СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 13ЈАНУАР 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Галерија српских принцеза кроз векове

Лепе и умне понос рода свог

Оне су кнегиње, лекарке, сликарке, песникиње, ратници... Оне су биле патриоткиње које су сав свој живот посветиле добробити народа свог. Неке од њих знане су широј јавности, о некима се баш мало зна. Да би народ сазнао нешто више о овим вилама побринули су се Миле Недељковић и Вања Краут. Лепотом календара бавио се Боле Милорадовић а штампан је код предузећа "Стојков" у Новом Саду

ЦАРИЦА МИЛИЦА

Царица Милица

Кнегиња, или, како је народна песма назива, царица Милица, припада светородној лози Немањића, потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука Вукановог сина Димитрија, кога под монашким именом Давид Српска црква светкује као светитеља 7. октобра, и кћи је кнеза Вратка, у народној традицији познатог као Југ Богдан. Рођена око 1335. године, удата је око 1353. за кнеза Лазара Хребељановића, а историј-ски је видлјива у најстрашнијем тренутку српске историје - после косовске погибије, када је одлучно и мудро водила државне послове уместо малолетних синова Стефана и Вука. За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". По кнежевој смрти се замонашила и добила име Јевгенија, а пред крај живота је примила велику схимну и добила име Јефросинија. Великосхимницу Јефросинију, заједно са деспотом Стефаном, Српска православна црква светкује 19. јула (1. августа). У српској историји је кнегиња Милица прва жена која је, са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник, када је код султана Бајазита 1398. године деловала по питањима свога сина Стефана Лазаревића и издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је оставила траг и у српској књижевности (Молитва матере и Удовству мојему женик), па се с разлогом сматра да су од ње књижевни дар наследила деца јој кнегиња Јелена Балшићка и умни песник Деспот Стефан.

Умрла је 11. новембра по старом календару 1405. године. Сахрањена је у својој задужбини манастиру Љубостињи.

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ

Катарина Ивановић

Иако као сликар није битно утицала на токове развоја српског сликарства 19. века, јер је живела и стварала у Стоном Београду, ипак је Катарина Ивановић, својим делима, оставила траг у српској култури као прва жена сликар. Рођена у Стоном Београду 1817, кћи грађевинског предузимача, већ као дете показује сликарски дар па је трговац Ђ. Станковић, о свом трошку, шаље у Пешту, у атеље Јозефа Пешког, где слика свој први "Аутопортрет" са стилским одликама раног бидермајера. Ту је запажа мађарска грофица Чаки и омогућује јој да се 1835. упише на Бечку уметничку академију, али као ванредан студент, јер у то време жене нису имале приступ тој школи. Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, а С. Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев "Тројесестарство". Катарина у Београд долази 1846. и остаје до краја 1947. Њене амбиције и нада да ће у земљи својих предака по наруyбини сликати велике историјске композиције, нису се испуниле. Израдила је, међутим, известан број портрета тада познатих личности који спадају у нај-значајнија остварења српског бидермајерског сликарства, међу којима су: "Кнегиња Персида Карађорђевић", "Стеван Книћанин", "Деца саветника Станишића" и др. Из Београда одлази на кратко у Загреб, а затим се враћа у своје родно место где је живела и радила до смрти. Сликала је углавном жанр-композиције ("Дечак са соколом"), мртве природе ("Корпа са грожђем"), дела која сведоче о њеној сликарској вештини и стилској бидермајерској оријентацији. За члана Српског ученог друштва изабрана је 1876.

Преминула је у Стоном Београду, 22. септембра 1882, а њени посмртни остаци пренети су у Београд 1967. године.

МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА

Милица Стојадиновић Српкиња

Родољуб и песник, зарана прослављена као песмотворка, Милица Стојадиновић Српкиња је прозвана Врдничком вилом. У том времену, када су писмене жене биле реткост, Милица је својим романтичарским саставима изазивала дивљење, представљајући весника не само заступљености жена у нашој књижевности већ и у националном препороду.

