је у том моменту имао закониту жену.

Преговори су мучно ишли, тако да је од 1297. до 1299. године, када су коначно и завршени, византијски преговарач Теодор Метохит чак пет пута долазио у Србију. Главни проблем успешног завршетка преговора био је баш Милутин, који није могао да испуни све захтеве Византије. Они изгледа нису много веровали Милутину, па су стога од њега тражили да као таоца преда своју жену краљицу Ану и неке великаше, а као једну од најважнијих и за Милутина најмучнију ставку уговора, захтевали су од краљице - мајке Јелене (Милутинова мати) посебну заклетву на уговор између Византије и Србије, као и то да она присуствује свадби Милутина и Симониде.

Милутину није било тешко да свој брак са краљицом Аном прогласи неважећим, мада је то изазвало праву буру незадовољства у Србији. Прави проблем је био када је требало да од мајке добије одобрење на све оно што је договорио са Византијом. Ми данас не знамо ни да ли је он тако нешто код мајке уопште покушао, будући да је јако добро знао да од побожне старице може да добије само прекоре. Било је сасвим сигурно да она неће никако пристати на оно што Византијци од ње траже, стога се Милутин извлачио да се ради о старој жени те да је не жели тиме узнемиравати. До краја је ова одредба из уговора отпала и није се тражило одобрење краљице Јелене.

Сахрана у манастиру Градац: "Би узмућење ваздуха и љута зима не мала"

Било би веома интересантно знати како се она односила према Стефану (Дечанском) - своме унуку, и да ли је имала било каквог учешћа у дотадашњим изливима незадовољства према Милутиновој владавини. По свему судећи није доживела то да види побуну унука Стефана (Дечанског) и ону грозну освету коју је против њега смислио његов отац - краљ Милутин.

Краљица Јелена је умрла 8. фебруара 1314. године. Сахрањена је у својој задужбини у манастиру Градац. Она је већ дуже време побољевала и "када је прошло неко време, ова христољубива Јелена паде у љуту болест и поче боловати напрасном болешћу. И била је у великом страху и ужасу, и сетивши се у своме уму, паде ничице на земљу и лежаше као мртва..." (Данило Други).

Изгледа да је биограф Данило ИИ баш у то време боравио код краљице Јелене тако да су његови наводи не легенда већ сведочење очевица.

Већ је до сада речено да Данило ИИ (као њен биограф) нема довољно речи хвале којим би описао њен живот и њено понашање. Слично томе, он веома узбудлјиво и потресно описује њену сахрану, када је њено тело преношено у манастир Градац. Временски услови су били веома тешки, зима је била оштра.

"И тако свеосвећени епископи скупивши тело блажене Јелене, и појући песме надгробне, узевши њезино тело, иђаху кротким ходом ка њезину гробу. А у то време њезина представљена би узмућење ваздуха и љута зима не мала, и тако полако идући са телом блажене и мало места прешавши, почиваху, појући многохвалне песме божанствене. И тако носећи тело блажене са славом, дођосмо у славни манастир њезин Градац. А у то време њезина престављења би узмућење ваздуха и љута зима не мала, и тако полако идући са телом блажене и мало места прешавши, почиваху, појући многохвалне песме божанствене". (Данило Други).

Одасвуд иду, како славни, тако и ништавни

Њена смрт је одјекнула по Србији па је на сахрану осим највећих црквених и световних великодостојника стигло и мноштво сиротиње и других невољника којима је краљица Јелена за живота била велика утеха.

"Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исто и ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја. И пошто се сабрао цео сабор српске земље ка њој у славни двор њезин Брњаци, а ја смерни Данило био сам у то време епископ цркве светога апостола Христова Стефана у месту званом Бањска, и када сам чуо за престављење ове блажене, брзо пожуривши се, и нађох се ту са осталим епископима и игуманима, и целим сабором отачаства њезина". (Данило Други)

Њени посмртни остаци положени су у гробницу над којом се налази саркофаг од светлосивог мермера, који је без финалне обраде, а налази се уз јужни зид западног травеја. Сама гробница је укопана испод пода на дубину од 0,70м, дуга је 1,90м, а широка 0,90м. Интересантно је да ова гробница има два гробна места што упућује на то да је првобитно предвиђено да она прими тела краљице Јелене, али и њеног мужа - краља Уроша. То је сасвим неуобичајено за Србију где су владар и његова жена увек сахрањивани одвојено, али је сасвим нормално за западне земље из којих краљица Јелена по свему судећи и потиче. Насупрот гроба краљице Јелене налази се уз северни зид западног травеја и једна друга гробница, мања по величини, у којој је (претпоставља се) сахрањена њена (и краља Уроша) неудата ћерка.


