SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Nastavak Tolsojevog romana Ana Karenjina, dogodio se na Moravi, u bitkama srpsko-turskog rata. Romantična priča o oficiru koji, posle nesrećne ljubavi odlazi u Srbiju, da potraži novi smisao života i mir napaćenoj duši, samo je delimično tačna. Ko je bio pukovnik Rajevski, i zašto je na svom putu za večnost, izabrao smrt u Srbiji?

POGIBIJA ANINOG LJUBAVNIKA

Pukovnik Rajevski, koji je Tolstoju poslužio kao prototip za lik Vronskog, poginuo je u bici za Adrovac, kao dobrovoljac u srpskoj vojsci, jureći da, u prvim redovima, odbrani čast svog porodi!nog imena i čina, posle uvreda koje mu je izrekao glavnokomandujući general Černjajev.Preuzevši komandu nad razbijenim srpskim trupama - Turci su bili krenuli ka Aleksincu silom od 60 hiljda ljudi - pukovnik Rajevski uspeo je da zaustavi srpsko plvlačenje, kiša metaka ga je poštedela, pod njim je pao konj, i - upravo kad je naredio kontranapad, dok su trubači davali znak za juriš, dok se sam, bez aćutanata, popeo na vis odakle je želeo lično da komanduje jurišom, metak ga je pogodio u glavu. Pao je, ne izustivši ni reč. Imao je 36. godina.

Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno 9 hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.

Na samom početku biografije Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog uvek se nekako naglašava, kao nezaobilazna činjenica, da je bio unuk gene-rala, heroja Otadžbinskog rata 1812. godine, po kome je i dobio ime. I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801-1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihailovnom Borozdinoj (1819-1883), za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova: Nikolaja od četiri i Mihaila od dve godine.

Posle takve porodične tragedije majka je, inokosna, preuzela celokupnu brigu o vaspitanju svojih sinova, čineći to tako istrajno i odvažno, što naglašavaju u biogra-fiji, da je njen autoritet bio neosporan. I Nikolaj i Mihail pohađali su najpre Moskovski pansionat da bi se potom opredelili za studije na Fizičko-matematičkom fakultetu Moskovskog univerziteta.

Mada usmeren prema prirodnim naukama, Nikolaj je još tokom studija pokazivao veliko interesovanje i za književnost. Zato je pohađao kružook I. S. Aksakova gde je, pored književnosti, ozbiljno proučavao i istoriju slovenskih zemalja. Čim su on i brat Mihail okončali studije, očekivala ih je služba u gardijskom husarskom puku. Stupajući potom i na životnu scenu, braća Rajevski su odabrala svoje različite životne puteve. Dok se mlađi Mihail ubrzo oženio devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorijevnom Gagarin, čiji je brat bio poznati umetnik, pa onda s njom izrodio mnogočlanu porodicu od četiri sina i šest kćeri, dotle se stariji, Nikolaj, sa zanosom, bavio raznim javnim i društvenim poslovima.


Gubici na Moravskom ratištu, gde je poginuo i pukovnik Rajevski, bili su ogromni. Srbima je iz stroja izbačeno devet hiljada vojnika. Poginuo je 31 ruski oficir - dobrovoljac. Turski gubici bili su između 15 i 20 hiljada ljudi. Gubici obeju zaraćenih strana popeli su se na jednu četvrtinu celokupnih zaraćenih vojski.


Misija Slovenskog komiteta iz Odese

Lav Tolstoj: Književni lik Vronskog i život i smrt Rajevskog, ostali su oličenje jednog viteškog ideala, plemićkog moralnog kodeksa

U takve, verovatno nakrupnije njegove društvene poslove, može se ubrojiti misija Rajevskog na Balkanskom poluostrvu i u Srbiji. Zvanično, slao ga je Slovenski komitet iz Odese. A koji je bio stvarni smisao i koliki je uistinu bio značaj njegovog dolaska u Srbiju, može se, bar delimično, sagledati iz četiri njegova dosad neobjavljena pisma upućena srpskom ministru vojske Milivoju Petroviću Blaznavcu, ali i po onome što se zasad samo naslućuje iza naslova "Projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu". Iako se taj dokument pominje u literaturi, nije objavljen, koliko je nama poznato, ni posle 140 godina od kad je nastao.

Misija Rajevskog započela je aprila 1867. iz Bukurešta. Od polovine maja boravio je u Srbiji, a zatim u Bosni. Pisma koja je na francuskom jeziku pisao mini-stru Blaznavcu datiraju od 15. maja iz Čačka, 30. maja i 1. i 2. jun 1867. iz Beograda. Iz njihovog sadržaja se jasno uočavaju dve važne činjenice: Rajevski je, uz saglasnost ministra vojske, obilazio jedinice srpske vojske da bi na licu mesta procenio stanje i organizaciju srpske konjice, pre svega, i drugo, što je putujući po Srbiji dao detaljan izveštaj o upotrebljivosti putnih pravaca za slučaj ratnih prilika. Najopsežnije je i najinteresantnije pismo od 1. juna u kojem daje sveobuhvatan predlog za reorganizaciju srpske konjice i za jačanje njene borbene spremnosti. Osim toga, sastavni deo pomenutog pisma-elaborata je i izveštaj o stanju puteva u Bosni, o čemu je takođe želeo da izvesti srpsku vladu. Kao razlog za to naveo je sledeće:

"Imajući u vidu da će Bosna veoma brzo postati poprište rata između Srbije i Turske, nastojao sam da za vreme svog putovanja prikupim određena obaveštenja o putevima u toj provinciji. Mada ta obaveštenja nisu ni približno potpuna, ipak matram korisnim da o njima izve-stim srpsku vladu, u nadi da će ona od njih imati neke koristi."

