SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

SEĆANJE: SLAVKE RANKOVIĆ
"Veliko ljudsko srce mog muža, napaćeno čitavog života, a naročito za poslednjih osamnaest godina, prestalo je da kuca, u noći, 19. avgusta 1983..."

OPROŠTAJ od druga MARKA

Piše:

Iako je saopštenje o smrti Aleksandra Rankovića bilo šturo - kao da su ga se bivši drugovi i mrtvog plašili -Srbija nije zaboravila druga Marka: nasahranu je došlo stotinak hiljada ljudi, masa je prekrila beogradsko Novo groblje, a kolona onih koji su došli na ispraćaj završavala se čak kod Vukovog spomenika. A kad je jedan od zvaničnih govornika pomenuo Brionski plenum, uz napomenu da "drug Ranković nije našao pravi put"; začulo se: "Lažete! Vi niste našli pravi put!" Nepregledna masa sveta, put kovčega do večnog boravišta, ispratila je aplaudiranjem i skandiranjem: "Heroj Leka! Heroj Leka!"

 

A kad je prošla ponoć između četvrtka i petka, u tim prvim trenucima 19. avgusta 1983. godine, bilo nam je već jasno, iako nismo ni mogli ni hteli da poverujemo, da smo nepovratno izgubili Leku. Značio nam je sve, dok je bio tu, sa nama: i radost, i sreću, i sigurnost; svi smo osećali njegovu veliku ljubav i toplinu njenog pogleda. Da, to veliko ljudsko srce, napaćeno tokom celog života, a najviše za poslednjih osamnaest godina, prestalo je da kuca u noći 19. avgusta, trideset minuta posle ponoći.

Lekar hitne pomoći nije mogao da učini ništa što bi mu ponovo pokrenulo srce. Pulsa više nema, ne oseća se. Pokušava sa veštačkim disanjem, masažom srca, daje mu injekciju u venu. Stanje se ne menja. Pokušava sa davanjem injekcije direktno u srce. I to ostaje bez rezultata. Lekar ipak nastavlja sa veštačkim disanjem i masažom, ali sve je bez uspeha.

Zatim ga Vlada Vilotijević Gavra i bolničar prenose sa terase na krevet u njegovoj sobi.

Gledam Gavru -promenio se, pun je bola. Poslednja četiri dana neprestano je bio sa Lekom i svakako mu je taj poslednji boravak u Dubrovniku učinio vedrijim.

Gavra je u kontaku sa Slobom, pa su on i Mića u toku događaja.

Saopštavamo Slobi i Mići, koji su u Beogradu, da im je umro otac.

Govorimo o nečemu u šta ni sami još ne možemo da poverujemo...

Lekar je, ostao sa nama gotovo dva sata pa je tek onda otišao sa bolničarem.

Sloba i Mića nas stalno zovu i javljaju nam da preduzimaju sve kako bi što pre stigli u Dubrovnik.

Ostadosmo sami nas troje-Kola, Gavro i ja - još uvek u šoku i bespomoćni. Oko tri sata zovem Duška Momčilovića i on odmah dolazi. Rinu i Veljka Dujakovića nismo mogli da nađemo sve do šest ujutro, a onda oni odmah dolaze.


"Iako skrhani bolom, bili smo spremni da se, sve vreme do sahrane, borimo za njegovo dostojanstvo. Bili smo stalno na opezu, oko svih detalja, jer smo imali u vidu gotovo dvadesetogodišnje iskustvo: nepravde, nepoštenje, licemerje, pritisci, laži, ucene, pratili su ga posle silaska sa političke scene„


Iz Beograda se javljaju Mića i Sloba i saopštavaju da JAT-ov avion na redovnoj liniji za Dubrovnik kreće u šest sati ujutro i da tim avionom stižu zajedno sa Mićinom ženom Mekom. Savetujem im da Meka ostane jer će svet dolaziti u kuću i u njoj mora biti neko od porodice. Slažu se i doći će samo njih dvojica. Na aerodromu u Ćilipima čekaće ih Gavra. Jedva čekam dolazak aviona jer mi je u ovim iznenadnim i bolnim časovima veoma teško bez njih, najrođenijih i najbližih.

Stigavši, Mića i Sloba odmah ulaze u sobu u kojoj leži njihov mrtav otac. Prilaze mu sasvim blizu, a onda Mića ne izdrža i plačući, istrča iz sobe na terasu. Za njim istrčim i ja, a za nama dolazi Sloba. Tu se nas troje zagrlismo ublažavajući jedno drugom žalost i bol.

Međutim, vreme prolazi, a pred nama su poslovi. Treba stići u Beograd, nabaviti kovčeg. Postoji određena procedura i sada sve to treba da obavimo.

Nemamo kome da se obratimo. Mića sa Gavrom i Dujakom odlazi u pogrebni zavod da kupi kovčeg i metalni sanduk, kako bi JAT prihvatio da telo prebaci do Beograda. Potrebno je da i svi mi stignemo u Beograd, ali karata nema.

Sloba ostaje sa nama, kod kuće. Tu smo Rina, Kola i ja. Sloba i ja razgovaramo o tome da li bi trebalo nekoga obavestiti o Lekinoj smrti i koga?