Рођена 1830. године у сремском селу Буковцу, Милица Стојадиновић Српкиња је прву песму написала као тринаестогодишња девојчица, а своје радове је објављивала, од седамнаесте године до смрти, у многим листовима и књижевним часописима. Захваљујући непрекидном самообразовању, постала је једна од најобразованијих личности свога доба, због чега је била високо цењена у књижевним и политичким круговима. Пријатељевала је са Вуком Караyићем и његовом кћерком Мином, са којима је сачувана преписка од стотинак писама, а у младости су јој, између осталих, указивали поштовање Љубомир П. Ненадовић, Ђорђе Рајковић, кнез Михаило и Јован Суботић. Славу је стекла збиркама "Песме", које су изашле 1850, 1855. и 1869. године. Праву ризницу за познавање прилика, схватања и обичаја тога доба чини њен лирски дневник "У Фрушкој гори", штампан у три књиге 1861 (И), 1862 (ИИ) и 1866 (ИИИ) у Новом Саду и Земуну. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је умрла 25. јула 1878. године.

ДРАГА ЉОЧИЋ

Драга Љочић

Код нас не само да су запостављени него су тако потиснути да су безмало невидлјиви управо они на које је падао највећи терет свих српских ратовања за опстанак и слободу, а то су - жене. Једна од њих је и знаменита Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.

Драга је рођена 1855. године у Шапцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду, а на Великој школи је пробавила годину дана на природнјачком одсеку, после чега је отишла у Цирих на студије медицине, које је завршила 1879. године.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године - у два Српско-турска рата (први од 30. јуна 1876. до 1. новембра 1877. године, а други од 13. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године), у Српско-бугарском рату (од 14. до 28. новембра 1885. године), Првом балканском рату (од 17. октобра до 3. новембра 1912. године), Другом балканском рату (29. јуна до 10. августа 1913) и Првом светском рату (од 28. јула 1914. до 24. новембра 1915. године и у повлачењу српске војске на Крф). Одликована је високим војним одликовањима.

У време Српско-бугарског рата (1885. године) Драга Љочић је била једини лекар у Државној болници у Београду. Касније је у Београду радила као лекар у управи Монопола и као приватни лекар. Један је од оснивача Материнског удружења. Поводом седамдесетогодишњице живота, Драгој Љочић је, као својој славној претходници, Друштво женских лекара приредило свечану академију у Београду 1925. године. Умрла је у Београду 1937. године.

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

Надежда Петровић

Историчари уметности оцењују да је Надежда Петровић стваралац изузетног сликарског темперамента и снаге, и особеног карактера, зачетник модерног сликарства у нас и једна од најзначајнијих личности у развоју српске и југословенске уметности 20. века. Прва је постигла аутономију боје, прва ускладила широко обојене масе, прва финоћи супротставља снагу, идеалу - стварност а нарацији - пластичну трансформацију. Њу је српска средина првобитно одбацила, да би се данас поносила њеним делима. Родила се у Чачку, 12. октобра 1873, у надареној уметничкој породици. Сликарско образовање стицала је у атељеу Д. Крстића, Ђ. Андрејевића и у Кутликовој школи у Београду, и, касније, у школи Антона Аyбеа у Минхену. Постала је 1893. учитељ цртања на Вишој женској школи у Београду, коју је и сама завр-шила 1890. Прву самосталну изложбу отворила је у просторијама Велике школе у Београду 1900, а излаже и на југословенским изложбама у Београду, Софији и на другим смотрама. Један је од оснивача "Кола српских сестара", "Ладе", уметничке колоније у Сићеву и Српског уметничког друштва. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, а почетком Првог светског рата је добровољна болничарка Дунавске дивизије са којом учествује у борбама на Мачковом камену. Умр-ла је у Ваљеву 3. априла 1915, од тифуса, као болничарка Инфективне војне болнице. Сачувано је више од 200 њених дела, а нека су јој осигурала нај-истакнутије место у модерној српској уметности. У њену част, у Чачку се од 1960. сваке друге године одржава ликовна смотра под називом "Меморијал Надежде Петровић".

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Исидора Секулић

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и нај-умнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља, детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.

Пензионисана је 1931. године, а за академика изабрана 1950. године. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је приповедну врсту интимног дневника (Сапутници, 1913), путопис (Писма из Норвешке, 1914), роман (Ђакон Богородичине цркве, 1920), приповетке (Кроника паланачког гробља, 1940), Записи (1941) и есеје (Аналитички тренуци и Теме, 1941; Књига дубоке оданости Његошу, 1951; Говор и језик културна смотра народа, 1956).