Karakter posete Rajevskog Srbiji i Bosni vidi se i po tome što je on u neprestanom kontaktu sa srpskim ministrom vojnim Blaznavcem. njemu je slao sve izveštaje koji su bili namenjeni srpskoj vladi. Međutim, glavni izveštaj o svojoj misiji on nije, kako bi se očekivalo, poslao Velikoslovenskom komitetu, koji ga je zvanično poslao na put, nego ministru vojske ruske vlade.

General Nikolaj Nikolajevič, deda pukovnika Rajevskog, bio je jeanod najvećih heroja u vojsci Kutuzova, u bitkama protiv Napoleonovih armija

"Iz Bukurešta Rajevski je poslao referat D.A. Miljutinu o neophodnosti slanja oficira u Srbiju. Međutim, njegov predlog nije izazvao očekivan utisak. u svim oblastima delatnosti šezdesetih godina, sa izuzetkom kongresa 1867-1868, to je bio najkrupniji čin političke delatnosti Komiteta."

Nije zato neočekivano što je politički značaj misije Rajevskog upoređen sa značajem Sveslovenskog kongresa, jer je izvesno da su tome morali presudno doprineti vojni izveštaji koje je sačinio. Zacelo, o tome će moći merodavno da se prosuđuje tek kad bude objavljen njegov "projekat organizovanja ustanka na Balkanskom poluostrvu", i to ona sačuvana kopija koju je poslao u Konstantinopolj ruskom poslaniku Ignjatijevu.

Uče srpski i rukovanje oružjem

U to vreme bio je student u Petrogradu Svetozar Marković, koji je u svojim "Dopisima iz Petrograda od 8. januara 1868. godine" dao veoma sadržajnu i zanimljivu sliku tadašnjih zbivanja u Rusiji:

General Černjajev proslavio se ratujući za Taškent, zatim je dao ostavu na vojnu službu da bi se, kao urednik lista "Ruskij mir", posvetio popularisanju panslovenskih ideja, a po dolasku u Srbiju odmah je primio srpsko državljanstvo preuzevši komandu Moravske vojske

"Na redu je da vam kažem o davno očekivanom Slovenskom komitetu. njega je već odobrio ministar prosvete (preko njega ide jer se računa na prosvetnu celj) i do koji dan izaći će rešenje i od cara. Celj je njegova da radi na zbližavanju i duhovnom ujedinjavanju sa slovenskim komitetima koji treba da se jave u svim slovenskim krajevima da rade na istoj celji. Prva sednica njegova biće do koji dan u sali obdašnjeg Univerziteta i tada ću vam javiti o njemu opširnije.

Ja vam kazah da je ovde publika jako oduševljena za rat, a osobito je zauzeta ruska omladina. Ovdašnja je mladež tvrdo ubeđena da će se ove godine rešiti sudbina Južnih Slovena. Mnogi se uče srpskom jeziku i da vladaju oružjem; pa i ruske patriote primaju svesrdno učešće u slovenskom dviženju, već se spremaju milosrdne sestre što će da nadgledaju ranjenike. U tom radnom oduševljenju Slovenski je klub uveo u svoja pravila gimnastiku i borenje. Mi smo Sloveni zaista dugo bili negri izobražene Evrope, pa ako sami bratu ne pomognemo beli se ne nađe nikakvih severaca da nas izabave iz političkog, duhovnog i ekonomskog ropstva."

Vronski iz husarskog puka

Knez Milan verovao je u svoju srećnu zvezdu, pa je ato insistirao da Srpsko-turski rat počne 2. jula, na dan njegovog proglašenja za kneza. Rat je objavio na istorijskom Deligradu (na Rujevici) rečima svog pretka Miloša: "Eto mene, a eto vama rat s Turcima!"

Sve do 1870. godine Rajevski je zvanično bio na službi u husarskom puku. Iako tek tridesetogodišnjak, već je bio u činu pukovnika. Tada odlučuje da napusti službu u husarskom puku i da otputuje u Taškent kako bi učestvovao u vojnim operacijama. Dok je trajao predah na frontu, on se u mirnijim razdobljima bavio proučavanjem gajenja pamuka i vinove loze u južnim predelima ruske carevine.

Ko je uistinu bio pukovnik Rajevski? Zašto je njegova biografija za nas danas toliko zanimljiva?

Kratko rečeno, on je poslužio Lavu Tolstoju kao prototip za lik Vronskog u romanu "Ana Karenjina". Ako bismo prihvatili tezu G. N. Moisejeve, ali i nekih drugih autora, da je pukovnik Rajevski bio prototip za lik Vronskog, onda su te dve biografije, stvarna i literarna, mogle stajati jedna naspram druge gotovo kao u ogledalu, i to sve do otprilike meseca jula 1876, kad je Vronski pošao iz Odese u Srbiju kako bi stigao u Srpsko-turski rat.

Dobrovoljci, ili samovoljci, kako su se u to vreme nazivali, prdestavljali su karakterističnu i veoma zanimljivu pojavu. Pored najmnogobrojnijih, ruskih dobrovoljaca, Srbiji su priticali u pomoć i iz drugih zemalja - Bugarske, Češke, Norveške, Velike Britanije, Francuske, Grčke, zatim s bratskom pomoći iz Crne Gore; pohrlili su i slobodoljubivi italijanski garibaldinci, došli Jevrerji, stigla i grupa Arbanasa. Iz Austro-Ugarske i Nemačke došlo je nekoliko stotina Prečana i Krajišnika, uglavnom Srba dobrovoljaca, a među njima i nekoliko desetina lekara i drugog medicinskog osoblja, koje je najviše nedostajalo.