Za poslednjih osamnaest godina niko ga nije pozvao ni da ga pita kako je. Od tih njegovih, nekada tako bliskih drugova (sa vlasti) ne verujemo da će biti ikakve pomoći - još mogu i da nam odgovore da to i nije njihov problem već naš!

No, posle dužeg kolebanja ipak smo se odlučili da pozovemo SUBNOR Beograd i Srbije. Sloba je o Lekinoj smrti obavestio sekretara SUBNOR-a Srbije, Emrekovića, i zamolio ga da proveri da li je sve u redu kada je reč o pogrebnim kolima koja bi trebalo da dođu na aerodrom. Mada je Mića sve to već sredio preko telefona sa beogradskim pogrebnim zavodom, ipak smo se pribojavali da nešto ne zataji.

Emreković je bio veoma predusretljiv i voljan da na svaki način pomogne. Na Slobino pitanje da li bi trebalo da još nekom javimo o Lekinoj smrti, savetovao mu je da javi u CK i Predsedništvo. Zamolili smo ga da to on obavi u naše ime, ukoliko smatra da je to umesno. Tako je i uradio, i posle sat ili nešto više, javio nam se iz Predsedništva i obavestio nas da spremaju saopštenje i da će nas sačekati na aerodromu u Beogradu.

Potom je došla ekipa koja je Leku trebalo da obuče i odnese iz kuće. Prislonih obraz uz njegov, teško izgovorih "Leko, mili, dragi" i, bacivši poslednji pogled na njegovo mirno i blago lice, izađoh iz sobe. Oprostili su se i njegovi sinovi, pa ga ispratismo suznih očiju a srce samo što ne prepukne.

Posle podne slušamo saopšenja iz Zagreba i Dubrovnika. Sve je dato u nekoliko kratkih rečenica: umro bivši taj i taj, sve bivši taj i taj, zatim zvanje i funkcija, pa sramotni Brionski plenum... Kao da ga se i mrtvog boje... i dalje vode borbu s njim.

Momo Kapor, književnik i slikar, dođe da nam izjavi saučešće. Veliki je čovek, a ima i dušu. Hvala mu!

Svrati i Olga, žena Uglješe Danilovića, prva naša komšinica, kaže da je Uglješa u Bugojnu.

Kovčeg u pratnji jednog milicionera

Aleksandar Ranković: Da li je njegovim uklanjanjem otvoren put za raspad Jugoslavije

Spremamo se za polazak. Krećemo na aerodrom u Ćilipe. Idemo nešto ranije kako bismo završili još neke poslove. Avion je trebalo da poleti u sedam sati uveče. LJubica, Gavrina žena, obezbedila nam je karte za JAT-ov avion zahvaljujući tome što su četiri putnika prebacili za kasniji let.

Sedimo na aerodromu i čekamo polazak za Beograd, međutim javljaju da će naš avion poleteti sa zakašnjenjem.

Za stolom do našeg sedi ministar za finansije u vladi SFRJ. Ne prepoznaje me. On takoreći iz sela, ali je još bio dete kada sam 1942. godine, kao partizanka, krišom, noću dolazila u njihovu kuću, kod njegove majke Anke Florijančič. Javila bi se ja njemu, jer ga prepoznajem, da nije ministar!

Polećemo tek oko osam sati uveče. Sloba mi kaže da je kovčeg sa Lekinim telom stigao na aerodrom u pratnji jednog milicionera.

Tokom puta razmišljam o Leki, o njegovim željama, o onome što je voleo i o onome što nije voleo. Nije voleo i retko je pristajao da putuje avionom! No, uprkos njegovim htenjima, na svoj je poslednji put, na žalost, krenuo avionom.


To što je na njegovom pogrebu bilo stotinak hiljada građana, pokazalo je da narod nije hteo da prihvati procenu Josipa Broza, kako je, posle Brionskog plenuma, Ranković "politički mrtvac„. Narod nije tako mislio. Hvala svima koji su učinili da njegov ispraćaj bude veličanstven, koji su tada bili sa nama i uz nas"


Čim smo stigli u Beograd, još pre no što smo izašli iz aviona, prilazi nam čovek iz protokola i vodi nas prema službenom izlazu gde nas čekaju predstavnici SUBNOR-a Jugoslavije, Srbije, Beograda i Opštine kako bi nam izrazili saučešće.

Potom nam saopštavaju da su radi da preuzmu organizaciju sahrane, pa u vezi sa tim žele da razgovaraju sa nama. Predložili su da uđemo u neku salu na aerodromu, što su naši sinovi odlučno odbili rekavši da možemo da razgovaramo samo u našoj kući, a ne na aerodromu ili bilo gde drugde.

Na pitanje kada bismo mogli da razgovaramo odgovorili smo im da odrede vreme koje im odgovara, pa smo se sporazumeli da svi zajedno odmah odemo kod nas kući. Zatim su nas povezli kolima protokola Srbije. Zajedno sa nama bio je i Emreković.

Na aerodromu nas je sačekala naša snaha, Merima - Meka, Mićina žena, pa smo svi zajedno krenuli do kuće u kojoj smo stanovali.