Са Урошем Првим (Урош Велики) имала је петоро деце, касније краљеве Драгутина и Милутина, још два сина - Брнчу и Стефана, и кћерку којој историја није ни име запамтила.


Лик свете Јелене у Барију и у Риму

Над гробом краљице Јелене у манастиру Градцу уз јужни зид постоји њен портрет где она заједно са краљем Урошем приноси Богородици модел храма. Приказана је одевена у богато украшено владарско одело, а на глави има отворену круну. Док су остале личности које су насликане са њом приказане у три четврти профила у пози приклањања Христу, она стоји фронтално окренута посматрачу. Такав њен став очигледно је репрезентативан и открива да је она главни ктитор манастира.

Осим Богородичне цркве у Градцу њен лик се налази и на фрескама у манастирима Ђурђеви Ступови, Ариље, Сопоћани, Грачаници и Градишту у Паштровићима.

Веома рано њен лик (као Свете Јелене) се нашао и на иконама па је тако са синовима Милутином и Друтином приказана на иконама које се налазе у цркви Светитеља Николаја у Барију и у цркви Светог Петра у Риму.

До тог времена већ је било постигнуто помирење Милутина и Драгутина, међутим у време мајчине сахране њихови односи су се опет погоршали и то у толикој мери да Драгутин није дошао на њену сахрану. Тако биограф описује да Јеленино тело, иако донето у Градац, није сахрањено јер се очекивао долазак Милутинов.

"И не хтедосмо погрепсти њезина тела, очекујући долазак вазљубљеног сина њезина, благочастивога и превисокога краља Стефана Уроша" (Данило Други).

Милутин, на својим рукама, носи мајку до гроба

Судећи по биографу Милутина је погодила материна смрт, иако се нису најбоље слагали, будући да је Јелена осуђивала Милутинов начин живота и неке његове политичке потезе.

"И ту учини велики плач и ридање, трзајући власи главе своје и бацивши се над телом богољубиве своје матере, бијући се у лице своје и плачући..." (Данило Други).

На крају, Милутин је својим рукама пренео мајку до гроба.

"Сам благочастиви тај краљ, узевши рукама својим тело блажене матере своје Јелене, и са преосвећеним архиепископом Савом, и ношаху са псалмима и божаственим песмама. И тако положише је у спремљени њезин гроб" (Данило Други).

Драгутин није био присутан овој сахрани, а место њега је било присутно његово посланство.

"Краљ Стефан није могао приспети из даљне земље на престављење блажене, и њих беше послао, да виде шта је било, и да му јаве." (Данило Други).

Вероватни разлог његовог неприсуства је било то што је поново био у свађи са Милутином и једноставно није желео да се са њим сусреће, па макар и на мајчиној сахрани. Ето докле су дошли братски односи њих двојице.

Дошла као католкиња, умрла као православка

Тако је умрла Јелена, од рода Анжујског, Францускиња, која је дошла у Србију као католкиња, али је Србију пригрлила као своју државу и умрла као православка. Три године након смрти (око 1317. године) она се јавила једном монаху.

"После овога када је прошло три године после престављења ове блажене Бог јавља своју брзу благодат, коју сам завештао изабранима својим. Неким привиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха... (Данило Други).

О томе је одмах обавештен рашки епископ Павле који је после свеноћног бденија, уз присуство целог Сабора, наредио да се отвори њен гроб.

"И када је он дошао у манастир пресвете и ту учини свеноћна пјенија и велика славословља, и ујутро опет такође све по реду, и после овога учинивши молитву над гробом блажене, пошто је био сабран цео сабор њезина отачаства, и тако отворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше га где лежи као у роси, цело непропадлјиво Божјом заповешћу ничим повређено" (Данило Други).

Након тога мошти су стављене у кивот и положене испред Христове иконе у манастирској цркви. Од тада српска црква је прославља 12. новембра/30. октобра.

 

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“