Pismo Đuzepea Garibaldija, koje su poneli sa sobom u Srbiju italijanski garibaldinci, dobrovoljci na Drini, prožeto je onim dobrovoljačkim idealom koji odražava uzvišena slobodarska stremljenja:

"Dragi moj prijatelju, u ime ugnjetenih naroda, ja vam blagodarim na vašoj neumornoj predanosti, njihovoj stvari. Da danas sve što je velikodušno na svetu treba da doprinese oslobođenju hrišćana, robova strašnog despotizma Polumeseca; i od Krita do Pruta svaki narod, više ili manje ugnjeten, treba da strese sa sebe nesrećni jaram Jatagana. Ja ću srcem pratiti Vas i hrabre koji će sa Vama poći u sveti krstaški rat."

Svoj sveti dobrovoljački naum verovatno je poneo i pukovnik Rajevski polazeći iz Odese 21. jula 1876. godine. Ne zna se pouzdano kad je mogao stići u Beograd. Ono što se ipak zna jeste da je 5. avgusta po starom, odnosno 17. po novom kalendaru, uputio pismo majci iz Beograda. Između tog podatka, i sledećeg, o njegovom dolasku na Moravski front, ostavio je svoje svedočenje književnik Pera Todorović, pisar i prevodilac u štabu generala Černjajeva. U dnevničkoj belešci iz logora na Prugovcu od su-bote 14/26. avgusta zapisao je:

"Uz put ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski. On je pre 10-15 dana došao iz Rusije, i kad se prvi put javio u štab u Aleksincu, ja sam ga dočekao. No kad sam predao njegovu vizitkartu Černjajevu, učinilo mi se kao da ovaj dolazak nije tako obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa. Od toga doba samo sam još jednom viđao Rajevskog..."

Dve nedelje na frontu

General Dimitrije Aleksijevič Miljutin, ruski ministar vojske: Rajevski je iz svoje prve obaveštajne misije u Srbiji, od Miljutina tražio hitno slanje ruskih oficira za Srbiju, ali taj predlog nije na ministra "ostavio očekivani utisak", iz političkih razloga

Iako je taj podatak morao znati. Todorović u svom dnevniku ne ostavlja tačan datum o prvom susretu sa Rajevskim. Umesto datuma dao je sasmo procenu o tome kad je stigao u Beograd.

Nasuprot Todoroviću, Đuzepe Barbanti Brodano, italijanski dobrovoljac, izvestio je o tome u svom dnevniku. On precizno navodi 8/20. avgust.

Dakle, ako je 21. jula (2. avgusta) pošao iz Odese, onda je, i prema Todorovićevoj proceni, između 30. jula (11. avgusta) i 4/16. avgusta mogao biti u Beogradu, odakle je 5/17. avgusta poslao pismo majci, da bi potom 8/20. avgusta stigao u Aleksinac i na Moravski front. Na osnovu ovakve računice Rajevski je proveo u Srbiji oko tri nedelje, odnosno nešto manje od dve nedelje na frontu, računajući sve do 20. avgusta, odnosno 1. septembra.

Odista kratko za ratnika dobrovoljca koji je onako zdušno pošao da pomogne Srbiji. Ali, pri svemu, kao da je postojala izvesna senka, koja je pratila pukovnika Rajevskog. Uočio je to i Pera Todorović pa je zapisao kako "ovaj dolazak nije obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa."

Istini za volju, Rajevski je poticao iz znamenite plemićke porodice. njegov deda je bio osvedočeni heroj Otadžbinskog rata 1812. godine protiv Napoleona, a njegov legendarni ratnički podvig nije ovekovečio niko drugi nego Lav Tolstoj u romanu "Rat i mir". Brat Mihail bio je ađutant ruskog cara Aleksandra Drugog. Nikolaj je, još kao mlad oficir, bio upućen u specijalnu i, izgleda, tajnu misiju na Balkan i u Srbiju, u koju ga je, po svemu sudeći, poslao ministar ruske vojske general Miljutin. I povrh svega, zar ne poverovati Tolstoju kad kaže da je u srpski rat krenuo posle lične ljubavne tragedije?

Doktor Vladan Đorđević, šef srpskog saniteta (snimak iz 1910, kad je imao 66 godina) u svojim sećanjima opisao je smrt Rajevskog. Kasnije je bio uspešan gradonačelnik Beograda i predsednik vlade, a njegova reakcionana i policijska vlast zapamćena je kao "vladanovština". U polemikama sa Svetozarom Markovićem, sa konzervativnih stanovišta, "razbio" je levičarske ideje Svetozara Markovića

"Vi ste osramotili ime Rajevskih"

Iako je primljen s uvažavanjem, u činu pukovnika, i mada mu je sledstveno tome poverena komanda nad većim združenim odredom, što je on i opravdao u prvoj bici kod Žitkovca kad je uspeo da povrati neke već izgubljene položaje, situacija se naglo okrenula protiv njega. O tome je ostavio dragoceno svedočenje doktor Vladan Đorđević:

"Iz bolnice odoh u glavni štab oji zatekoh pri večeri. Za stolom beše puno mladih ruskih oficira, koji za vreme moga kratkog odsustva behu podolazili iz Rusije, i koji behu zadržani pri štabu kao orbnans-oficiri.