Dočekali su nas takođe i Milosav i LJilja, sin i snaja Lekine sestre Katarine iz Draževca, Mija Ranković, Lekin brat od strica, sa ženom Leposavom, Franci Becele, sin mog brata Frenka koji je već stigao iz LJubljane, Aca i njegova žena Vera, naši prijatelji. Vera je rodom iz sela Vranić i one noći kada su četnici upali u selo i počinili pokolj nad stanovništvom ona je jedina ostala živa od cele porodice, zahvaljujući tome što ju je baba, iako je bila tek beba, sakrila u kacu i tako je preživela tu noć...

-Kad smo stigli u kuću, u bašti ispred kuće bilo je puno sveta, u kući takođe.

Drugovi iz SUBNOR-a su videli te ljude koji su bili i u kući i u bašti pa su, smatrajući da ni zbog nas ni zbog sveta koji nas je dočekao nije zgodno da sada sedimo sa njima i dogovaramo se predložili da dođu sutradan, tj. u subotu u 9 sati ujutro.

Na pisti su kola sačekala kovčeg sa Lekom.

Mesto u Aleji heroja

Kad se saznalo za Lekinu smrt, dosta se sveta okupilo i na ulici i oko kuće u kojoj smo stanovali. Svi se raspituju kada i gde će biti sahrana. Niko nije ništa mogao da odgovori jer ni mi još nismo stigli u Beograd. Znajući da je Leka iz Draževca, ljudi su pitali hoćemo li možda da ga tamo sahranimo. Međutim, jedna im gospođa reče da me je poznavala još sa Ekonomskog fakulteta i da je rešila da se raspita kod nekoga ko, verovatno, zna nešto više, pa krete pravo kod generala Kostića. Ispriča mu kako se svet interesuje za sahranu, a niko ništa ne zna jer smo i mi još na putu, i upita ga hoće li sahrana biti u njegovom rodnom selu Draževcu? A general Kostić će na to:

"Kakvo selo? Ko to kaže? On će biti sahranjen ovde, i to sa najvišim počastima! Recite tim ljudima tako, i recite da sam ja to rekao!"

Na sastanku u subotu ujutro 20. avgusta, drugovi iz SUBNOR-a Srbije predlažu da oni preuzmu organizaciju sahrane. U vezi sa tim pominju se i Aleja zaslužnih građana, Aleja velikana, Aleja narodnih heroja. Mi se ne snalazimo u tim podelama, pa tražimo šire objašnjenje. Drug Emreković predlaže da u nedelju pođemo sa njim i izaberemo mesto u Aleji narodnih heroja. I mi smatramo da je to mesto dostojno njegovog dela i njegove ličnosti. Spremni smo i nastojimo da se, još ovo kratko vreme do sahrane, borimo za dostojanstvo koje mu pripada i zato smo stalno na oprezu jer imamo u vidu gotovo dvadesetogodišnje iskustvo nepravdi, nepoštenja, licemerja, pritisaka, ucena, laži, zavaravanja, itd.

Prilikom odabira mesta za sahranu, napomenula sam da on nije bio nacionalista i da je njegova politika bila jugoslovenska, pa da i to treba imati u vidu.

Najviše je reči bilo o govornicima i govorima koje će održati "njegovi drugovi" i saborci. Prvi je reagovao Mića. Naime, rečeno je da će njegovi drugovi i saborci održati tople govore. Mi za te govore nismo marili, pa smo tražili da neko od naših rođaka ili naših bliskih prijatelja kaže neku lepu toplu reč o Leki.

Natezanje oko protokola sahrane

To Novo groblje nije zapamtilo:
Aplauz se, u talasima, širio okupljenom masom

Sin Slobodan , supruga Slavka, i stariji sin Mića: Porodica je odbila počasnu četu Lekinih saboraca - nije trenutak za licemerje

Predložili smo im da odustanu od jednog njihovog govornika, i da umesto njega prihvate naš predlog, tj, našeg govornika. Mića ponovo uzima reč; veoma toplo govori o svom ocu i, zapitavši ih kako će ti njegovi drugovi govoriti lepo i toplo o Leki, kaže:

"Dok je Leki bilo dobro, svi su oni delili sa njim to dobro, ali kada je došlo zlo, niko s njim nije delio zlo, on je bio sam, i jedino smo mi znali koliko mu je bilo teško - veoma teško...„

Na to se veoma oštro nadovezuje Slobodan i kaže:

"Kako ti ljudi, tj, kako vi kažete njegovi "drugovi i saborci", mogu o Leki govoriti toplo, kada gotovo dvadeset godina niko nije ni telefonom ili bilo kako pitao kako je. Niko ga od njih, tih njegovih drugova, nije ni video. Bojkotovali su ga pa kako će sada o njemu da govore toplo? Oni su po nekoj šemi određeni da govore jer su plaćeni za to."

Čovek iz SUBNOR-a dobacuje da neće biti plaćeni, ali se Sloba neda i nastavlja:

"Oni su na platnom spisku i, kada ih pozovu, pročitaće govor koji nisu pisali sami već ga je napisao, po šemi, činovnik koji je, opet, plaćen za to. Kako uopšte može takav govor da bude pogodan? Mi se borimo za njegovo dostojanstvo, a koliko svi hoće da to omalovaže vidi se po saopšenjima i po svemu..."