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

МИЛУНКА САВИЋ

Милунка Савић

У нашем народу су солунци синоним за предане родољубе, постојане страдалнике и храбре ратнике. Другим речима, то су прослављени ветерани нашег слободарства. У томе, наравно, нису заостајале ни жене-солунци, а међу њима се нарочито истицала тиха и неустрашива Милунка Савић. Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У добровољачку јединицу је примљена захваљујући лукавству - одсекавши косу, ставивши шајкачу и преобучена у мушкарца. У саставу Дринске дивизије је, између осталог, учествовала у борбама око опседнутог Скадра (заузет 22. априла 1913. године) и у Брегалничкој бици (30. јуна до 8. јула 1913. године). На Брегалници је добила капларски чин и прву медаљу за храброст. Но ту је рањена и у болници је откривено да је - жена.

У Првом светском рату се Милунка Савић нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Премда је приликом повлачења српске војске 1915. године тешко рањена, она је, пренета кроз Албанију, доспела на Крф и, после лечења и опоравка у Бизерти, поново стаје у прве борбене редове српске војске, у којој се и данас истиче храброшћу. У бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника... Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два Француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, запостављена, као и сви солунци. Али њену легенду не може ништа да затамни.

СЕСТРЕ ЈАНКОВИЋ

Сестре Јанковић

Токови наше културе, испрекидани многим сеобама и честим ратовима, нису били наклоњени породичном и генерацијском устрајавању. То се огледа у чињеници да су малобројне породице у којима се више чланова, а поготову у више генерација, бавило одређеном уметничком делатношћу. Изузетак су дом Јове Илића, кућа Настасијевића, делатност браће Ђорђевића. У те изузетке се убрајају и сестре Јанковић - Љубица и Даница, утемељивачи наше етнокореологије и етномузикологије. Сестре Јанковић - Љубица (Алексинац, 14. јун 1894 - Београд, 3. мај 1974) и Даница (Лешница, 7. мај 1898 - Београд, 18. април 1960) - деценијама су прикупљале и проучавале народне игре, мелодије и песме, као и обичаје везане уз њих. На подручју Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Хрватске и дела Словеније скупиле су око 900 народних игара са мелодијама. Написале су много стручних чланака и прилога, штампаних у више часописа и листова, како наших тако и страних. Засновале су нашу науку о народним играма, а њихово главно, заједничко дело су Народне игре, изашле у седам томова од 1934. до 1952.

Посебна вредност њиховог стручног и научног доприноса у областима којима су се бавиле састоји се, по оцени академика Драгослава Антонијевића, у оригиналном систему записивања народних игара, без кога би комплексно проучавање овог вида нашег фолклорног наслеђа и уметничког богатства било врло отежано.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Десанка Максимовић

У веку који је у нашем песништву и поетици имао невиђено много стилова и преврата издвајало се, по превасходству, име Десанке Максимовић, чије је песничко казивање налазило пут до тако различитих њених савременика. Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца.

Од прве збирке (Песме, 1924) до збирке њеног зрелог доба (Тражим помиловање, 1963) живела је своју поезију и песмовала своју свакодневицу на јединствено пријемчив и уметнички упечатљив начин.

Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева, 16. маја 1898 - Београд, 11. фебруара 1993), поникла у ваљевској питомини, у природној средини коју је занавек понела и тако присно уткивала у своју лирику, створила је у завичајној Бранковини, где је, по сопственој жељи, сахрањена, мало песничко светилиште. У Ваљеву јој је, што је код нас диван изузетак, за живота подигнут споменик у центру града. Смештена у крају порте бранковачке цркве, задужбине Ненадовића, њена хумка, подинута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва. Песме Десанке Максимовић су заступљене у многим антологијама, па и у њима се, поготову љубавне, рефлексивне и родољубиве песме, издвајају нарочитошћу лирских сазвучја и дубоке људске интиме. Ако би се у нашем песништву, тако разуђеном и судбинама неуједначеном, бирали достојанственици овог позива, Десанка Максимовић би била, ма са ког краја прилазили томе, једно од челних имена.