Tek što i ja sedoh, otvoriše se vrata i uđe jedan visok, malo pogrbljen crnomanjasti oficir, u pohabanoj uniformi srpskog pukovnika sa šajkačom divizijara. O desnom ramenu visaše mu na tankom kaišu čerkeska sablja a na grudima imađoše dva ordena ruska (jedno beše orden Sv. Vladimira s mačevima).

Grupa ruskih oficira-dobrodoljaca, po dolasku na ratni raspored, u jedinice Četvrtog srpskog korpusa: Rajevski je bio meću prvim "dobrovoljcima", kada je njih tridesetak, iz Rusije i Crne Gore, formiralo četu nazvanu "Legija posvećena smrti", sa crnom zastavom i belom mrtvčkom glavom sa ukrštenim kostima

General Černjajev pogleda ga začuđeno i ponudi mu jednu stolicu pored sebe.

- Od kuda vi, g. pukovniče Rajevski" - reče glavnokomandujući.

- Ja s Prćilovačkog visa, Vaše Visokoprevashodstvo. Naredio sam da cela vojska odstupi za Đunis!

Černjajev ispusti kašiku iz ruke i skoči kao oparen.

- Šta? Jeste li vi pri sebi? Kakvo odstupanje za ime Boga?

- Pa nije mogućno bilo držati se dalje, Vaše Visostvo! - reče Rajevski ustavši i sam.

- Ama kako smete napustiti poverenu vam poziciju bez naročite zapovesti?

- Ja sam dva puta slao za zapovest, pa kad ne dobih nikakva odgovora... - poče Rajevski.

Černjajev se uhvati za kose, stade hodati po predsoblju i neprestano viče:

- Pukovnik iz ruske vojske da tako uradi! ... Ta to nije nikakva vojska... Eto čort znajet čto takoe, eto Miljutinskaja armija!

Ko zna kako su se silno mrzeli Černjajev i ruski vojni ministar Miljutin, taj će razumeti smisao ovog prekora koji Černjajev baci na rusku vojsku. U Černjajevu je sve više kipela žuč. On stade pred jadnog Rajevskog pa demonstrirajući rukom pred njegovim nosom, istisnu kroza zube samo ovo nekoliko reči:

- Vi... vi... vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosudarja!

Zvanična zastava ruskih dobrovoljaca, koja je doneta iz Moskve: Kad su Vronskog pitali treba li mu pismo za Kneza Milana, on je odgovorio- za smrt nisu potrebne preporuke

Rajevski problede kao smrt, ustuknu jedan korak nazad kao da je na zmiju stao, i samo reče:

- To nije istina, Mihail Gligorič! - uze kapu, pa ode.

Visarion Visarionovič pokuša da utiša đene-rala, i to nikad nije teško bilo, jer on plane, a posle nekoliko trenutaka se kaje ako je ljutit kome nepravdu učinio. Pukovnik Rajevski hteo je tu istu noć da ostavi Aleksinac i srpsku vojsku pa da ide kući... ali Černjajev kao da mu se još istu noš izvinio za uvredu koju mu je naneo, i sutra dan u jutru videh na prsima pukovnika Rajevskog, pored ona dva ruska ordena i - takovski krst. (...)"

Bitka kod Šumatovca

Borbe za Aleksinac bile su tih dana u punom jeku. Srpska vojska izvojevala je veliku pobedu na Šumatovcu. Ali svu žestinu te i drugih bitaka na Moravskom frontu uverljivo odražava sledeći ratni izveštaj:

"Gubici u borbi ovih poslednjih dana ogromni su. Kod Turaka oni iznose 15 000 do 20 000 ljudi. Izginuo je i 31 ruski oficir. Srbi su za ovo nekoliko dana imali van stroja ne manje od 9 000 ljudi, prema tome gubici obeju strana dostižu na 25 000 ljudi, ili jednu četvrtinu celokupne vojske koja se borila.

Pa, ipak, postojao je izvestan raskorak između postignutih uspeha i ostvarenih rezultata na bojnom polju.

"Iznurena u ovim silnim borbama srpska vojska nije se mogla koristiti dobivenim rezultatima i Turke, koji napustiše sve položaje na desnoj obali Morave, energično goniti. Kerim-paša premesti svoj štab iz Tešice i težište operacija prenese na levu obalu Morave. Prilikom odstupanja Turci za sobom poništiše sve mostove. Srpska vojska još ne beše uspela da pripremi nastupanje k Tešici, kad se 20. avgusta (1. septembra po novom kalendaru - primedba autora), turska vojska svom masom, u jačini 60 000 ljudi, krenu od Tešice visovima na levoj obali Morave k Aleksincu preko sela Adrovca, da bi došla u pozadinu srpskoj vojsci, koja se opet, da bi sprečila ovo nadiranje Turaka moraše boriti na otvorenom polju.

Odlučujuća bitka za Adrovac bila je odsudna za pukovnika Rajevskog. Trajala je od 8 sati izjutra pa sve do 22 časa.

"Turski napad počeo je 1. septembra u 8 časova masovnom artiljerijskom vatrom duž celog fronta, koja je gotovo bez prekida trajala sve do 12 časova, kako bi neutralisali srpsku artiljeriju i zamaskirali pravac glavnog napada. Čim su se oglasili prvi tonovi, general Černjajev je sa celim štabom izjahao iz Aleksinca i u galopu stigao na Prćilovački vis."