"Kazali su da će predstavnici Saveza boraca o Leki govoriti - toplo. Nismo marili za to. Kako će ti njegovi drugovi govoriti o njemu lepo i toplo? Svi su dobro delili s njim, a kad je došlo zlo, on je ostao sam, i jedino smo mi znali kako mu je bilo teško. Kako će sad govoriti toplo i lepo, kad se, gotovo dvadeset godina, niko nije usudio, makar telefonom, da ga pita - kako ti je?"


Sloba dalje govori i o tome kako bi jedan od govornika trebalo da bude Dragoslav Mutapović - ni on nije video Leku, nije se interesovao za njega, mada nemamo ništa protiv njega, kaže Sloba. On je, inače, prijatelj njegove ćerke, kumovi su. Ali, objektivno -tako je! Pomenu čak i to, da bi mu Leka, da je Mutapović i želeo da dođe, rekao - Nemoj! Takav je bio Leka, jer je znao šta bi Mutapovića čekalo.

Potom su ljudi iz SUBNOR-a predložili počasnu četu. Ali to bi trebalo da bude četa - ne počasna - što veli Sloba, već sastavljena od ljudi koji su 1945. ili 1946. godine stekli status borca! Počasnu četu bi trebalo da čine borci njegovog ranga. A ono što su oni nameravali značilo bi omalovažavanje, a ne počast! Tražili smo da izostave "počasnu četu", a iz istih smo razloga bili i protiv toga da ga ti ljudi polože na lafet. Umesto toga, tražili smo da ga na lafet položi vod običnih vojnika - redova.

Cela organizacija bila je u rukama CK i Predsedništva SFRJ, a SUBNOR je bio samo izvršilac. Konačno su, ipak, rešili da upute vojnike, redove.

Predložili su, takođe, a Emreković nam je preneo, da će ordenje nositi oficiri, ali i tu su nas prevarili, jer su ordenje nosili civili iz mesne zajednice.

Uslov porodice: da nijedan govornik ne pomene Tita

Pre sahrane smo precizirali sve naše zahteve u vezi sa sahranom:

1. Da ne bude omalovažavanja na bilo koji način - na primer u govorima; da niko ne pomene Tita!

2. Da obavezno izostave počasnu četu, jer sama sobom predstavlja omalovažavanje a ne počast,


"Postavili smo zvaničnicima naše uslove u vezi sahrane - između ostalog da niko od govornika ne sme da pomene Tita, i jasno im rekli: ako se ne budete pridržavali naših uslova, silom ćemo preuzeti kovčeg, i sahranićemo ga sami , kako budemo znali i umeli. Mi ćemo se do kraja boriti za njegovo dostojanstvo„


3. Da uklone ljude koji su bili predviđeni da odnesu kovčeg i stave ga na lafet - treba da ih zamene obični vojnici koje smo tražili, jer je i Leka otišao u rat kao običan redov i jer onaj naš predlog najviše odgovara njegovim principima i njegovoj skromnosti;

4. Da ni u jednom govoru ne budu čitani neki Titovi citati o Leki, bez obzira na sadržaj, jer nije trenutak za licemerje;

5. Ukoliko se ne budu pridržavali navedenog mi ćemo, zajedno sa našim rođacima i prijateljima, silom preuzeti kovčeg, odneti ga i sahraniti kako sami najbolje znamo i umemo. Mi se još danas, dok je Leka pod ovim suncem, borimo za njegovo dostojanstvo i istrajaćemo do kraja!

Gužva u kapeli i na groblju

Dok smo stajali u kapeli, pored kovčega je prolazila kolona ljudi koji su nam izražavali saučešće. Mnogi su i plakali. Oni koji su tada prolazili, i stari i mladi, i muškarci i žene, istinski su oplakivali Aleksandra Rankovića i žalili za njim. Svi su hteli da nam stegnu ruke, ljubili su nas, polagali cveće na kovčeg, ljubili kovčeg ili piramidu na kojoj je bilo ispisano njegovo ime.

Slobodan, Mićina ćerka Aleksandra, Slavka, Anja i Mića Ranković: jedanaestogodišnjoj ćerki Anji nisu dopustili da se oprosti od svog "dekilija„

Slobodan, Slavka i Mića Ranković:
Iz Beograda, u Obrenovac je stigla direktiva " da se ne pravi gužva„ oko sahrane

Gužva je bila toliko da nije bilo dovoljno mesta i za nas i za ljude u mimohodu pa je postojala opasnost da se sruši postolje na kome je stajao kovčeg. Otvorena su i zadnja vrata kako se oni koji izlaze iz kapele ne bi sudarili sa onima koji su hteli da u nju uđu. Međutim, mnogi i neće da izađu kapele, jer žele da budu u neposrednoj blizini kovčega kada krene povorka. Osim toga, ako izađu na zadnja vrata, nisu mogli da opet uđu u groblje, jer je zbog velike navale naroda milicija zatvorila glavni ulaz. On je kasnije opet otvoren pošto je velika kolona ljudi pristizala iz Ruzveltove ulice, a očevici tvrde da je bila puna sveta sve do Vukovog spomenika.

