SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

SRPSKI OBIČAJNI KALENDAR PROSTE 1998. GODINE

Piše:
Mile
Nedeljković

 

Kao malo koji živući narod na svetu, Srbi imaju razvijen i bogat vlastiti narodni kalendar, sa sopstvenim nazivima meseci, nedelja i dana u sedmici, uz imenovanje manjih, po nečemu naročitih, odsečaka vremena, i označavanje dana po posebnim svojstvima, nastalih u spregu više činilaca (uticaja klime, prirodnih sila, mesečevih mena i sl.) Tako u srpskom narodnom kalendaru nijedan dan nije bezimen, svaki se izdvaja u sedmičnom, mesečnom ili godišnjem nizu i propraćuje određenim običajima i verovanjima. Rečju, srpski običajni kalendar je najdragoceniji deo naše kulturne baštine i najrečitije svedočanstvo dugovekosti mnogih naših znanja.On je naše duhovno bogatstvo i, slobodno možemo reći, naša premoć i ponos. I slika oplemenjenosti našeg života.S pravom je istaknuto da narod koji čuva svoje običaje -čuva sopstvenu budućnost. Zato i naša narodna poslovica kaže da je bolje da propadne selo nego običaj. Jer, običaji su samosvojni izraz i najupečatljiviji znak svakog naroda.

Crteži: Aleksandar Deroko

 

NOVA GODINA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,16
a zalazi u 16,08
1. dan u godini

Prvi nam poznati početak nove godine ustanovljen je pre pet hiljada godina u drevnom Egiptu. Helijačko dizanje najsjajnije zvezde Sirijusa, ili kako su je oni nazivali, Sepedeta, nešto pre Sunca nagoveštavalo je početak poplave Nila, što je bivalo 1. dana meseca tota, kojim je počinjalo godišnje doba akhet (doba porasta ili poplava Nila), a to odgovara 15. junu po našem kalendaru, svečano proslavljanom kao Nova godina.

Stari Rimljani su slavili 21. april kao prolećni praznik i početak nove godine, a to je dan osnivanja Rima 753. godine stare ere. Rimljani su potcenjivali Grke što nemaju po danima i mesecima utvrđen kalendar, ali ni njihov nije bio mnogo savršen, pa im je stoga francuski mislilac Volter uputio duhoviti prekor: "Rimske vojskovođe su uvek odnosile pobedu, ali one nisu znale u koji se dan to dogodilo."

U Evropi su najčešće za početak nove godine uzimani 25. decembar, 1. januar, 1. mart, 25. mart, dan Uskrsa i 1. septembar. U samoj, pak, Italiji je u srednjem veku istovremeno postojalo više različitih računanja godina i njihovih početaka. U Pizi i Firenci je Nova godina bila 25. marta (tzv. blagoveštenski stil, po prazniku Blagovesti koji je tog dana, kad se praznuje začeće Hristovo), ali se nisu podudarali u broju godine koja je u toku, dok je u Napulju Nova godina praznovana 1. septembra, kada je i crkvena Nova godina, jer je, kako su vizantijski crkveni oci izračunali, Bog stvorio svet u nedelju 1. septembra 5509. godine, pa se tog datuma svetkuje i početak nove godine. Po drugom računanju, na osnovu biblijskog predanja, svet je stvoren u petak 1. marta 5508. godine, pa je martovsko računanje vremena bilo u dugoj upotrebi u Italiji, a i u našim primorskim krajevima je bilo primljeno. Kao Nova godina je u Rusiji slavljen 1. septembar do 1700. godine, a u Engleskoj 25. mart do 1753. godine.

Uvođenjem u službenu upotrebu gregorijanskog kalendara 1919. godine, prva Jugoslavija je ustanovila i za Srbe 1. januar po tom kalendaru kao prvi dan Nove godine, otkad se on kod nas praznuje kao državni praznik.

U tom kosmičkom trenutku, koji mi nazivamo Novom godinom, sadržano je naslaga iz davne, sasvim zapretane prošlosti. I kada savremeni Italijan baca starudiju uoči Nove godine, verovatno i ne pomišlja da postupa isto kao njegovi preci, žitelji drevnog i paganskog Rima, koji su, opet na sličan način, zasigurno preuzevši ga od Etruraca, veoma bučno označavali očišćenje nove godine izgonom, u vidu ružne starice, boginje Ane Perene.

Naročito je živopisan persijski doček Nove godine, koju Persijanci, dabome kao Indoevrompljani, a time i naši srodnici, dočekuju 21. marta. (Uostalom, u Evropi je uvedeno praznovanje Nove godine na dan 1. januara tek krajem 16. veka.) U našem Primorju i Crnoj Gori se 1. mart naziva Letnik ili Proljetnjak, ili prosto Marač, koji je u prošlosti smatran kao početak nove godine. Persijanci Novu godinu nazivaju Nouruz i praznuju je tri dana - prvog dana u krugu porodice, drugog dana posećuju roditelje oni koji žive odeljeno od njih, a trećeg se ide u prijateljske posete. I kao što se kod nas na obredne hlebove (božićni, slavski, uskršnji ili novogodišnji kolač, tzv. "vasilicu„) stavljaju određeni simboli poslova i plodova, tako je i na prazničnom stolu Persijanaca obavezno postavljeno sedam simbola čija imena na persijskom jeziku počinju slovom "s", pa se zato ova trpeza naziva "sedam s" (u šta spadaju: jabuka, kuvano život, sušeno grožđe, beli luk, sirće, zumbul i novčić). Naravno, sve to kao znamenovanje napretka, izobilja i sreće.


"bolje da PROPADNE selo nego OBIČAJ

(narodna poslovica)


Osobito je vedar ovaj persijski novogodišnji običaj: u noći između poslednjeg utorka i srede u staroj godini pale se vatre i, radi pročišćenja, preko njih se preskače ili kroz njih prolazi. Slične obrede imaju i mnogi slovenski narodi, a kod Srba je do ovog veka očuvano paljenje vatre, obično na zbornom mestu ili središtu sela, uoči Mladenaca (22. marta) i preskakanje preko nje. Kad bi se na ovaj dan Persijanac obreo u južnom Banatu, pomislio bi da Banaćani dočekuju Novu godinu, a ako bi se naš Lala tad zadesio u Persiji - pomislio bi da oni tamo praznuju Mladence i priređuju običaj koji mi nazivamo Ranilo.

IGNJATIJE BOGONOSAC

Sunce u Beogradu izlazi u 07,16
a zalazi u 16,09
2. dan u godini

U sklopu božićnog ciklusa Ignjatijevdan je značajan praznik, jer se tog dana, poznatog pod imenom Kokošinji Božić ili Živinski Božić; u svem narodu obavljao niz radnji i običaja, radi zaštite kućnog imetka i pernate živine. Isto tako Ignjatijevdan važi za jedan od polaznih dana, kada su domaćinstva pohodili polažajnici kao o Božiću, s tim što je prvi posetilac koji tog dana uđe u kuću - kokošinji polažajnik. Razumljivo je da se u narodu, koji je bio stolećima prinuđen na seobe, posebno držalo do kokošiju, tako dragocenih za ishranu kućne čeljadi i za domaćinstvo, a uz to, pri nenadnoj bežaniji, vrlo lako prenosivom dobru. Sve domaćice su toga dana na osoben način hranile živinu: u krug, načinjen od položenog konopca (negde od domaćinovih tkanica), bacale su zrnevlje žita i tu je dovabile na hranu. Krug konopca, kao magijski, trebalo je da obezbedi da tokom godine sva živina bude na okupu, u krugu domaćinstva, to jest da se ne rasturaju i da kokoške nose jaja na mestima određenim za to.

Sveti Ignjatije, krsno ime koje se slavi u mnogim krajevima, poznat je u crkvi i narodu pod imenom Ignjatije Bogonosac. U narodu za ovaj nadimak postoje dva objašnjenja: u Plaščanskoj dolini (okolina potkapelskog gradića Plaškoga, gde je do izgona u avgustu 1995. godine, živela jedna od najzapadnijih skupina srpskoga naroda) pripoveda se da je nadimak dobio otuda što je preneo Boga preko zaleđene reke, a u Popovom polju u Hercegovini da je kao grešnik bio osuđen da prenosi ljude na leđima preko reke, pa kad je jednoga, što ga je požurivao, budući da je hitao da skudi devojku, naljućen- ubio, svi su mu gresi bili oprošteni, jer narod drži da je kuđenje devojke greh nad grehovima. I crkva ima dva objašnjenja: Bogonoscem je nazvan jer ga je, kao maloga, Isus uzeo na ruke i uzdigao, a, sa druge strane, Ignjatije je uvek nosio Boga u srcu i mislima. Po hrišćanskoj legendi, lavovi, među koje je 106. godine živ bačen u rimskom Koloseumu, kad su ga rastrgli, jedino njegovo srce nisu takli, jer je na njemu pisalo: Isus Hristos: Ignjatijevdan je i zaprešni dan. U zaprešne dane, koji se po strogosti praznovanja izdvajaju, bili su zabranjeni mnogi poslovi, naročito ženski (predenje, tkanje, šivenje).