Učesnik u ovoj bici doktor Vladan Đorđević nalazio se tada u štabu glavnokomandujućeg, u čijoj je pratnji bio i pukovnik Rajevski, pa je i o tome posvedočio u svojim sećanjima:

Skica bitke kod Adrovca, iz knjige Petra Opačića i Sava Skoka:

Iako su lučno obuhvatili tursku armiju, Srbi su imali tanak raspored, i nisu raspolagali operativnim rezervama. Odnos snaga bio je 3:1 za Turke, u artiljeriji čak 5:1. Kapetan Putnik (kasnije legendarni vojvoda) izveštava sa položaja Rudničke brigade, da su se cevi pušaka "toliko zagrejale, da više nisu za rukovanje". Srpski poraz kod Adrovca Turci nisu uspeli da iskoriste iako je Srbima tad pretila prava katastrofa. Kerim-paša, turski zapovednik, bio je toliko iznenađen žestinom srpskog otpora, da je umesto konjičkog juriša na srpske razbijene položaje, naredio predah svojoj iscrpljenoj vojsc

Poslednji ručak ispod hrasta

"U karijeru projurismo ono kukuruzom obraslo polje između mostobrana i žitkovačke mehane, pa onda svrnusmo desno prićilovačkim drumom, a malo docnije levo prvo uz brdo.

Tek kada se popesmo na prvu kosu, a jedna turska granata pravo pa pred nas, i prsnu kao kakav Štuverov buket u "fajerverku". Srećom, bili smo toliko daleko, da niko nije ranjen. Međutim, ta granata beše povod te đeneral zapovedi, da cela njegova svita ostane tu, i da čeka zapovest, a on sa Kamarovom i pukovnikom Rajevskim ode dalje./.../

Bilo je oko podne kad smo ga našli pod jednim drvetom, na zapadnoj goloj padini prćilovačkih visova, koja se spušta u potok između njih i oba Adrovca.

Zašto se đeneral u tome kotlu zaustavio, ne znam, jer odatle se i ne mogaše videti bitka a kamoli imati pregled nad svim kretanjima svoje i neprijateljske vojske.

Sve što se sa toga mesta moglo videti, beše naša pozicija na Gornjem Adrovcu, pa i ona vrlo izdaleka.

Bitka, međutim, besnela je već i pešačkom vatrom više i ulevo od toga mesta, gde je bio prostrt ćilim glavnokomandujućega.

Kad stigosmo i mi pod taj grm, niko nam ništa ne reče ni što dođosmo bez zapovesti, ni gde smo bili do sada.

Jedino pukovnik Rajevski stade nas nuditi da s njime ručamo, jer on beše izvadio iz svojih bisaga nešto hladnog pečenja i jednu bocu vina pa ruča.

Većina odbi njegovu ponudu s blagodarnošću. Kome je bilo do jela, kad se puščana vatra sve više i više nama primicaše.

Samo Rajevski ne samo da je mirno jeo, nego što me osobito iznenadi od sumornog ćutalice, on je danas neprestano zadevao šalu i pravio dosetke, kojima se sam iz svega grla smejao, jer nama nikome nebeše do smeja. (...)

Međutim, stiže raport sa Gornjeg Adrovca, da je pozicija u velikoj opasnosti, jer Turci prodiru na tu stranu s velikom silom u očevidnoj nameri, da uzmu adrovačke visove, pa da opkole celu našu vosjku na prićilovačkim visovima, i da nas onda, potisnuvši snažno s fronta, sjure u Moravu.

U tom trenutku, Černjajev, nemajući vojske pod rukom da je baci na mesto koje beše u opasnosti, reši se, da bar pošalje pouzdanog komandanta na tu poziciju i stoga se okrete Rajevskom:

- G. pukovniče, molim vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite samo jedan sahat tu poziciju, dotle ću vam za celo poslati svežih trupa u pomoć.

- S boljim udovolljstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritezajući kolane svome konju, šanu meni smešeći se: Enfin, moncher Dosteur (Najzad, mog dragi doktore) jedna prilika da vidimo da l' sam ja baš tako nedostojan potomak đenerala Rajevskog, i da li je "miljutinska" vojska tako loša, kao što se kaže.

Za tim mi pruži ruku, sa kojom vrlo kordijalno, gotovo grčevito steže moju ruku, skoči na konja i najkraćim putem odjuri preko njiva i vinograda pravo u Gornji Adrovac.

Ne znam zašto, ali ono nekoliko prišaptanih reči i onaj neobični pritisak ruke, zadahnuše me nekakvom neprijatnom slutnjom. I sam glas, kojim se Rajevski oprostio s đeneralom, rekavši mu:

- Prašćajte, Mihail Gligorič! - nekako je osobito drhtao, i ja sam dugo, dugo za njim gledao."

Manastir Sv. Romana, kod sela Praskovča, gde je Rajevski prvo bio sahranjen: telo junaka položeno je u portu, jugoistočno od oltara, a mesto gde je bio grob i danas je obeleženo kamenom na kome je pravoslavni krst, bez imena. U selu kruži legenda kako je ovde sahranjeno herojevo srce, da večno ostane u Srbiji, kad je telo preneto u Razumensku, kod Kijeva, u porodičnu grobnicu grofova Rajevskih

Metak u četiri popodne

Iz istog svedočanstva o toku bitke može se pratiti dalje kako je tursko napredovanje bilo sistematično i naizgled polako, ali neprekidno, kako je general Černjajev očajnički bacao u bitku i novoformiranu bateriju kapetana Srba, pa kako je zatim kapetan Magdalenić sa bataljonom inženjeraca odvažno pošao na jednu jako ugro-ženu poziciju.