Dok stojimo u kapeli, čujemo i osećamo neku buku i gužvu pred vratima kapele. Ne znamo šta se događa. Svako od nas rasuđuje na svoj način. Inače, masa sveta još uvek prolazi, tu ispred nas. Gotovo da i nema više mesta ni za nas. U našem redu prvi je Mića, do njega sam ja, sa moje desne strane je Slobodan, do Slobodana Merima naređenju izazvao neki incident i da će sada milicija rasterati svet koji je došao na sahranu. Mi, inače, nismo imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred kapele i uopšte nismo znali koliko je ljudi na groblju.

Iako smo, s obzirom na sve što se događalo i na to što smo tako iznenada izgubili Leku, bili veoma potreseni, ipak smo, i po broju ljudi koji su prošli kroz kapelu, njihovom ponašanju i njihovom uzbuđenju, videli da će to biti izuzetna sahrana kakvu niko nije očekivao. Pogotovo što su nam se neki ljudi iz Obrenovca još ranije javili i ispričali nam kako iz Beograda dolaze poruke da se "ne pravi gužva oko sahrane!"

Konačno, dolazi Mića Grujičić, koji je takoreći ceo rat, pa i nekoliko godina posle rata proveo sa Lekom, i ja ga tiho upitah:

"Šta se to događa pred vratima?"

Mića mi kaže:

"Ne boj se rode moj, sve je u redu, samo što ogromna masa sveta navaljuje na kapelu pa se zaglavljuje na vratima."


"Milicija je pokušavala da napravi red pred kapelom. Jedan od čuvara reda, vikao je onima koji su se zaglavili pred ulazom: A zašto morate svi u kapelu? Neko mu je odgovorio, iz mase: Niste nam dali da ga gledamo živog, hoćemo da ga vidimo bar mrtvog„


Posle nam i Merima ispriča da je nekog svog druga koji je obilazio kovčeg upitala šta se dešava napolju i da joj je rekao da sto hiljada ljudi hoće da uđe u kapelu, da ima puno sveta i da je masa počela da se talasa zbog velike gužve.

Posle sahrane, neki su mi očevici pričali kako je milicija htela da napravi red kod ulaza u kapelu i da je milicioner, tu kod vrata, viknuo, onima koji su se zaglavili:

"A zašto morate svi u kapelu?"

Na to se iz mase čulo:

"Niste nam dali da ga gledamo živog, hoćemo da ga vidimo bar mrtvog!"

Zbog svega, milicija je prekinula mimohod i mi smo izašli pošto je vod vojnika izneo kovčeg na lafet.

Taj je čin bio veoma impresivan, i za nas je nezaboravan trenutak kad su vojnici, sa šlemovima i u običnim vojničkim uniformama, podigli kovčeg i preneli ga.

Mnogi ljudi su videli, a i naši su rođaci tvrdili, da su u očima nekih vojnika primetili suze.

Potom se sve smirili o utišalo. Počinju govori.

Aplauz na groblju

Prvi govori predstavnik Opštine Savski venac.

LJudi svud okolo - mnogi i na granama drveća!

Pakost sitnih detalja: dogovor da vojnici prenesu kovčeg sa lafeta do rake, neko nije ispoštovao

Govori Dragoslav Mutapović.

Još se tokom govora osećala neobična atmosfera, neka napetost, kao da se nešto očekuje. Narod pažljivo sluša, čeka šta će biti rečeno.

Još dok je čitan prvi govor, masa je počela da reaguje - naročito kad Mutapović pomene "Leku„, čuje se aplauz i to ne samo tu, oko govornika i kovčega, već su u talasima prenosi na celo groblje. A, svuda puno sveta. O tom aplauzu koji se, u talasima, pronosio preko celog prostora i među narod, pričali su prisutni građani, svedoci događaja. Tako su, manifestacije najpre počele aplaudiranjem koje se ne pamti na groblju, prilikom sahrane. Potom su postale sve intenzivnije. Počinje skandiranje "Leka, heroj!", zatim prvi glasovi protesta i zvižduci, i sve se, opet u talasima, prenosi na sav prostor, jer svet koji je prisutan prihvata taj neuobičajen način odavanja pošte preminulom.

Kako je povorka krenula, nastavljaju se ovacije i skandiranje "Heroj Leka", aplaudiranje. Sve se pomešalo: i žalost i tuga i skandiranje i aplaudiranje, čuju se i glasovi revolta na račun zvanične politike i zvaničnika. Jasno se stavlja do znanja da svet nije verovao u Lekine političke grehe, zvanične stavove i odluke Brionskog plenuma. Izražava se nezadovoljstvo zbog ponašanja zvaničnika prema Leki i za života, i sada, kad je mrtav.

Još dok smo bili u kapeli, neko iz mase primeti da nema počasne straže i viknu:

"Gde mu je počasna straža?", a svet oko njega odgovara: "Svi smo mi njegova počasna straža!"

Kasnije je bilo i uzvika: "Tražimo nacionalnu žalost za Leku!"