NAPLAŠITA SUBOTA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,10
3. dan u godini

Subota je i zaklopit dan, kada se valja setiti i svojih predaka i pokojnika, čiji kult je kod nas veoma ukorenjen. A i pomen njima je uvek, uz spremanje određenih jela, i podušno deljenje hrane, u ovaj sedmični dan.

Drugi naziv za današnji dan je mučna subota, jer pripada tzv. mučnim danima, kada se Bogorodica zamučila sa budućim Novorođencem u utrobi. Subota je po srpskom verovanju uglavnom radni dan, što je i razumljivo, jer je to dan koji prethodi sedmičnom danu odmora, kada valja otpočinuti i praznovati.

SVETA ANASTASIJA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,11
4. dan u godini

Srbi imaju oko sto pedeset porodičnih slava (krsnih imena) tokom godine. Jedna od njih je i Sveta Anastasija, koju svetkuje n tako brojan skup slavara. Ova slava je u vremenu božićnog posta, koga su se ljudi ranije strogo pridržavali, pa je trpeza o njoj bila obavezno posna, što nije teško padalo, jer već drugoga dana ove slave je počinjala priprema za spremanje masnih jela, koja se, dolaskom Božića, spremaju u izobilju, pa se i vreme koje sledi, za razliku od posta, zove mesojeđe.

Poreklom Rimljanka, Anastasija je delovanjem i smrću vezana za naše krajeve. Potičući iz ugledne kuće, nesrećno udata za neznabošca Publija, ova pravedna žena se, kad je obudovela, posvetila spasavanju progonjenih hrišćana. Imetak je trošila idući od grada do grada i plaćajući da se zatvorenim sledbenicima tada zabranjene vere ublaže muke. Nazvana, zbog toga, "osloboditeljicom okova", uhvaćena je i pogubljena, posle svirepog mučenja, 106. godine u Iliriku, kako se tada zvala rimska provincija od ušća Raše u Istri do Kolubare, sastavljena iz dva dela (Panonije i Dalmacije). Kasnije su mošti Anastasije, koju je crkva proglasila velikomučenicom, prenete u Carigrad.

Ove godine su istoga dana u Oci, kada se vezuju i uz poklone otkupljuju svi muškarci koji su se očinstvom potvrdili.

TUCINDAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,12
5. dan u godini

Po pravoslavnom crkvenom kalendaru, 5. januara je pomen više od pedeset hrišćanskih svetitelja, ali, osim Nauma Ohridskog, proslavljenog učenika Ćirila i Metodija, u našem narodu nije poznat nijedan, niti je prihvaćen kult nekoga od njih. I premda ime nikog od njih ne podseća na "sv. Tucu", današnji dan se (osim kod Srba u Popovom polju, koji ga zovu Stražnji dan) naziva u našem narodu Tucindan.

Naziv je došao otuda što su svinjski bravi, posebno namenjeni i tovljeni za Božić, ovoga dana ubijani (tučeni), sledećeg dana - na Badnje veče - stavljani na ražanj da se peku, i, po njegovom isteku, na sam Božić, ponegde kao prvi zalogaj, iznošeni za jelo. U užičkom i šabačkom kraju je bio običaj da se brav za božićnu pečenicu ne tuče, to jest ubija, sekirom, već krupicom soli u čelo, pa su kasnije krv žrtve, pomešanu s tom solju, davali stoci kao predohranu od bolesti.

Na Tucindan su, ponegde, deca mogla da se kažnjavaju (ponegde šibaju ili tuku), a posle ovoga dana ne, jer, po verovanju, na mestu udara iskočiće čirevi. Otuda se na Tucindan održao običaj, kao u nekim mestima severnog Banata, da roditelji simbolično "tuku" (udaraju) decu, da bi bila valjana i poslušna.

BADNJI DAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,13
6. dan u godini

Od svih praznika tokom godine, kao i tako raznovrsnih i lepih običaja koji ih prate, Badnji dan se izdvaja po načinu svetkovanja, živopisnosti obrednih radnji i značenjima koja sadrži. Kao što je krsna slava osobeni i prepoznatljivi znak za Srbina, tako je i badnjak naročita srpska običajna odlika.

Posmatran u ovoj ravni, gledan očima čoveka koji je živeo pre pet hiljada godina, Badnji dan se čini kao prastari praznik izbavljenja od pomora, kao prava svetkovina borbe za život. U studenom okruženju, okovan zimom i ledom, svele i mrtve prirode oko sebe, u danima koji su tako okraćali da se čini da će prevladati beskonačna noćna tama, uz sve dalje sunčevo svetlo i njegovu zgaslu i nedopiruću toplinu, čoveku davnine se nametao utisak kraja sveta i veka i neizbežne smrti. Prevaga sila tame i podzemnog sveta u tim danima je očigledna, te se čini da je došlo poslednje vreme. I kao što sa očajanjem počinje pravi optimizam, i u beznađu zaiskri podsticajna nada, tako u zimskoj kratkodnevici, ljudskim dejstvom nastaje prevratna borba. Sečom badnjaka, čiji je koren u donjem, čoveku nenaklonjenom svetu, njegovim prinošenjem na žrtvu, razgorevanjem na ognjištu pojačava se čistilačka snaga i životodavno dejstvo vatre, kao pripomoć Suncu, sa željom da bude onoliko života koliko se sa badnjaka roji varnica. Samo pregorevanje badnjaka je taj delbeni čin početka pobede nad mrakom i smrću i novo raspretavanje života.

Na ovakav zaključak upućuje samo značenje reči badnjak. Po indoevropskoj mitološkoj predstavi, u korenu drveta sveta je podzemna zmija (neman što preti da uništi svet), koja se može samo ognjem uništiti. Takva zmija, imenovana kao Ahi Budhna, na više mesta je opisana u "Rigvedi", drevnoj indijskoj knjizi religioznih himni. U vedskom, kao najstarijem poznatom indoevropskom jeziku, nazvanje ove zmije znači: zmija dubine (osnove ili korena), gde je budhna: dubina, i ahi: zmija. Ahi je isto što u drevnogrčkom ehis, avestinskom aži, drevnoslovenskom ož (otuda i aždaha: zmaj), a budhna ima isto značenje kao i avestinsko buna, drevnogermanski bodam, nemački boden, ili starogrčki pidmen, dok na paliju, književnom jeziku nastalom na osnovu vedskog, bunda znači: koren drveta. U rečima budhn (staroindijski) i dubhn (praslovenski), koja znači: dubina, nije samo zvukovna sličnost. Ovome u prilog ide i grčki mit o Pitonu, zmijolikom sinu Geje (Zemlje) i Tartara (podzemnog bezdana). Grozomornog Pitona, zato što je uništenjem pretio ljudskom rodu, ubio je Apolon i sahranio ga u Delfima pod kupastim kamenom koji je smatran za središte sveta, načinivši na tom mestu proročko svetilište i ustanovivši pitijske igre, u spomen na ovu pobedu.

Po tome su, kako je ustanovio ruski naučnik V.N. Taporov, deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski Ahi Budhna i srpski badnjak. Tako badnjak oličuje borbu protiv uništenja, što je odslikano i u srpskim običajima i obredima oko njega.

Prigorevanje badnjaka, po Čajkanoviću, predstavlja ritualno spaljivanje božanstva plodnosti, koje se istog trena ovaploćuje u novom božanstvu kao Božić. Zato se i verovalo da ostaci, glavnje i pepeo badnjaka, kao spaljenog božanstva, zadržavaju čudotvornu moć.

Posebno je značajno da su za ovaj praznik svi članovi domaćinstva morali da budu na okupu, što je jačalo porodičnu svezu, kao i integrativnu, vaspitnu i socijalnu funkciju porodice. Tim više što je svaka porodica onaj trenutni sastav koji čini sponu između predaka i budućih potomaka. Gubljenju običaja, sa druge strane, što je i danak modernoj civilizaciji i urbanizaciji, doprinelo je i naglo drobljenje i predvajanje porodice. Ako tome dodamo da na stotine hiljada porodica nemaju svoga stana i ognjišta, i da ih još toliko stanuje u iznajmljenim, dakle tuđim, stanovima, onda je lako razumeti zašto su običaji gubljeni ili sužavani na simboličnu meru.

Usled toga je Badnji dan najčešće proslavljan prigodnim posnim jelom, hrastovom grančicom koja podseća na badnjak, nevelikom rukoveti slame kao zamenom zanekadašnji naramak i obaveznim orasima koji su praostatak drevnog verovanja u duše predaka.