U taj mah donesoše đeneralu jednu ceduljicu. On je otvorio, pa videvši da je arapski napisana, pruži je meni da mu je protumačim.

Pogledam natpis. "Komandir baterije, poruč-nik Šamanović."

- Da, reče đeneral, to je s Gornjeg Adrovca. Čitajte, čitajte, doktore!

"Javljam pokorno, da je pukovnik Rajevski ovog časa, kod moje baterije poginuo od puščanog zrna neprijateljskog."

- Oh! - reče Černjajev, uhvati se za glavu i ode malo u stranu.

Ostatak je cedulje glasio:

"njegovu sablju, ordene, sahat, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo na čuvanje do dalje naredbe."

Poruka je stigla oko 17 časova. U docnijem opsežnom izveštaju poručnik Kosta Šamanović je opisao kako je pukovnik Rajevski stigao kod njegove baterije oko 14 časova, baš onda kad su se rasute srpske trupe u neredu povlačile od Suhote prema Gornjem Adrovcu. Posebno je istakao kako je Rajevski veoma spretno zaustavio dalje povlačenje, pomažući pri tome srpskim oficirima i narod-nim komandirima. Pošlo mu je za rukom da okupi jedinice, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su dobošari i trubači davali znak za juriš, po njegovom naređenju, on je odabrao Šamanovićevu bateriju za svoje komandno mesto zato što se nalazila na veoma podesitom mestu, ali i sasvim blizu neprijateljskog rasporeda. Odatle je komandovao napadom svojih jedinica.

"Oko 4 sata po podne, pogodio ga je neprijatelj-ski kuršum u glavu i Rajevski je pao mrtav bez da je mogao jednu reč izustiti. To se desilo u samoj mojoj bateriji. Ja sam odmah naredio mojim vojnicima da poginulog Rajevskog odnesu u poza-dinu na zavijalište. Rajevski nije imao u za se ni jednog ađutanta. Za vreme borbe i konj mu je bio ranjen...", pisao je u svom izveštaju poručnik Kosta Šamanović.

Telo pukovnika Rajevskog preneseno je iz Gornjeg Adrovca u manastir Svetog Romana kod sela Praskovča. Prvobitno mesto gde je sahranjen bilo je u manastirskoj porti, jugoistočno od oltara, dolično mesto za velikog junaka i legendarnu ličnost. Mada je tu počivao samo nekoliko dana, taj prvobitni grob je obeležen sve do danas kamenom peščarom, sa pravoslavnim krstom, ali bez imena ili ma kakve druge oznake. Humka se održava punih sto dvadeset godina kao velika svetinja. Oko nje monahinje neprestano rasađuju sezonsko cveće. One i na taj način održavaju živom narodnu legendu. Prema toj legendi je u porti manastira sahranjeno herojevo srce, da bi tako večno ostalo u Srbiji, dok je telo ispraćeno za Rusiju.

KNjAŽEVSKO-SRPSKO TELEGRAFSKO NADLEŠTVO 1876.9.6. Beograd od Carskog Sela Srpskom knezu Milanu Beograd Hvala Vašem visočanstvu za izraze saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar.Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ih vrati u Rusiju.

Pukovnik Mišel Rajevski

Poslednja počast na Savskom pristaništu

Čim je knez Milan primio izveštaj glavnokomandujućeg generala Černjajeva o pogibiji pukovnika Rajevskog, odmah je uputio telegram saučešća porodici palog junaka. To doznajemo po uzvratnom telegramu Mihaila Rajevskog, koji je uputio iz Carskog Sela 6/18. septembra 1876. godine, da bi zahvalio knezu Milanu na saučešću:

"Hvala Vašem visočanstvu na izrazima saučešća za mojim bratom koji je dao život za Vašu svetu stvar. Vratite nam njegovo telo i zadužite našeg prijatelja kapetana Kizlokova da ga prenese u Rusiju. Pukovnik Mišel Rajevski."

O tragičnoj pogibiji pukovnika Rajevskog pisale su sve ruske novine, a o njegovoj junačkoj smrti na bojnom polju izveštavale su veoma podrobno i sve naše novine. Tako je "Istok" u broju od nedelje 5/17. septembra pisao da je telo Rajevskog preneseno sa mesta gde je prvobitno bilo sahranjeno u Beograd i kako je bilo izloženo u Sabornoj crkvi. Posle telegrama, kojim joj je izjavio saučešće knez Milan, u Beograd je doputovala gospođa Ana, mati pukovnika Rajevskog. Po tom je "Istok" doneo opširan izveštaj o opelu u Sabornoj crkvi, kojom prilikom je činodejstvovao srpski mitropolit Mihailo sa sedamnaestoricom sveštenika.

Crkva Sv. Trojstva, u okolini poznata kao "Šarena crkva", podignuta u Adrovcu, kao zadužbina grofice Rajevske, osvećena je 2. septembra 1903. Lipe, u drvoredu koji vodi ka crkvi, kažu u selu, donete su iz Rusije, sa imanja Rajevskih

"Posle podne 5/12. setembra oko 5 časova, piše u "Istoku", preneseno je telo junaka Rajevskog na lađu, dole na Savu, a pri ovoj pratnji učestvovala je vojna banda, vojska, kozačka legija, a naroda se toliko sleglo, koliko nikad dosad, da oda poslednju počast junaku ruskom Rajevskom, koji je krv svoju prolio za otadžbinu i slobodu srpsku".

Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je, po želji njegove porodice, prenesen u svoju otadžbinu i sahranjen pored svojih slavnih predaka u porodičnoj grobnici u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti, u Ukrajini.