Što se nas tiče - ne zna se kome je teže. Teško je Mići, Slobi, o sebi i da ne govorim.

Kako prolazi kovčeg - prate ga ovacije, neprekidno aplaudiranje i skandiranje "Heroj Leka!" Pomislim na decu, naime, pogledam Sašu i Anju. Ne znam kako će one shvatiti te ovacije? Brinem o tome. Okrećem se prema njima koje su tu, pored mene, sa svake strane po jedna. Drže me pod ruku. Anji se ogromne suze kotrljaju niz lice. I Saša maramicom neprekidno briše lice orošeno suzama...

Tako se polako kreće povorka u kojoj i Leka stiže na kraj svoga puta!

Parole su sve glasnije: "Ustaj Leko!", "Bio si sa nama!", "Ostaćeš sa nama zauvek!"

... Na groblju grupa mladića aplaudira i skandira "Leka", "Leka". Starija žena ih smiruje i skreće im pažnju na to da na sahrani uvek vlada tišina, a mladići joj odgovaraju da on nije umro već je samo fizički život u njemu nestao, ali će njegovi ideali i njegove ideje večito živeti.

Tu, kod groba, prema dogovoru i obećanju, trebalo je da vojska prenese kovčeg sa lafeta. Međutim, vojske nema, pa Sloba glasno upita: "Gde je vojska?" pa dodade: "To je prevara!" I ljudi reaguju. Zatim dolaze grobari i kovčeg prenose na određeno mesto.

Potom nastupa treći govornik.

Počinje s Lekinom biografijom, koja je čista, i kao što neki kažu i briljantna, pa je i taj deo govora propraćen skandiranjem: "Heroj Leka!". I tako sve dok govornik nije stigao do Brionskog plenuma, odnosno do 1966. godine, kada, osvrnuvši se na njegovu biografiju, reče da te, 66. godine, nije našao pravi put... Tada nastade zviždanje, masovno protestovanje i upadanje govorniku u reč: "Lažete, vi niste našli pravi put!", i opet se masovno skandira: "Heroj Leka!" i to bez prekida. Govornik uopšte nije mogao da nastavi, jer mu nisu dali!

Ali je zato uveče, u vestima, pročitan baš taj deo govora koji zvanični govornik nije uspeo da pročita zbog protesta prisutnih građana.

Govornik još neko vreme čeka da se svet smiri kako bi nastavio čitanje, a kada i sam shvati da za to nema izgleda, okrete se prema protokolu sa nekim upitnim znacima, na šta mu oni na isti način odgovaraju nešto što je trebalo da znači da se tu ništa više ne može!

A skandiranje traje li traje...


ZABRANJEN GOVOR VOJINA LUKIĆA

Pomenuli smo već ranije kako smo mi, kao porodica, tražili od organizatora, koji su se bez naše volje mešali u sve oko Lekine sahrane, da prilikom ispraćaja govori neko u ime njegovih drugova i naših prijatelja, zbog čega smo se kao porodica obratili Vojinu Lukiću. On se odazvao našoj molbi i pripremio je ovaj govor koji sada prilažemo, iako on nije održan, jer Lukiću to nije bilo dozvoljeno.

Poštovana ožalošćena porodico drugarice i drugovi

Opraštamo se danas od jednog od najistaknutijih boraca radničke klase naše zemlje, od velikog sina srpskog naroda, istaknutog revolucionara, borca i državnika, plemenitog dobrog i besprekorno poštovanog čoveka - opraštamo se od druga Aleksandra Rankovića, slavnog Marka, a našeg dragog i voljenog Leke.

LJudi su se tiskali na groblju: Srbi su oduvek više voleli žrtvu od pobednika

Ugasio se iznenada, neočekivano i prerano život jednog pravednika, sudeonika i stradalnika sudbine svoga naroda. A bio je to život od mladićkih dana posvećen borbi radničke klase, radnog naroda, narodnoj revoluciji i izgradnji socijalističkog društva u našoj zemlji. Bio je to život vidno utkan u noviju istoriju naše zemlje. Kao što često biva, i njegovi prvi koraci na tome životnom putu obeleženi su stradanjem i iskušenjem. Kao dvadesetogodišnji mladić, zbog naprednih komunističkih ideja i revolucionarnog rada biva osuđen na šest godina robije. U kaznionama, u najlepšim godinama mladosti, trpeo je sva odricanja i šikaniranja, ali je tamo i mnogo učio i naučio, i to ne samo iz teorije marksizma, već je stekao i dragocena saznanja i iskustva o komunističkom pokretu kojem je tek bio pristupio. Gledao je kako neki drugovi, široko obrazovani, dobro politički i teoretski potkovani, skreću u svojim političkim pogledima i shvatanjima na razne stranputice. U zaoštrenim grupaškim i francijskim podeljenostima i borbama među političkim osuđenicima, drug Marko, iako mlad komunista, bistrinom svoga uma i zdravim nagonom radnika i čoveka poniklog iz naroda, uvek se pravilno opredeljivao i uvek se nalazio s onima koji su ostajali i predstavljali prave zdrave snage Partije i pokreta. Ti prvi koraci revolucionarne borbe i stradanja druga Marka bili su bez i jedne senke, blistavi i besprekorni.