Badnji dan je nepokretni praznik i pada uvek 6. januara (24. decembra po starom kalendaru). NJegovo svetkovanje počinje sečenjem badnjaka, koji se po pravilu odseca u osvit samog praznika, pre izlaska sunca. Za badnjak se seče uglavnom hrastovo drvo, a može i cerovo ili graničevo. Nije teško prepoznati ostatke starog slovenskog obožavanja drveća, u načinu ophođenja prema badnjaku prilikom seče: kad se pristupi drvetu od koga će se seći badnjak, ono je obavezno pozdravljano, najčešće sa: "Dobro jutro badnjače, i čestit ti Božić!", pa je posipano žitom donetim od kuće u rukavici, a ponegde je badnjaku donošen i posebni obredni kolač. Očito, u badnjaku je personifikovano živo i božanstveno biće.

Badnjak se seče sa istočne strane i pazilo se na to da odsečen padne na istočnu stranu, što je postizano tako jer je poslednji udarac sekirom zadavan sa zapadne strane. Ako se ima u vidu značaj i simbolika strana svet u narodnom životu i verovanjima, onda je shvatljivo da Badnjak simboliš božanstvo sunca i životodavne vatre. Pazilo se na to da je sečenje badnjaka potrebno obaviti ćuteći, jer je ćutanje bitan preduslov uspeha magijske radnje. Prvi iver od badnjaka nije smeo da padne na zemlju, čime bi izgubio delotvornu moć, već je hvatan rukom, a imao je višestruku namenu: njegovim stavljanjem u karlicu trebalo je omogućiti da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, da niko ne može pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u koju je prvi iver potopljen, pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Ni badnjak, pri padu, nije bilo poželjno da padne na zemlju, već ga je onaj što ga seče dočekivao na rame.

Negde se seče jedan badnjak, negde su sečena dva ili tri a ponegde onoliko badnjaka koliko je muških glava u kući. Badnjak je nošen kući na ramenu, a pridržavan je rukom koja je morala biti u rukavici. A kad se svi poslovi podmire; badnjak je uveče unošen u kuću. Ponegde, kao u Aleksinačkom Pomoravlju, badnjak je i oblačen, obavijan u žensku košulju, da bi se množili ženski jaganjci. Pri unošenju badnjak je posipan kukuruzom, da bi godina bila rodna. Kad ga stave na ognjište, ukućani su ga darivali večerom i celivali, a tek potom je potpaljivan.

Važnu ulogu u badnjedanskom običaju ima slama koja se unosi u kuću. Pošto bi obišao sa slamom oko kuće, praćen od kućne čeljadi, koja je za njim pijukala, nagovešćujući time želju da se izleže što više pilića, onaj ko nosi slamu razastre je po podu. Budući da su Badnji dan sve stolice iznete iz kuće kao sofra će poslužiti pokrovac položen na slamu, a svi ukućani, obavezno izuveni, podsedaće po slami. Kad se od badnje danske trpeze izdvoji deo namenjen precima, a ponegde vuku ili Đermanu, i razbacaju po uglovima orasi, može se pristupiti badnjedanskoj večeri koja je, razume se, posna.

U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica (veselica), namenjena sutrašnjem danu - Božiću.

Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko to prvi spazi je pripadala nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. U staro vreme se znalo kad počnu pucnji da se razležu, badnjaci, znači, prispevaju. U mnogim krajevima, u Crnoj Gori pogotovu, držalo se da bi bilo sramota tad - ne pucati!

BOŽIĆ

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,14
7. dan u godini

Među hrišćanskim praznicima se danas - ne računajući Uskrs, koji se izdvaja kao praznik nad praznicima - sa crkvenog stanovišta petnaest praznika stavlja u viši rang od ostalih, pa se otuda i nazivom naznačuju kao veliki praznici, a među njima, pak, Božić kao najveći od petnaest velikih praznika.

Međutim, u prva tri stoleća hrišćanstva ne samo što Božić nije svetkovan, nego se nisu uviđali ni potreba ni značaj njegovog praznovanja. Objašnjenje za ovo je vrlo jednostavno: prvi hrišćani nisu pridavali nikakav značaj telesnom rođenju, koje je uzimano samo kao tužna činjenica da je rođen jedan grešnik više, već su, sviknuti progonima i stradanjem za svoju veru, smatrali da je smrt, ukoliko je u zemnom životu dotle čovek ispunio svoje dane vrlinama, u stvari - rođenje koje vodi u večnost. Otuda je krštenje, kao vid duhovnog rođenja, smatrano početkom puta ka hrišćanskoj vrlini i večnosti, pa je zato u prva tri veka pridavan veći značaj Hristovom krštenju nego rođenju.

Postoje pomeni praznika Hristova rođenja u prvoj četvrti IV veka, ali je njegovo praznovnje jamačno prvi put obavljeno tek 354. godine u Rimu, kada je Božić odvojen iz, do tada zajedničkog, praznovanja Bogojavljenja.


LOŠA SREDA I ZLA SUBOTA

U slovenskoj mitologiji svaki dan je bio posvećen određenom božanstvu. Četvrtak gromovniku Perunu, nedelja Dažbogu, utorak Provu, petak boginji Mokoši - poznatoj po imenu Sveta Pjatnica(Petka), a ponedeljak i sreda bili su posvećeni Svetom Ponedeljku i Svetoj Sredi. U Srba se očuvalo verovanje kako je najteži greh onaj učinjen u sredu, jer za razliku od Svete Petke (slovenske Mokoši) i Svete Nedelje, nigde ne postoji hram Svete Srede, gde bi se čovek mogao ispovediti i za sagrešenje iskupiti. Jedini sedmični dan koji nema slovenski naziv je subota ( naziv je uzet od Jevreja odnosno Asiraca), jer je kod naših predaka to bio dan veoma zlog blaženstva, čije se ime nije smelo pominjati. Ovo zlo božanstvo imalo je i nedelju, koja mu je bila posvećena, pa i danas, treća sedmica u uskršnjem postu naziva se bezimena nedelja. Najopasnija je subota između Božića i Malog Božića(Srpske Nove godine)


No, u nauci je sporan 25. decembar kao tačan datum Hristovog rođenja, pa su do danas ostali nepoznati, tj. neutvrđeni dan i mesec kada se ovaj događaj zbio. Od značajnog uticaja za uvođenje praznovanja 25. decembra kao dana Hristovog rođenja 354. godine u Rimu je činjenica što je novim praznikom (Božićem) potisnuta dotadašnja svetkovina Rođenje boga sunca, koja je dotad održavana istog datuma (25. decembra), dakle neposredno po zimskoj kratkodnevici kada snaga sunca postaje primetnija i dan duži.

Iako strogo praznični, dani Božića su smatrani za vrlo povoljne da se u njima započnu novi radovi, jer se verovalo da će tada biti uspešni. Svako u svom poslu - poljodelci, zanatlije i ženskinje na svoj način su nastojali da započnu, ili simbolično naznače svoje radove, kako bi im bili uspešni.

Ujutro na Božić je sa izvora, koji je posipan kukuruzom i kićen bosiljkom, zahvatana tzv. nenačeta voda kojom je mešena česnica (pogača ili beskvasni hleb). Česnica je samo jedan od obaveznih obrednih hlebova, a u nju su stavljani novčić i znamenja za razne vrste delatnosti i poslova, pa se po delu i znamenju koji nekome pripadne sudilo kakve će sreće biti ili u čemu će imati uspeha.

Dok se o Badnjem danu ništa iz kuće ne iznosi ili drugome daje, niti se ide u posete - jer je ovo svečanost svake porodice, koja treba da je tad na okupu, dotle o Božiću veliku ulogu ima prvi posetilac koji pohodi neko domaćinstvo. Ovaj posetilac, tj. polažajnik ili polaznik se dočekuje, po verovanju kao božji izaslanik, i ugošćuje se sa najvećom pažnjom, jer se smatra da od njega zavise sreća i napredak domaćinstva.

Sam polažajnik čestita Božić blagosiljanjem uz džaranje vatre badnjakom, želeći da kuća ima onoliko uspeha i ploda u nečemu koliko pri tome iskoči varnica. U nizu obrednih radnji oko polažajnika (izuvanje, ogrtanje guberom) vrebao se pogodan trenutak da se polažajniku izmakne stolica i on padne na pod. To je činjeno, kako se veruje, da bi sreća ostala u kući. Polažajnik je obilato darivan, kao što donosilac sreće zaslužuje, a u nekim krajevima su nastojali i da se polažajnik napije. Često mu je u čašu s pićem stavljan novac koji mu pripada, naravno kad čašu ispije. U Vojvodini su verovali da je dobro da polažajnik povraća - da bi godina bila rodna, pa su ga prekomerno gostili. Na kraju su ga uz darovanje posebnim kolačem i košuljom darivali i uz zaglušnu buku, svirku i pesmu okićenog ispraćali.