Ali, u Srbiji je ostala legenda. Mesto na kojem je poginuo nikako nisu mogli da zaborave njegovi ratni drugovi Srbi. Zato su ga, odmah po okončanju toga rata, obeležili skromnim krstom od kamena peščara na kojem su uklesane reči:

"Ruski pukovnik Nikola Rajevski u borbi sa Turcima pogibe na ovom mestu 20. avgusta 1876. godine."

Decenijama je taj beleg bio jedini koji je podsećao na legendarnog junaka.

Pisma kraljice Natalije

Kada i kako je došlo do toga da, pored skromnog spomenika, na mestu pogibije, bude podignuta crkva posvećena pukovniku Rajevskom? Ko je bio ktitor? Kakva je bila uloga kraljice Natalije u tome poduhvatu i zašto se takoreći sve do juče, nije ni znalo na čijoj je parceli, to jest njivi, izgrađena spomen-crkva u Gornjem Adrovcu?

Sva ta pitanja ostala su manje-više otvorena. Zato se, mirne duše, može reći kako su tek objavljena "Pisma kraljice Natalije Obrenović" pomogla, kao istorijski izvor prvog reda, da se razjasne neke nedoumice. Jedna od bitnih odnosi se na to od kad i sa kim su vođeni pregovori o izgradnji crkve. S obzirom na sadržaj dva pisma srpske kraljice iz 1887. godine, jasno je kao na dlanu da se baš u to vreme počelo pregovarati o podizanju hrama. Pošto tada već nije više bila u životu grofica Ana, mati pukovnika Rajevskog, to je onda porodične interese zastupao njegov brat Mihail.

Te i druge pojedinosti iznosi, pregledno i jasno, kraljica Natalija u svome pismu od 21. avgusta 1887. poslato iz Badena generalu Savi Grujiću:

"Od sveg srca vam zahvaljujem što ste tako brzo ispunili moju želju koja se odnosila na mesto ubistva pukovnika Rajevskog i odmah ću njegovog brata izvestiti da sam obećanje ispunila. Iskoristiću još jednom vašu dobrotu i zamoliću vas da mi pošaljete skicu koju ću ovde iskopirati i napraviti fotografiju ograđenog mesta. Mislim da bi bilo pravedno obeštetiti već sada seljaka čiji je to teren i na koji on plaća porez pa vas molim da u tom smislu izdate nalog...

Skica i fotografija, koje se ne pominju u pismu, ukazuju da su tada činjeni, svakako, prvi i verovatno neophodni koraci za upoznavanje uslova i okolnosti na terenu da bi se moglo pristupiti izradi projekata. O tome se, uz nesebičnu pomoć generala Grujića, postarala lično kraljica Natalija, koja je radi toga posla bila u prepisci s Mihailom Rajevskim.

U drugom pismu, iz Firence, od 25. decembra 1887. takođe upućenom generalu Grujiću, ona je napisala i sledeće:

"Primila sam pismo od Rajevskog, koji je bio dirnut nacrtom koji sam mu poslala, i biću vam vrlo zahvalna i za fotografiju. Pisaću Jakšiću da sreskom načelniku preda 60 franaka..."

Poslednje reči ovog navoda iz pisma kraljice Natalije odnose se na novac. Za šta je bio namenjen? Možemo samo pretpostaviti da je kraljica, u skladu sa svojim zalaganjem, odlučila da ona lično "pravedno obešteti" seljaka za njegovu njivu. Za neku drugu svrhu, nije ni imalo razloga da šalje novac.

Dirljivo je, svakako, s kolikom je plemenitom razboritošću srpska kraljica razmišljala o jednom adrovačkom seljaku i s kolikom se obzirnošću odnosila prema njegovom imetku. I umesto da se takav veliki gest ne zaboravi i da se sačuva možda i kao dragoceno porodično predanje, potpuno je iščezao iz sećanja današnjih Adrovčana. Ipak, blagodareći trudu i pomoći umnog i istrajnog sveštenika Slavoljuba Petrovića uspeli smo da doznamo ne ime, nego imena onih o čijim je posedima bila reč.

Ali pođimo redom. Plac oko crkve prostire se na hektar i deset ari. Katastarska parcela uvedena je u zemljišne knjige 1937. godine pod brojem 1542 kao "dobro crkve pukovnika Rajevskog", KO Gornji Adrovac. Prva parcela, paralelna prema putu, pripadala je Milenku Živadinoviću i prostirala se, otprilike, do spomenika pukovniku Rajevskom. Na njoj je bila sagrađena spomen-škola sa imenom ovog junaka. Druga parcela, od spomenika pa dalje, u pravcu zapad-istok, bila je vlasništvo Novaka Stevanovića. Ovog adrovačkog domaćina streljali su bugarski okupatori 17. marta 1917. u osamdesetoj godini života, što znači da je bio rođen 1837. godine. Imao je tri sina - Dragutina, Dimitrija i Svetomira, stoji zapisano na spomeniku u Gornjem Adrovcu.

Dakle, na parceli Živadinovića izgrađena je škola, dok je na parceli Stevanovića podignuta crkva.