Po izlasku sa robije, on se svom snagom svoje mladosti a sa novostečenim znanjima i iskustvima, baca na rad za jačanje i sređivanje Partije u Srbiji i brzo dolazi na njeno čelo, na dužnost sekretara PK KPJ za Srbiju. Koliko se radilo i šta se u tome uradilo i postiglo, najbolje govori brzo narastanje snage radničkog i naprednog pokreta u Srbiji, koje se ispoljavalo u brojnim klasnim i političkim akcijama toga vremena - mnogi štrajkovi, demonstracije i mnoge druge borbene akcije. Ali, najočitiji i najrečitiji pokazatelj onoga što se u tom periodu postiglo na jačanju komunista. Partije i pokreta u Srbiji jeste pripremanje, organizovanje i pokretanje oružanog partizanskog pokreta u Srbiji i njegovo narastanje i organizovano prerastanje u narodni ustanak. Bio je to jedinstven primer oružanog ustanka bez stihijnosti i spontanosti. Komunisti Srbije, ponikli iz slobodarskih i patriotskih tradicija i raspoloženja svoga naroda, mogli su, bez ikakvog kolebanja i oklevanja, da prvi započnu oružanu borbu protiv okupatora u našoj zemlji. Godine 1937, u svojoj dvadeset osmoj godini, drug Marko postaje član Politbiroa CK KPJ, učestvuje u donošenju svih odluka rukovodstva do rata, pa i odluke o pokretanju oružane borbe protiv okupatora. Početkom 1940. godine drug Marko postaje organizacioni sekretar CK KPJ i na toj dužnosti ostaje 26 godina, sve do 1966. godine. Taj sudbonosni period istorije naše zemlje i Partije dobro je poznat, pa se sa sigurnošću može reći da je i taj doratni period života, rada i borbe druga Marka bio blistav i besprekoran. U periodu oružane borbe drug Marko je nastavio da vrši istaknute i odgovorne dužnosti u rukovodstvu pokreta. Taj period je počeo za njega dramatičnim i umalo tragičnim doživljajem. Naime, u poznatom slučaju njegovog hapšenja, u julu 1941. godine, kad policija u prvi mah nije znala koga ima u rukama, drug Marko je posle mučenja i torture, još onesvešćen, prebačen u bolnicu, gde je, posle osvešćivanja, i dalje simulirao duboku nesvesticu i odakle je brzom, smelom, dobro organizovanom akcijom komunista Beograda, oslobođen. Ovaj doživljaj svedoči o njegovoj snalažljivosti, hrabrosti i snazi volje da se savlada i ne oda uprkos bolovima. Ovaj događaj svedoči i o snazi i organizovanosti beogradske partijske organizacije, koja je uspela da usred grada, i pored jake straže, oružanom akcijom i bez gubitaka oslobodi svog druga iz ruku neprijatelja. Ova akcija beogradskih komunista ulazi u anale revolucionarne borbe Komunističke partije Jugoslavije kao sjajna pobeda organizovanosti, smelosti i odlučnosti.

U toku rata polje rada i odgovornosti druga Marka bilo je vrlo široko. Ono je obuhvatalo praktično celokupan život, rad i borbu narodnooslobodilačke vojske, partijskih i drugih organizacija na oslobođenim i neoslobođenim područjima zemlje do kojih je dopirao i u meri u kojoj je dopirao uticaj Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta; od rada na jačanju i razvoju partijskih organizacija, staranja o kadrovskim rešenjima za vojne i političke dužnosti u vojnim jedinicama i partijskim organizacijama na terenu, od organizovanja pozadine do obavljanja tekućih poslova i odlučivanja u VŠ. Brojne pojave, problemi i slučajevi, od opšteg, načelnog ili pojedinačnog značaja, nastalih tokom borbe u vojsci i organizacijama, rešavani su uvek uz učešće druga Marka.

U maju 1944. godine drugu Marku je poveren zadatak da organizuje službu bezbednosti u vojsci i na oslobođenoj teritoriji. Ta služba je organizovana saglasno sa potrebama toga vremena, a kroz rad i borbenu praksu ona je jačala i razvijala se tako da je bila potpuno dorasla svome zadatku kada se u periodu konačnog oslobođenja zemlje sudarila sa snagama kontrarevolucije, oličenim i četničkim, ustaškim i balističkim i drugim oružanim bandama, kao i sa subverzivnom delatnošću koja je iznenada došla sa Istoka u vreme kampanje IB. Drug Marko je u tu službu uneo revolucionarni duh, komunističku svest, principijelnost, pravičnost i human odnos u radu.

U svim kritičnim trenucima naše borbe i revolucije - u Užicu 1941, u Sandzaku po povlačenju iz Srbije, u Bihaću 1942, na Naretvi i Sutjesci, u Jajcu, u desantu na Drvar, na Visu, u Beogradu 1944, u događajima 1948. godine - drug Marko je bio uvek u jezgru rukovodstva i žiži zbivanja i odlučivanja. O tome govore i istorijski dokumenti i sećanja mnogih učesnika tih istorijskih zbivanja, pa nikakve naknadne fotomontaže, brisanja i prećutkivanja ne mogu sakriti od istorije ogroman doprinos druga Marka našoj revoluciji i njenoj pobedi. Život, rad i borba druga Marka i u ovom ratnom periodu i pored najvećih iskušenja bili su bez ijedne senke - besprekorni i blistavi.