U nekim krajevima je bio običaj da se kao polažajnik uvodi u kuću neka od životinja.

Običaj da domaćin, izjutra, uz upaljenu sveću, i ukućani sjaču (uzvikujući:"Sjaj Bože i Božiću našemu...„, dodajući ime svakoga od njih) naziva se sjakanje (u Hercegovini šjakanje).

Božićem počinje onaj deo godine koji se u narodu naziva mesojeđe. Kao što samo ime kaže, mesojeđe su vreme kada se jede meso. Do Božića je šestonedeljni post, a prvo omršenje je na Božić, koji je inače nezamisliv bez božićne pečenice, željene tokom sedmica ispaštanja u postu, pa je stoga u mnogim predelima označuju i raznim imenima od milja (veselica, zaoblica, božićnjar, božo), jer će se mnogi njome omrsiti, i, naravno, bez zazora, s punim uživanjem, jesti do koske. Božić je mrsan, pa ma pao i u petak ili sredu, kao što su mrsni sreda i petak po Božiću.

Prvo omršenje na Božić, koji je i prvi dan mesojeđa, bilo je kao neka vrsta pričešća, pa se pazilo na to čime će se ljudi omrsiti. Da bi godina bila puna, u pečenicu su stavljani i s njom zajedno pečeni srce, bubrezi, džigerica, slezina, dunja i jabuka, pa bi se po komadić toga, kao nafora, uzimao kao prvi mrsni zalogaj. Ponegde su nastojali da prvi mrsni zalogaj bude od vrapca, koga su ranije ulovili i osušili za ovu priliku, ili od zeca, da bi, kako se verovalo, bili hitri. U Homolju su za ovu namenu sušili divljeg goluba, jarebicu ili kosa - da pevaju i budu veseli. U Vojvodini žunama, ali češće kobasicom sa ražnja, a u okolini Aleksinca kačamakom začinjenim mašću i čvarcima.

Donedavno su mesojeđe bile vreme kada se najviše svadbovalo i svatovalo, jer su ženidbe i udadbe strogo izbegavne u vreme posta.

Dvanaest dana po Božiću, ili dani između dva velika praznika - od Božića do Bogojavljenja, u narodu se nazivaju nekrštenim danima. Božić je praznik Hristovog rođenja, a Bogojavljenje Hristovog krštenja, pa je, po narodnom predanju, novorođenac bio nekršten ovih dvanaest dana, koji su zbog toga tako nazvani. Međutim, Hristos nije bio nekršten dvanaest dana, već - trideset godina, i nije kršten kao novorođenče, već kao zreo čovek, kako je i naslikano njegovo krštenje na freskama i ikonama.

Verovalo se da u nekrštenim danima noću lutaju duše dečice koja su pomrla nekrštena i da tad haraju mračne, noćne i nečastive sile, pogotovu u gluvo doba. Među njima su posebno opake karakondžule, koje, kad koga napolju zateknu, obujme ga, jašući ga po celu noć i, najčešće, navode na kakvu vodu gde ga udave. LJudi su se već u prvi sumrak strogo zatvarali u kuće, jer kako se verovalo, karakondžule vrebaju s krova, pa i samog kućnog praga. Zbog toga se nastojalo da za nekrštenih dana niko ne omrkne van svoje kuće.

BOŽJI DAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,15
8. dan u godini

U crkvi se drugi dan Božića posvećuje Bogorodici, u zahvalnost što je rodila Boga i Spasitelja, a uz to se čini i pomen za još dvadesetak svetaca i čudesnih zbitija. U narodu je, međutim, ovaj dan poznat kao Božji dan i uglavnom se provodi svečano kao i sam Božić. U Leskovačkoj Moravi se ovaj dan zove srednji dan, jer Božić traje tri dana, a ovo je po redu drugi božićni dan.

O Badnjem danu je svaka porodica na okupu, o Božiću svaku porodicu posećuje polažajnik, koja mu kao donosiocu sreće ukazuje punu pažnju, a na Božji dan već nastaje združivanje ljudi u naselju, opštijim međusobnim posećivanjem ili okupljanjem radi zabave i veselja.

Po svoj Šumadiji je ovoga dna bio običaj da se mladež okupi u naselju, u porti ili na raskršćima, gde se igra u kolu. A pravljeno je i "vito", na kojem se vitlalo - okretalo ukrug. U vojvođanskim mestima su se mladići nadmetali na konjima, a posebno je bilo rašireno tzv. vijanje Božića, kako je nazivana galopska trka seoskim ulicama na uparađenim i okićenim konjima, pri čemu su jahači "vijali" Božić (što znači: prate ili ispraćaju). Negde se to nazivalo vijanje kiselice (jela koje je dojadilo za vreme posta), da je odaganaju što dalje od sebe. Osobito je bilo vedro praćenje Božića. Praćenje je započinjano prethodne večeri a završavalo sutradan uz pratnju harmonikaša i posetama rođačkim kućama, naročito ako u njima ima devojaka.

U Crnoj Gori, kao i južnom Banatu, drugog dana Božića, tj. na Božji dan, običaj je da neveste odlaze u svoj rod, gde, uz razmenu poklona, ostanu nekoliko dana. U selima oko Vlasine je domaćin - za ovu priliku obavezno nag - čistio kuću, pa kad pomete i "isprati buve", oglašavao se pucnjem iz puške.

Jedan od najlepših božićnih običaja je mir-boženje, s težnjom da se održi mir, spreči omraza i prekine zavada među ljudima, pa su se pri susretu ljudi pozdravljali sa: Mir božji, Hristos se rodi! i pri tom se rukovali i ljubili.

STEVANJDAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,15
a zalazi u 16,16
9. dan u godini

Prva krsna slava po Božiću je Stevanjdan, koji spada među osam slava koje se najviše praznuju u srpskom narodu. Stevanjdan je inače u prazničnom danu, koji se, osim od onih čija je slava, svuda svetkuje kao treći dan Božića.

Sveti Stevan je prvi od sedmorice đakona koga su rukopoložili sveti apostoli, pa se zato i naziva arhiđakon Stefan, što znači: prvi, glavni među đakonima. Osim toga, on je i prvi mučenik za veru hrišćansku, te je stoga i nazvan Prvomučenik Stevan. Kao propovednik u Jerusalimu, izveden je iz grada i skončao od kamenovanja u kojem je učestvovao i njegov rođak Savle (kasniji apostol Pavle). Kult ovog sveca je vrlo rano razvijen i u svetu je podignuto mnoštvo hramova njemu posvećenih. Samo Srbi su mu posvetili više od četrdeset crkava i manastira. Crkva mu čini pomen četiri puta godišnje, a u našem narodu su dva njegova datuma u osobitom poštovanju - danas i 15. avgusta, kada se svetkuje kao Stevan Vetroviti.

Mnoštvo je narodnih običaja i verovanja o Stevanjdanu. Najraširenija radnja o ovom danu je iznošenje božićne slame iz kuće. Pažljivo pometena, slama nije bacana, jer se veruje u njenu plodotvornu moć, već je stavljana radi podsticanja roda i napredovanja u raklje voćnog drveća, pčelinjak ili privredne zgrade.

U šumadijskim selima se na Stevanjdan "polaze šljive". Domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da, kako se kaže, poseče nerodna stabla. Uzmahne sekirom, a neko ko je s njim ga odvrati od seče, govoreći mu da ne seče, jer će ove godine da rodi, pa stavi rukovet božićne slame u raklje stabla. I tako, od voćke do voćke, dok ne zakite slamom, radi pospešivanja rodnosti, sva stabla koja su prethodne godine omanula u rodu. Verovalo se da božićna slama štiti voćnjake od grada.

Po Banatu i Sremu su božićnu slamu uklanjali već odmah po ponoći na Stevanjdan. Slamu su uklanjale žene, po pravilu ćuteći - da se ne čuje kako odlazi Božić. Ponegde su to žene činile nage, jer se verovalo da tako neće biti u kući

buva. Slama je iznošena najčešće u vinograd i posipana ispod čokota, radi boljeg roda grožđa. Ili je stavljana u gnezda da kokoške bolje nose jaja i legu više pilića. Metla kojom je slama u kući pometena nije u druge svrhe upotrebljavana tokom godine, jer je čuvana radi zdravlja.

ŽENSKI DAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,14
a zalazi u 16,17
10. dan u godini

Izuzetno je dragocena, i u mnogo čemu nezamenjiva, uloga žena u provođenju i čuvanju narodnih običaja. Tokom godine ima pojedinih dana, praznika i običaja u kojima su žene ne samo glavni nego i isključivi činilac. Među tzv. ženskim svečanostima je i Ženski dan, koji se praznuje četvrtog dana Božića.