Vladika niški zida crkvu

Ranjeni ruski dobrovoljci prelaze Dunav, na povratku u Rusiju: Telo Rajevskog preneto je u Beograd, gde je održano opelo u Sabornoj crkvi, na kome je činodejstvovao mitropolit Mihajlo, zatim su posmrtni ostaci spušteni na lađu, na Savu - ispraćaju je prisustvovao ceo Beograd

Od pogibije pukovnika Rajevskog i potonje želje porodice da se to mesto obeleži crkvom, pa do početka radova, prošlo je više od dve decenije. Prema projektima dobijenim iz Rusije započeta je izgradnja crkve i škole 1902. godine. Pošto ni o tome nema pisanih dokumenata, prazninu po-punjava još jedna sačuvana legenda. Naime, grofica Rajevska poverila je vladici niškom 3 000 dukata za gradnju oba objekta. Međutim, radovi su završeni prema planu a utrošen je tek svaki treći dukat. Preostali novac, čitavih 2 000 dukata, kako kaže legenda, vladika je vratio grofici Rajevskoj.

Na severnom zidu hrama nalazi se mermerna ploča na kojoj je, pored imena ktitorke, i ime tog niškog vladike:

"Trudom i nadzorom episkopa Niškog g. Nikanora Ružičića o trošku ktitorke plemenite gospođe Marije Rajevske ozidan je ovaj sveti hram i osvećen 2. septembra 1903. godine."

Crkva je posvećena Svetoj trojici. Skladnih je proporcija, sa karakterističnim pravim uglovima. Osnova je u obliku pravilnog grčkog krsta sa tremovima između krstova. Centralni prostor zasveden je kupolom. Fasade su obložene keramičkim pločicama grupisanim u vidu mozaika. Unutrašnji zidovi su oslikani živopisom. Predloške za fresko-dekoraciju uradio je ruski slikar V.M. Vasnecov. Izvođenje živopisa povereno je slikaru D. Obrenoviću.

Iako je od izgradnje crkve u Gornjem Adrovcu prošlo samo nešto više od devedeset godina, ostaje nerazjašnjeno važno pitanje - ko je bila ktitorka, grofica Marija Rajevska? Zamešateljstvo je potpuno jer se za ktitorku uzimaju čas mati ili sestra, čas tetka ili snaha pukovnika Rajevskog.

Ko je ktitor Crkve u Adrovcu

Kraljica Natalija lično je posredovala da se ispuni želja porodice grofova Rajevskih, da se na mestu pogibije pukovnika Rajevskog, podigne crkva

Da vidimo najpre ko nije mogao biti ktitorka i zašto. Grofica Ana Mihailovna Borozdinoj (1819-1883), udata Rajevski, mati pukovnika Rajevskog, umrla je dve decenije pre nego što je sagrađena crkva u Adrovcu. njenu smrt pominje u svojim memoarima Alimpije Vasiljević:

"Čudna je sudbina i te plemenite žene, posle rata, ona je došla u oslobođenu Bugarsku da sirotinji, kojoj su roditelji u borbi poginuli, razdeli milostinju, pa je zlikovci ubiše i opljačkaše!"

Mati, očigledno, nije mogla biti ktitor, a da je to makar testamentom zaveštala, onda bi na ktitorskoj ploči stajalo njeno ime. Što se tiče mogućnosti da je bila sestra, to otklanjaju biografski podaci o porodici pukovnika Rajevskog. U njima se ne pominje da je imao ikog osim rođenog brata Mihaila. Ako se kao mogući ktitor uzme tetka, udata za čuvenog generala generala Orlova, koji je prijateljevao s Puškinom i zajedno s njime pripadao dekabristima, onda se ona ne bi upisala kao ktitor svojim devojačkim, nego svojim prezimenom udate žene.

Važan trag o identitetu grofice Marije Rajevske sadrži pismo od 22. februara 1901. koje je Jelena Novaković, supruga srpskog poslanika u Petrogradu Stojana Novakovića, uputila svome sinu Mileti, studentu prava u Parizu. U pismu navodi i sledeće:

... Bili smo takođe u poseti nekoj gospođi Rajevskoj a o rođenju princezi Gagarin. Ove iste princeze bio je dever, tj. brat muževlji pokojni Rajevski koji je poginuo u našem ratu sa Turcima 1876.godine. Žena poginulog Rajevskog ostavila je testament da se načini crkva na onom mestu gde je ovaj plemeniti junak pao. Sada se vode pregovori oko poslanstva o planu i izvršenju te želje pa smo išli toga radi...

Pregovore o izgradnji crkve, koje je s kraljicom Natalijom započeo brat pukovnika Rajevskog, sasvim je prirodno da okonča u svojoj kući i uz pomoć svoje supruge. Ovo tim pre što posle smrti majke i, kako iz ovog pisma doznajemo, supruge, bližih srodnika nije ni preostalo.

Uprkos pomenu testamenta čini se, ipak, najverodostojnije da ono što je započeo brat Mihail okonča snaha Marija Rajevska, a to ime se uostalom i nalazi na ktitorskoj ploči.

Lipe iz Razumovske

Izvan prethodnih razmatranja crkva Svetog Trojstva u Gornjem Adrovcu posvećena pukovniku Rajevskom nalazi se na jednoj upečatljivo izdignutoj zaravni koja dominira čitavim predelom. Od puta pa do ulaza u hram ističu se drvoredi lipa koje su donesene, kako kaže još jedna legenda, iz sela Razumovske u Ukrajini, sa nekadašnjeg imanja grofa Rajevskih. Sveto slovensko drvo, kakvo je od pamtiveka lipa, natkriljuje na ovom mestu, valjda kao nigde drugde, i legendu i stvarnost o ratu 1876. u kojem je bratstvo po oružju Srba i Rusa ovekovečeno spomenom kakav je ova znamenita crkva.

Kada je poginuo, Rajevski je imao samo 36 godina.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“