U posleratnim godinama na putu ostvarenja i dovršenja socijalističke revolucije, nametnuli su se najvažniji, sudbonosni zadaci izgradnje nove vlasti, obnove i izgradnje zemlje, stvaranja partijskih i drugih antifašističkih organizacija, slamanja kontrarevolucije, igara i intriga emigracije i političke opozicije u zemlji. Izvršenje tih i drugih zadataka zahtevalo je ogroman politički, organizatorski i operativni rad. To su bili dani, meseci i godine danonoćnog rada bez predaha i odmora. U centru svih ovih zbivanja i aktivnosti bio je po svom položaju i funkcijama drug Marko, kome je rukovodstvo upravo zbog značaja tih poslova poverovalo te dužnosti i funicije računajući na njegovu neiscrpnu radnu energiju i oslanjajući se na njegove organizatorske sposobnosti i njegov osvedočeni talenat i smisao za efikasno i racionalno rešavanje praktičnih problema i zadataka. Drug Marko je bio poznat i priznat kao talentovan i uman praktičar - organizator. NJegovi potezi u praksi su uvek bili duboko promišljeni i prethodno svestrano ispitani i proučeni.

Bio je on inventivan i maštovit, ali njegova mašta se nije kretala u oblacima. On je uvek težio praktičnim rešenjima konkretnih problema, rešenjima koja bi bila pravilna, korisna i koja će život i praksa prihvatiti i potvrditi. Da je obavljeno ono što je on u svom radu pisao i govorio - ne bi to bili tomovi ispisanog papira - već sadržajni prikazi političkih i organizacijskih problema i njihovih rešavanja. Poznata je bila njegova partijnost, principijelnost i strogost prema sebi, a i prema drugim, naročito odgovornim rukovodiocima i funkcionerima.

Otuda su neki od njih, kad bi se ogrešili o svoje obaveze i dužnosti, strepeli od druga Marka i njegove strogosti, principijelnosti i nepomirljivosti, otuda je verovatno nastala fama o njegovoj tobožnjoj nedemokratičnosti, kao da demokratija znači neodgovornost rukovodilaca i funkcionera.

NJegov neumorni rad, ispoljene sposobnosti, zasluge i doprinosi u izgradnji Partije i državne vlasti Nove Jugoslavije, u slamanju kontrarevolucije i kampanje staljinizma i IB, u uspešnom rešavanju mnogih važnijih političkih problema zemlje i Partije, vezivali su ga sve vreme posle rata, sve do 1966. godine, za najuži vrh rukovodstva Partije i države. Pored svega ostalog, i ova činjenica govori da je i posleratni period političkog i državničkog rada druga Marka bio blistav i besprekoran. Prema tome, za ceo revolucionarni put, rad i borbu druga Marka može se reći da su bili blistavi i besprekorni i to se može sa sigurnošću tvrditi, jer su posle 1966. godine, ceo njegov život i rad bili stavljeni pod posebnu lupu i pomno pretraživani, a da se nešto našlo što bi moglo da baci senku na njegovo ime, to bi sigurno bilo javno izneto i upotrebljeno protiv njega.

Godine 1966. drug Marko je bio podvrgnut oštroj kritici i strogoj političkoj osudi, lišen svih političkih i državnih funkcija i isključen iz Saveza komunista. Ali ne treba sumnjati da će istorija baciti novo svetlo istine na ove događaje kao što će dati i konačnu, pravednu ocenu rada, dela zasluga i doprinosa druga Aleksandra Rankovića borbi naroda Jugoslavije u sudbonosnim časovima njihove istorije, odnosno u celom periodu njegove političke aktivnosti od 1928. do 1966. godine. Posle smenjivanja drug Marko je živeo mirno i povučeno sa svojom porodiocm i prijateljima. Ogromna energija prekaljenog revolucionara izlivala se sada i trošila u pažnji i nežnosti prema svojo porodici, u stvaranju, podizanju i vaspitanju svoje dece. I u ulozi oca i glave porodice, dragi Leka blistavo i besprekorno vrši svoju dužnost. Ostvario je punu harmonoju u porodici koja je živela u idiličnoj slozi i ljubavi. Kada su u porodicu došle dve unuke, došla je nova radost i razonoda za sve, a posebno za dedu Leku koji ih je neizmerno voleo. Ta sreća i radost u porodici, pomagali su drugu Marku da lakše podnosi udare života koji su ga povremeno spolja potresali. On ih je podnosio stoički i ćuteći, jer nije hteo ni mogao da se spušta na taj nivo. Mi se danas opraštamo od druga Aleksandra Rankovića u ovoj aleji, ali i da se sahranjuje na drugom mestu, on bi bio i ostao velikan revolucije i velikan svoga naroda.

Neka je večna slava velikom revolucionaru Jugoslavije i velikom sinu srpskog naroda, drugu Aleksandru Rankoviću!

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“