U svakoj kući, prema mogućnostima, za božićne dane je naspremano jela u obilju, pa se ovoga dana, do koga je još jela i pića preostalo, posebno ništa novo ne gotovi. Zato se podrazumevalo da tada same žene mogu malo da predahnu i na svoj način se provesele. Žene, uglavnom koje nisu prezauzete podizanjem dece i nemaju kćeri stasalih za udaju, međusobno se posećuju i goste u prijatnom razgovoru. U prošlom veku, kako je zapisao Vuk Vrčević, o Ženskom danu je ženama bilo slobodno da u prijateljske kuće odlaze i vesele se - od zraka do mraka.

Kada je pre pola veka ugledna francuska intelektualka i poetesa Edit Toma, govoreći o budućnosti čovečanstva, tvrdila da će doći do obnove neke vrste matrijarhata, a time i do prevlađujućeg uticaja žena, što će biti posledica njihovog novog društvenog položaja, njena tvrdnja se činila koliko neverovatnom pretpostavkom toliko i isključivo feminističkom jednostranošću. U tom trenutku je Edit Toma bila predsednica Međunarodne konfederacije žena, pa se, samim tim, i ova njena tvrdnja mogla lako dovesti u okviru tipične ženske zagriženosti ili bujne mašte.

U srpskom seljačkom društvu, koje neki olako označavaju kao patrijarhalno, postojali su, između ostalih, ovi ženski praznici: Ženski dan - kako se nazivao četvrti dan Božića (10. januara), kada su se žene, kojima je tad bilo "slobodno veseliti se od zraka do mraka", okupljale na predah i svoje veselje, Babin dan - koji je sutradan po Sv. Jovanu ili 21. januara, kada se s poklonima odlazilo babicama koje su pomagale roditeljima pri porođaju. Revena - koja je prvoga dana uskršnjeg posta (pokretan praznik, ove godine će biti 2. marta), kada žene spreme jela i pića za isključivo svoje veselje, sa plaćenom muzikom kao jedinim muškim prisustvom, Žensko veselje - sutradan po Jeremijindanu (tj. 15. maja), kada samo žene, okupljene kod jedne od njih, kafenišu i piju komovicu, itd, a da ne govorimo o Vavedenju (4. decembra), koje se u nekim krajevima svetkuje kao Ženska Bogorodica, niti o ženskim slavama u praznovanju krsnog imena kao najveće kućanske svečanosti, ili o devojačkim povorkama kakve su, tokom godine, bivale kraljice, cvetonosice, lazarice, kalinarke i sl, koje su imale veliki obredni značaj.

BADNJA NEDELJA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,14
a zalazi u 16,18
11. dan u godini

Sedmica u kojoj je Badnji dan naziva se badnja, kao što se i sedmica u kojoj je Božić naziva božićna. Ove godine su Badnji dan i Božić u istoj sedmici, pa su se tako poklopile badnja i božićna sedmica. Danas je njihov sedmični blagdan - badnja nedelja ili božićna nedelja, dan počinka, odmora, gošćenja, prijateljskog druženja i pripreme za novu radnu sedmicu.

Kako su u toku beli dani, dani bez ograničenja u jelu i vrsti hrane, kada se ne posti, to se u prošlosti prijateljsko posećivanje i uzajamno čašćavanje ugodno provodilo, ali sa merom, dok traje dan, jer je do zalaska sunca svako nastojao da bude u svom domu, budući da su u toku i nekršteni dani, kada se, po verovanju, noću javljaju nečiste sile, zli duhovi, nekrštenci, i razna apišta koja mogu da nahude čoveku.

PASJI PONEDELJAK

Sunce u Beogradu izlazi u 07,13
a zalazi u 16,19
12. dan u godini

Danas počinje sedmica koja se u našem narodnom kalendaru naziva pasjom, koja je ostatak stare religije naših predaka.

Među životinjama kojima je u narodnom kalendaru posvećen neki dan ili praznik nalazi se, sasvim razumljivo, i pas, čovekov pratilac još iz praskozorja neolita. Tako, uz svetkovanje dana posvećenih mečki, vucima, konjima, gujama, pticama, kokošima ili miševima, imamo i sedmicu koja se naziva pasja nedelja - to je sedmica u kojoj je glavni praznik Vasiljevdan (14. januara).

O onome ko loše prođe, ili sasvim nastrada, postoji u narodu izreka: prošao kao pseto na Vasilicu. Naime, o ovom prazniku, kao i cele pasje nedelje, bio je običaj da se tuku, oprljuju vatrom ili ubijaju psi. To je činjeno pod izgovorom da se predupredi besnilo kod pasa, ali starina običaja upućuje na ostatke slovenske demonologije po kojoj je pas, kako je ukazao Veselin Čajkanović, vrlo jaka, pa i opaka, demonska životinja, koja ima moć predskazanja, otkrivanja, suzbijanja bolesti itd, te mu je u staroj srpskoj mnogobožačkoj religiji negovan i poseban kult.

SIROVARI

Sunce u Beogradu izlazi u 07,13
a zalazi u 16,21
13. dan u godini

Običaj da naselje obilaze povorke sirovara je u najpunijoj svežini očuvan u jugoistočnoj Srbiji. Sirovari su povorka neženjenih mladih ljudi, koju u svim kućama rado primaju, jer oni, kako se verovalo, donose očišćenje rasterujući sve ljudima nenaklonjene sile (tzv. "karakondžule", zle duhove) koje nanose štetu ljudstvu, usevima i stoci. Zato su ponegde, kao u selima Gornje Pčinje, cele novogodišnje noći kuće bile otvorene kako bi sirovari mogli da uđu nesmetano. Donedavno je za njih spreman i poseban obredni hleb - sirovarski kravaj.

Sirovari se uglavnom ne maskiraju, kao što to čine koledari, ali, poput ovih, nisu ništa manje bučni. Naziv su dobili po igračkom pripevu "Sirovo - burovo!", koji uzvikuju uz zaglušnu galamu, dopunjenu bukom zvona, klepetuša i čegrtaljki, lupnjavom tojaga i zveketom konjskih i volujskih potkovica, vukući ih nanizane na užetu. Tamo gde se maskiraju, kao ponegde oko Leskovca i Bujanovca, uparade se u svatovskom sastavu: "snaška", koja nosi "kopilče" (u stvari lutku načinjenu od lejke), "mladoženja", "starejko", „svekrva" itd. U grupi je uvek neparan broj sirovara, od sedam do jedanaest, jer se veruje ako ih je paran broj da bi parnjak (ne zna se koji) te godine umro. Nikad se svi istovremeno ne pojavljuju - da ne bi bili izbrojani, te se u pokretu stalno premeštaju, skrivajući se i pojavljujući iznenada, što daje posebnu život povorci.

MALI BOŽIĆ

Sunce u Beogradu izlazi u 07,12
a zalazi u 16,22
14. dan u godini

Četrnaestog januara (prvog januara po starom kalendaru) je praznični dan u kojem se svetkuju Mali Božić, koji se uzima kao završni dan u božićnom svetkovanju, i Vasiljevdan, koji je krsno ime pojedinih rodova. Kada je za kalendarski početak nove godine uzet 1. januar, onda je Mali Božić počeo da važi kao Srpska Nova godina.

U obnovljenoj srpskoj državi pod Karađorđem, kada su se ustaničke granice i vlast ustalili, bilo je uobičajeno da se skupštinska zasedanja održavaju o Malom Božiću, jer je tad najpogodnije da se prave godišnji pregledi i podnose izveštaji i dogovaraju poduhvati za novu godinu.

Mnogi obredi i radnje o Božiću su ponavljani ili imali svoj završni deo o Malom Božiću, tako da i ovaj dan obiluje živopisnim obredima. U mnogim mestima Vojvodine je bio običaj da se na raskršićima pale vatre, što, uz čistilačko dejstvo, ima i ulogu jačanja Sunčeve svetlosti i toplote. Iz istih razloga su u Hercegovini ostatke badnjaka od Božića spaljivali na Mali Božić. Mešen je i posebni obredni hleb, zvani valislica (ili: vasuljica), čiji naziv upućuje na ime sv. Vasilija (ili Vasiljevdan), koji se praznuje istog dana.

Novo leto valja dočekati budan, pa su u ovom bdenju mnoge devojke gatale da li će se te godine i za koga udati. Među ovim gatkama je posebno zanimljivo gatanje devojaka u Bosni: pre svanuća su, popevši se na tavan, bacale svoju obuću kroz vrata napolje, pa ako obuća, kad padne, bude usmerena od kuće - znak je da će u tom pravcu otići, tj. udati se.

USEČNI DAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,12
a zalazi u 16,23
15. dan u godini

Danas je usečni dan. Tako se, po srpskom narodnom kalendaru, naziva onaj sedmični dan tokom godine u koji je bio veliki praznik Usekovanje. Usekovanje je, po hrišćanskom učenju, jedan od petnaest velikih praznika, koji se slavi 11. septembra (29. avgusta po starom kalendaru). U koji dan padne ovaj praznik; a 1997. je bio u četvrtak, taj dan je do sledećeg Usekovanja varovni ili usečni dan, a od sledećeg Usekovanja, koje će biti u petak (11. septembra 1998), usečni varovni dan u sedmici će biti petak (do Usekovanja 1999, kada će usečni dan postati subota), itd.