СВЕТА ПЕТКА

Света Петка

Света Петка, која је у цркви позната као преподобна мати Параскева, пореклом је Српкиња. Рођена је крајем десетог века у селу Епивату, код града Каликратије у Тракији. По смрти родитеља се замонашује и одлази у Јорданску пустињу, где је, одолевши свим искушењима, живела испосничким животом. Много година касније, како у њеном житију стоји, по промисли Божјој се враћа у отаyбину, где у непрестаној молитви и посту служи при цркви Светих апостола. После две године, не казавши се ником ко је, умире у родном месту у првој половини једанаестог века. На њеном гробу су се дешавала многа чудеса, те је стога уврштена међу светитеље. Њене мошти је бугарски цар Асен пренео 1238. године у град Трнов, одакле су, по Бајазитовом заузећу Трнова, склоњене у Влашку. На заузимање српске кнегиње Милице, мошти ове светитељке су пред турском навалом пренете 1398. године из Видана у Београд. По турском заузећу Београда 1521. године, султан Сулејман ИИ је пренео њене мошти у Цариград, одакле су пребачене 1641. године у румунски град Јаши, где се и сада налазе.

У народу се ова светица најчешће назива Петка, Петковица или Петковача, а њен дан Пејчиним даном. Због порекла се назива још и Света Петка Српкиња, а по местима преноса моштију Света Петка Трновска и Света Петка Београдска.

Света Петка, прва Српкиња која је проглашена за светицу, празнује се 27. октобра. Многе породице су је узеле за крсну славу, а насеља за своју месну светковину (заветине, литије, преславе). Њен помен је неизоставан у многим молитвама, а нарочито су је поштовале жене, које су јој одржавале и седмодневни пост. У капели Свете Петке, крај Цркве Ружице у Београдској тврђави на Калемегдану, налази се вода (звана агијазма) која, по веровању, има чудотворну исцелитељску моћ.

ЉУБИНКА БОБИЋ

Љубинка Бобић

У прошлом веку који је, као време националног буђења и препорода, био век позоришта, појавило се на небу богиње Талије много самосвојних глумаца, врсних трагичара и непоновљиво добрих комичара. На самом концу тог века рођена је Љубинка Бобић (Крушевац 1900 - Београд 1977), драмски уметник који је настављач славне плејаде београдског глумишта преткумановске Србије и осведочена величина после Другог светског рата, када Београд и његова позоришта имају нове, модерније тежње и уметничка настојања.

Чланица Народног позоришта у Београду од 1920. године, Љубинка Бобић се, припадајући целим бићем позоришној уметности, огледала и као писац (комедије Наши манири, Отмено друштво, Риста спортиста, Породица Бло). Једна од првих улога Љубинке Бобић је у Нушићевој комедији Госпођа министарка, у којој тумачи лик министаркиног сина Раке, да би касније бриљирала у насловном лику - гопође министарке. Њену министарку Живку, а у тој улози су се огледале најистакнутије уметнице у позоришном, филмском и телевизијском стваралаштву, нису премашила сва потоња остварења других глумица. Прослављена са непревазиђеним ликом министарке Живке, Љубинка Бобић је остварила упечатљиву галерију ликова у свом пуном и дугом глумачком веку - Пук у Шекспировом Сну летње ноћи, Хедвига у Ибзеновим Дивљим паткама, Марија у Шекспировој Богојављенској ноћи, госпа Мица у Нушићевој Власти, Стана у Јакшићевом Станоју Главашу, Ката у Станковићевој Коштани...

Ако је позориште упућено само на своје савременике, онда су они у уметности Љубинке Бобић имали понајбољег тумача. И више, а и трајније од тога.

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ

Милена Павловић Барили

Као развијена интелектуална личност, Милена Павловић-Барили је у себи "сјединила неколико различитих култура, пре свега, патријархално српску и поетско-медитеранску, прихватила зрачење шпанске романтичности, немачке морбидности и француског рационализма" (Л. Трифуновић). Била је уменик целим својим бићем, а убраја се међу ствараоце овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури. Рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909, као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника. Сликарство је студирала у Београду и Минхену. Своју прву изложбу приредила је у Београду, а затим следе њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку и излагања на изложбама "Ладе". Прве стихове објављује 1934. у италијанском листу "Квадрино". Од 1939. живи у Америци и, као илустратор, сарађује у многим часописима - Вог, Таун енд контри, Шарм, Гламур и др. Умире изненада 6. марта 1945. у Њујорку, услед повреде кичме после пада са коња. Урна са њеним пепелом похрањена је 1945. на гробљу Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, отворена је 1962. Спомен галерија "Милена Павловић-Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије одржавају се бијенално две значајне ликовне манифестације југословенског карактера: "Сан и машта" и "У светлости Милене".

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“