Usečnih ili nasečenih dana, koji se ubrajaju u posebnu i po strogosti naglašenu vrstu varovnih dana, po verovanju, valjalo se uzdržati od određenih poslova, kako muških tako i ženskih, što se u Hercegovini smatralo neophodnim radi zaštite od zverova i miševa.

U slovenskoj mitologiji svaki dan u sedmici je bio posvećen određenom božanstvu, personifikovanom u tom danu (četvrtak gromovitom Perunu, nedelja Dažbogu, utorak Provu, petak boginji Makoši - poznatoj i pod imenom Sveta Pjatnica (Petka), kao što su ponedeljak i sreda bili dani Svetog Ponedeljka i Svete Srede. U srpskom narodu se do danas očuvalo verovanje da je najteže oprostiv greh počinjen u sredu, jer, za razliku od Svete Petke (slovenske Mokoši) i Svete Nedelje, nigde ne postoji hram Svete Srede, gde bi se čovek mogao ispovediti i za sagrešenje otkupiti. Jedini sedmični dan u nedelji koji nema slovenski naziv je subota (naziv je uzet od Jevreja, odnosno Asiraca), jer je to kod naših predaka bio dan veoma zlog božanstva čije se ime nije smelo pominjati (tabu imena), da se ono, odnosno zlo koje njime dolazi, ne bi prizvalo. Ovo zlo božanstvo je imalo i sedmicu koja mu je bila posvećena, što se kod nas očuvalo u nazivu bezimena nedelja (treća nedelja u uskršnjem postu).

BLAGI PETAK

Sunce u Beogradu izlazi u 07,11
a zalazi u 16,24
16. dan u godini

Za vernike su sreda i petak dani u sedmici kada se posti. No, ima pet sedmica kada se ovi dani ne poste. Te sedmice se nazivaju trapave sedmice. Četiri takve sedmice su oko postova (dve pred uskršnji post, sedmica po njemu i sedmica pred Petrov post), dok peta sedmica, premda se tako naziva, traje deset dana - od Božića do Krstovdana. Ovi dani se nazivaju beli dani, jer u tom međuvremenu nema posnih sreda ni petaka, ili blagi ili blažni dani, pošto se tada može blažiti (jesti blagota, tj. sir), odnosno mrsiti. U našem narodnom kalendaru svaki naziv dana ili praznika odaje određeni sadržaj i nosi neko obaveštenje i uputstvo o njima. Jedan od naziva za ovu sedmicu, ili desetodnevlje koje je u toku, glasi sebična nedelja i po tome se svaki dan naziva sebičnim.. Prema tome, danas je sebični petak, pa se i ljudi, u skladu sa tim, mogu posebičiti.

Po narodnom znamenovanju, petak je naplašit dan, i nije uputno nove, pogotovu važnije poslove, preduzimati tog dana, ali se, bez zazora, svi započeti poslovi mogu obavljati.

NAPLAŠITA SUBOTA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,11
a zalazi u 16,25
17. dan u godini

U središnoj Šumadiji subota važi za naplašit dan, a među subotama je, po nekadašnjem narodnom verovanju, najopasnija subota između Božića, tj. između Božića i Malog Božića (Srpske Nove godine). Po starom verovanju, subota je ljudima utoliko nenaklonjenija ako se nalazi u poslednjoj četvrti Meseca, to jest kada su rasipni dani. Naravno, subota, pa ma bila i najopasnija među naplašitim subotama, nije svima nepovoljan dan. Osobe rođene u subotu su zaštićene danom svog rođenja, pa su stoga u velikom preimućstvu u odnosu na osobe rođene drugih sedmičnih dana. Subotom nije preporučljivo preduzimati nove poslove, ali se zato svi poslovi mogu raditi. Subota slovi i kao mrtvački ili udovički dan, što vuče svoje korene iz slovenske pradavnine, kada je ovaj dan bio posvećen zlom božanstvu.

KRSTOVDAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,10
a zalazi u 16,27
18. dan u godini

Krst je simbol stariji od hrišćanstva. Naziv krst, zajednički svim Slovenima, svedoči da su u prapostojbini, naši preci ovim znakom (zakršteni ili krstoliki balvan) predstavljali svoja božanstva. Kao što je poznato, od pradavnine je krst čovekoliki znak, jer predstavlja ljudsku figuru raširenih ruku. Prema tome, drevno obožavanje krsta treba razumeti kao klanjanje mnogobožačkom idolu.

Da je Krstovdan praznik u kojem ima ostataka stare vere svedoči i to što se ovaj dan u zvaničnoj crkvenoj literaturi o praznicima niti pominje pod ovim imenom, niti ima praznovanja krsta kao o Krstovdanu koji je u jesen (27. septembra). U crkvi se danas pominju sveti mučenici Teopemt i Teona, kao i još dvadesetak svetaca, o kojima skupa naš narod ništa ne zna, ali zato svetkuje Krstovdan kao veoma važan blagdan.

Krstovdan je datum međaš u mesojeđama. Kao strogo postan dan, on deli mesojeđe na dva dela - tzv. nekrštene dane (od Božića do Krstovdana) i prave mesojeđe (od Krstovdana do uskršnjih poklada). U meteorološkom pogledu je Krstovdan dvostruko značajan praznik. Po narodnom predskazivanju vremena, koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. U Sremu se govorilo da se ovoga dana vetrovi krste (tj. ukrštaju, duvaju jedan drugome u susret), pa koji nadjača. U dvanaest dana, počinjući od Božića a zaključno sa Krstovdanom, ogleda se dvanaest meseci godine koja dolazi, pa kakvo je vreme kog dana takvo će biti u mesecu koji tom danu odgovara po redosledu.

Na Krstovdan su jeli ostatak badnjedanskog pasulja (papule) i - spremane su pihtije. Ali kako je Krstovdan posni dan, to su one jedene sutradan, na Bogojavljenje.

BOGOJAVLJENJE

Sunce u Beogradu izlazi u 07,09
a zalazi u 16,28
19. dan u godini

Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. Na taj dan, 30. godine naše ere, Isus Hrist - koji je dotle, kao drvodelja, živeo uz materu i njenog muža Josifa - napunivši tri decenije, pozvao je Jovana Preteču da ga u reci Jordanu krsti. Po krštenju, koje je obavljeno trostrukim poranjanjem u vodu, otvorilo se nebo, iz koga se začuo glas Boga Oca koji je obznanio da je Isus sin njegov, a na Isusa je u vidu goluba sleteo Sveti Duh.

U našem narodu je Bogojavljenje svetkovano veoma živopisno. Bilo je svuda rasprostranjeno verovanje da se u ponoć otvaraju nebesa i da se tad izrečena želja može ispuniti. Mnogi su bdeli do ovog trenutka, ali je sa željama bilo neizvesno, jer - mogla se izreći samo jedna želja, pa su o tome nastale i razne komične priče, od kojih je najpoznatija ona o brzopletom čoveku koji je poželeo da mu Bog da glavu kao mericu (umesto punu mericu zlata).

U našem narodu se Bogojavljenje drugačije naziva Vodice ili Vodokršće, pa otuda i ime povorke. Osim toga, postoji obilje obreda i običaja sa vodom, posebno usled toga što se verovalo u lekovitost i čudotvornost bogojavljenske vode (vodice). Najviše je bilo rasprostranjeno da svi ukućani, okrenuti istoku, preskoče preko sekire i vatralja sa žarom, a zatim otpiju po gutljaj nenačete vode, izgovarajući pri tome: "Prođoh sablju - ne posekoh se, prođoh vatru - ne izgoreh se, prođoh vodu - ne udavih se!"

Većina obreda je podstaknuta željom za zdravljem. Radi toga je bilo uobičajeno, a to, naravno, može samo zdrav narod, da se izjutra, pre sunca, obavi ritualno kupanje u reci. Ponekad je valjalo i led probiti da bi se okupalo.

JOVANJDAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,09
a zalazi u 16,30
20. dan u godini

Kumstvo i pobratimstvo su dve ustanove u našem narodnom životu do kojh narod posebno drži i bez kojih se ne može u potpunosti razumeti ni srpsko nacionalno biće. Obe ove ustanove duhovnog srodstva su oličene u svetom Jovanu, jer je on - kum Božji. Naš narod smatra da je i duhovno (negde se kaže i veštačko) srodstvo nešto jače od srodstva po krvi ili mleku, pa je to iskazao i svojim brojnim umotvorinama. Zato je sveti Jovan u osobitom poštovanju, pa se, osim u obredima koji se dotiču kumstva i pobratimstva, često pominje u zakletvama i kletvama.


BELI DANI U TRAPAVIM SEDMICAMA

Sreda i petak su dani kad se posti. No, ima pet sedmica kad se ovi dani ne poste. Te sedmice se zovu trapave sedmice. Dve su pred uskršnji post, jedna sedmica posle njega, i jedna je pred Petrov post. Peta sedmica tako se naziva sedmicom, a u stvari traje deset dana: od Božića do Krstovdana. Ovi dani nazivaju se beli dani, jer tada nema postova u sredu i petak, ili blagi ili blaženi dani, pošto se tada može blažiti (jesti blagota, tj. sir), odnosno mrsiti.


U samoj, pak, crkvi je sveti Jovan uzdignut nad ostalim svecima, što se najbolje vidi iz činjenice da su od petnaest velikih praznika dva posvećena njemu (uz sedam Hristovih, pet Bogorodičinih i jedan apostolski). U narodu je, međutim, više njegovih praznika, i ovaj svetac je u narodnoj tradiciji dobio svojevrsnu biografiju, pa se, u skladu sa tim, i različito naziva: Jovan Krstitelj, Jovan Preteča, Jovan Glavosek, Jovan Svitnjak, Jovan Narukvičar, Jovan Metlar, Jovan Biljober, Jovan Pilodelac, Jovan Grmodol...

U novoj godini, po narodnom verovanju, krštavanja i venčanja mogu da se obavljaju tek od današnjeg dana, jer to je uistinu - dan kumstva. U crkvi se danas praznuje Sabor Sv. Jovana,Preteče i Krstitelja, u spomen toga što se glavna uloga ovoga svetitelja odigrala na Bogojavljenje, dok je u narodu to bilo propraćeno nizom verovanja, a među obredima se izdvaja nošenje ikona na izvor i reku, gde su ih umivali (prali): Ovoga dana je bio zabranjen svaki posao. Verovalo se da će se oduzeti ruke i noge onome ko to prekrši. U nekim krajevima se nije radilo ni sutradan, pa se ovo narodno praznovanje tako i zvalo: Sutradan.

BABIN DAN

Sunce u Beogradu izlazi u 07,08
a zalazi u 16,31
21. dan u godini

Da niko, a posebno životno važan, nije zaboravljen u praznovanju, potvrđuje praznik koji se održavao na današnji dan pod nazivom Babin dan. Baba, koja može da oličuje i Pramajku, obično iskusnija starija žena, bila je ona dragocena osoba koja je pomogla porodilji u porađanju novog ljudskog bića, dakle, po narodnom- babica. Nekad je u knjigama rođenih pri upisivanju novorođenčadi obavezno navođeno i ime ove važne ličnosti. O Babinom danu su sve žene koje su u protekloj godini (između dva Babina dana) postale, ili nanovo bile, majke - posećivale sa novorođenčetom svoje babice i donosile im poklone. Običaj je najduže očuvan u istočnoj Srbiji, na crnorečkom području. Zahvalne majke su, odlazeći u posetu s cvećem, častile svoje babice odabranim jelima i darivale ih ubrusima i maramama. Zauzvrat, pri rastanku, babice su svojoj porodilji davale povesmo konoplje - da time pritegnu opanke detetu kad prohoda. Detetu su, pak, stavljale na glavu belu vunu, čime je izražavana želja da dete časno doživi tu boju svoje kose.

SUTUČNI ČETVRTAK

Sunce u Beogradu izlazi u 07,07
a zalazi u 16,32
22. dan u godini

Četvrtak u narodnom znamenovanju važi za srećan ili sutučni dan, a ove godine je on usečni dan. Usečni dani, određeni po tome što je na taj dan pao veliki praznik Usekovanje, čuvaju spomen na odsecanje glave svetom Jovanu Preteči.

Ovaj deo godine se po obilju u hrani i gošćenju naziva mesojeđe. Ako, po biblijskom nauku, svakom poslu pod kapom nebeskom ima vremena, mesojeđe su ono vreme u toku godine, kada su naši preci negovali društvenu i družbenu stranu življenja, prijateljevali za sofrom, sklapali nova i učvršćivali stara poznanstva. To je bilo tada i najpodesnije da se čini, jer zbog zimskog vremena poljskih radova nije bilo, a stoka se nalazila na zimskoj prehrani van pasišta. Pri tome, posle božićnog posta, sada su pristigli pršuta i sušena slanina od jesenskog svinjokolja, pa se valjalo okrepiti i pothranjeno telo osnažiti za naporne prolećne radove. Istina, po crkvenom nazoru, sreda i petak treba da su posni dani, ali treba znati da je mudri Sveti Sava i manastirske ljude razrešavao posta ako im u sredu ili petak dođe drag gost.

Dan je delnični, to jest radni, a kako spada u red usečnih dana, to, prema narodnom verovanju, nije preporučljivo važnije poduhvate preduzimati na današnji dan.

SREDSAVICE

Sunce u Beogradu izlazi u 07,06
a zalazi u 16,33
23. dan u godini

Nekada, pogotovu dok je većina stanovništva živela od stočarskog privređivanja, bio je vrlo raširen svetosavski post. Sedmicu pred Svetog Savu se strogo postilo. Zaposti se od Jovanjdana, kad su Savine poklade, tj. dan kada se još može jesti mrsno, pa do Svetog Save. U Lici, kako je u prošlom veku zapisao Nikola Begović u Korenici, u ovoj nedelji "osobito djevojke ne bi omrsile, pa da je za glavu".

Središni dan Savinog posta se u Šumadiji (okolina Takova) naziva Sredsavice - koje padaju tri dana posle Bogojavljenja, a tri dana pred Savindan. Sve donedavno seljaci nisu radili ovoga dana, poglavito oni koji sa stokom odlaze u šumu, jer, kao što je poznato, Sveti Sava je vučji svetac (po verovanju, vuci su njegovi hrtovi), pa bi to bilo pogubno za stoku. U ovom vremenu ljudi nisu ništa radili sa sečivom. Britve nisu otvarane - da bi vucima bile čeljusti sklopljene, a iz istih razloga žene tada nisu ništa bojile u crveno - da vuci ne bi klali stoku.

TODOSIJE

Sunce u Beogradu izlazi u 07,06
a zalazi u 16,34
24. dan u godini

Hrišćanski svetac prepodobni Teodosije Veliki u našem narodu se naziva Todosije. Ovaj monah, rodom iz Kapadokije, koji je umro 529. godine, nema u našem narodu posebno odnegovan kult, ali mu je u našem narodnom kalendaru očuvan spomen zahvaljujući činjenici da je ovaj dan uzet kao zavetni u pojedinim naseljima. Obično usled kakve nedaće koja je određenog dana zadesila neko naselje, kakve su prirodne nepogode - poplave, oluje, gradobitine i paljevine, zatim ljudske boleštine i pomori, zaraze i uginuća stoke, naselje se zavetovalo da će ubuduće praznovati taj dan. Ova svetkovina, u kojoj po pravilu učestvuju svi žitelji naselja, naziva se zavetina, a poznata je i pod drugim nazivima - obetina, litije, preslava, molitva, seoska slava i dr.

BESNA KOBILA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,05
a zalazi u 16,36
25. dan u godini

U narodu se smatra da je najhladnije vreme oko Svetog Save. U Metohiji se deo zime od Svetog Nikole do Svetog Save (19. decembar - 27. januara) naziva prosenac, a u gružanskim selima se ovi dani nazivaju proseni dani. Stari Sloveni su januar zvali prosinac, jer tada sunčeva svetlost, pošto je od Božića i dan duži, jače prosijava, te je stoga ovaj mesec tako nazvan. Naziv je očuvan u svim slovenskim jezicima. (Kod Hrvata je pogrešno to naziv za decembar, jer sunce u tom mesecu, pošto je kratkodnevica, zgašnjava i svetlost mu je sve slabija).

U onaj dan oko Svetog Save, kad vetar pomahnita, a studen bude tako jaka da se sledi ždrebe u kobili, narod kaže da je besna kobila i da tad, usled hladnoće, "spavaju zajedno miš i mačka".

SAVIN PONEDELJAK

Sunce u Beogradu izlazi u 07,04
a zalazi u 16,37
26. dan u godini

Sedmica koja je u toku ima ove godine dva nazvanja. Po značajnom, nepokretnom, prazniku Sv. Atanasija, koji je u njoj, naziva se Atanasova, a po prazniku najvećeg sprskog svetitelja, koji je takođe u njoj, Savina nedelja. Stoga je današnji dan Savin, odnosno Atanasov ponedeljak. Premda sadrži nepovoljni predznak, jer je Sv. Atanasije "čumin svetac", Atanasova nedelja je, sa etnomedicinskog stanovišta, značajna po tome što je opominjala na nekad svirepu bolest, narodski nazvanu čuma (kuga), koja je ostavje u zimskim večerima mnogo pričano, kao i o načinima da se njeno haranje osujeti. U to su spadali čišćenje kuće, uklanjanje otpadaka hrane, obavezno pranje sudova. Pogotovu jela ne smeju neuspremljena da prenoće. Ova zabrana je imala i te kako utemeljenu preventivnu i higijensku svrhu.

SVETI SAVA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,03
a zalazi u 16,39
27. dan u godini

Današnji praznik je u crkvenom kalendaru upisan crvenim, slovima: Sveti Sava prvi arhiepiskop srpski. No, Svetog Savu ne praznuje samo crkva. NJegov kult je duboko ukorenjen u svekolikom srpskom narodu, svetkuju ga mnoge zanatlije, a ustanovljen je i za školsku slavu.

Nije Sveti Sava, koji je okončao život u nedelju, 14. januara 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu, značajan za pravoslavnu srpsku crkvu kao njen prvi arhiepiskop, već, kudikamo više od toga, kao njen utemeljivač i tvorac one religijske posebnosti koja se naziva svetosavskimpravoslavljem. Pri tome se ne sme zapostaviti i njegova politička, diplomatska i državnička uloga koju je nezamenjivomudroodigrao,doprinevši zasnivanjuuspona srpske srednjovekovne države.Osnivač lečilišta ustrojitelj manastirskog žića i zakonopravila za bratiju, Sveti Sava je ustanovitelj škola i pokretač književnog preporoda u nas. Rečju, prvo ime naše kulture za dugi niz vekova. Ako se može braniti pretpostavka da je nemanjićka Srbija, da nije bilo zlosrećne najezde Osmanlija, bila predodređena da se na njenom tlu odigra sudbonosni civilizacijski preokret, kakav se kasnije zbio u Evropi pod nazivom renesanse, onda ta pretpostavka, ne bez razloga, ima uporište u veličanstvenom delu Svetog Save.

Od pastira u najvrletnijoj zabiti, i inokosnih žena u mukotrpnom siromaštvu, do većih središta i mesta ljudskog okupljanja, na ovaj ili onaj način, održava se, živa i podsticajna, legenda o prisustvu i podučavanju ovog svetitelja. U spomen njegovog prosvetiteljskog rada, Svetog Savu su, kao zaštitnika svojih zanata, čiju im je veštinu otkrivao, svetkovali užari, mutavdžije, opančari i obućari.


DANI KAD SE BRITVA NE OTVARA

Pred Savindan nekad se nije radilo, pogotovu se nije smela stoka terati u šumu, jer je Sveti Sava vučji svetac, vuci su njegovi hrtovi, pa bi to bilo pogubno za stoku.Ovim danima nije se smelo ništa raditi sa sečivom. Britve nisu otvarane da bi vucima čeljusti ostale sklopljene. A žene nisu smele ništa bojiti u crveno, da vuci ne bi klali stoku.


Na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840, i iste godine proslavljen u Kragujevcu i Beogradu. Poslednjih godina je posebno staranje da se obnovi školska svečanost o Svetom Savi, ukinuta odlukom vlasti posle drugog svetskog rata. Objašnjenje za ovo je prosto. Srbi su opstali negujući svetosavski mit, a ponovo ugroženi se pribiraju na istom uporištu.

Nimalo slučajno, Sveti Sava je mogao biti spaljen, ali ne i uništen, niti izbrisan iz srpske svesti.

VAROVNA SREDA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,02
a zalazi u 16,40
28. dan u godini

Današnja sreda je u znaku Svetog Save, jer je u sedmici nazvanoj po ovom velikom narodnom i crkvenom prazniku, pa se stoga i naziva Savina sreda. Kako je Sveti Sava, najveći srpski svetitelj,tako utisnut u narodnu svest da je poprimio i mnoga svojstva starog srpskog vrhovnog božanstva, onda je lakše razumeti na kakvoj je snazi bilo pridržavanje posta na današnji dan, jer ova sreda, koju u okolini Požege nazivaju prekopetica, a u Leskovačkoj Moravi obročitidan, pripadasvetosavskom kultu.

Verovanjima od pradavnine,u kakavspadaju zabrana mešenja kvas-nog hleba ili kupanja decesredom,ponegde održana do ovog veka, dodat je i sloj nacionalnogmita, pa je tako današnja sreda i pomen srpskog prosvetitelja Svetog Save.

ČASNE VERIGE

Sunce u Beogradu izlazi u 07,01
a zalazi u 16,41
29. dan u godini

Obožavanje predmeta više dolikuje idolo-pokloničkom neznaboštvu no hrišćanstvu. Međutim, i u ovoj religiji ima posvećenih stvari koje se poštuju, a u njih spadaju i časne verige. Priča o njima, ukratko, glasi:

Tvoje su verige kojima je sveti apostol Petar bio sputan i okovan. U Jerusalimu, kad ga je car Irod bacio u tamnicu, svezan je bio dvojim verigama (kovanim lancima), a kasnije su pronađene treće, kojima ga je u Rimu okovao imperator Neron. Jerusalimske verige su čuvane i u tajnosti predavane s kolena na koleko četiri veka posle čudesnog Petrovog izbavljenja iz njih, jer su imali isceliteljsku moć.

Časne verige, koje se u narodu različito nazivaju (Verižice, Verižnjaci, Kuke i verige, i dr.), uglavnom su svetkovane zbog vatre - da ne bije grom u stoku i dom, da se ne zapali i ne sagori letina, da se deca ne oprže vatrom... Zato su ovoga dana privezivane kućne verige (gvozdeni lanac o kojem nad ognjištem visi kućni kotao), što je, u duhu imitativne magije, bilo još i svojevrsno čarovanje -da se zverima svežu čeljusti.

Današnji dan je u vezi sa kultom vatre, što govori i njegov naziv - gorešnjaci. Tri su uzastopna gorešnjačka dana, a Časne verige su prvi od njih.

ČUMINA SLAVA

Sunce u Beogradu izlazi u 07,00
a zalazi u 16,42
30. dan u godini

U skladu sa narodnom poslovicom, koja glasi: "Dobar je Bog, ali su i đavoli jaki", u današnjem danu su pomešana stara slovenska verovanja iz pradavnine sa hrišćanskim učenjem. Čuma, što je drugo ime za zaraze praćene masovnim pomorom ljudi i stoke (kaže se: I na zečeve čuma napada), po narodnom verovanju, dolazi kao božja kazna zbog ljudskih sagrešenja. Čuma živi u sopstvenoj zemlji, koja je daleko, negde preko mora, a oličena je u spodobi ružne stare žene. U srpskoj varijanti, Čuma, koja se drugačije naziva morija, jer neumoljivo mora i ostavlja pustoš za sobom, u stvari je kuga, pa se u narodu, da bi je umilostivili, ublaženo naziva kuma. Mnoga su mesta, pogotovu u srednjem veku, zapustela ili raseljena usled epidemije kuge. Na takve strašne i opominjuće činjenice podsećaju i narodne poslovice i iskazi (Kupi kao čuma decu. Ne izbija kao kuga iz Sarajeva, ili Kad morija Mostar pomorila).

No, srpska mitologija je nezamisliva bez krsne slave, te stoga i Čuma ima svoju slavu. To je danas, pa se otuda današnji dan u narodu naziva Čumina slava. Po verovanju, danas Čuma slavi, te ljudi dok je ona obuzeta svetkovinom, mogu malo da predahnu, ali već sutra, drugoga dana svoje slave, ona će zaći da vidi ko ne poštuje njen blagdan i zbog toga početi da nemilice usmrćuje.

Danas je Sveti Antonije, koga po predanju slavi Čuma, a sutra je Sveti Atanasije, koji se naziva Čumindan, pa se ova dva praznika nazivaju Čumini sveci.

ČUMINDAN

Sunce u Beogradu izlazi u 06,58
a zalazi u 16,43
31. dan u godini

Aleksandrijski patrijarh Atansije (umro 373 godine), zapažen još dok je kao dete pokrštavao jelinsku decu u Aleksandriji, mestu svog rođenja, između pet progonstava, koja su ukupno trajala sedamnaest godina, bivao je episkop, i u tom zvanju i položaju delovao četrdeset i pet godina. Žestok borac protiv jeresi, progonjen je od jeretika, kada se sreća preokretala, "i po suvu i po moru", a u petom progonstvu se, pred poterama cara Valenta, skrivao u jednom - grobu. Atanasije Veliki je jedno od krsnih imena u našem narodu. Za ovaj praznik se kaže da je i cincarska slava. U narodu se ovaj dan zove i Čumindan, pa se verovalo da nema leka onome ko se tad opako razboli. Mnoge žene su zato ovaj dan postile. U nekim mestima su na Sv. Atanasija zavetine, svetkovina koju celo naselje održava radi zaštite zdravlja i imetka, a svetkuje se i kao zanatlijska slava.

U sledećem broju:
Običajni kalendar februar 1998.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“