čovek treba da bude dobar radi svoga dobra

T KAO OTAC TADEJ

Zapisao: Slobodan Milovanović

U tišini manastira Vitovnice, narod Homoljskih planina, gde se masiv Homolja spušta prema Stigu, sa svih strana sveta, veliki broj ljudi skuplja se ne samo za blagdan, da čuje jednog čoveka i njegova kazivanja kao odgovor na hiljade pitanja koja stoje pred svakim čovekom suočenim sa sve surovijom svakodnevicom. NJega zovu, jednostavno, Otac Tadej.

"Takva duša i kad ćuti zrači plemenitost i dobrotu. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje"

Čovek treba da bude dobar radi svog dobra. Da se bavi mirnim, tihim mislima. Ako je domaćin opterećen mislima, ni malo dete neće imati mira ni spokoja od njih. A Gospod se trudi, neće nas ostaviti ni gladne, ni žedne, ni gole, ni bose. Je li tako? Zato se i treba potruditi. Mirne misli, pune dobrote i ljubavi.

Mi smo neverovatno precizan misleni aparat, čoveče. Naše misli, zbog toga, utiču ne samo na nervni sistem razumnih bića, već i na životinjski i biljni svet. Svi od nas očekuju pažnju i ljubav, a mi ne shvatamo da su naše misli ogromna snaga. Samo malo pribranosti treba da bi video da li ti bližnji upućuje misli pune dobrote i ljubavi ili one druge. Zato i treba biti u molitvi, jer ko se koristi ljubavlju, daće mu Bog i sreću i korist.

Mi sada, u našoj zemlji pa i u svetu, beremo plodove naših misli i želja. Nisu nam dobre želje, nisu nam dobre misli, ne može ni dobar plod da bude. Potrebno je da se pokajemo, da izmenimo život. Pokajanje nije samo da odemo kod sveštenika, već je potrebno da se duša oslobodi te misli i depresije u koju je upala zbog krivudavih linija u svom životu. Pokajanje je izmena života, okretanje prema apsolutnom dobru, ostavljanje negativne strane. Toga slabo ima i kod pobožnih i zbog toga stradamo. Kad bi se naš narod pokajao, ne bi doživljavao ovo stradanje sada, jer mi sami, svojim željama i mislima komplikujemo sebi život. Ja to pre nisam znao, ali sad vidim da sam sam kriv za sve i te kako sam kriv za sve. Ja sam se začudio da su Sveti Oci sebe smatrali najgorim od svih ljudi.

Sveti Oci o mislima kažu:

"Koja god misao razara mir i od koje misli nemamo mira, to je od pakla i treba je odbaciti i ne prihvatiti."

Mi treba da se trudimo za svoje dobro, da se u nama učvrsti mir, radost, ljubav Božanska. Otac naš Nebeski želi da njegova deca imaju Njegove Božanske osobine, da smo puni ljubavi, mira, radosti, utehe, istinitosti, plemenitosti. Gospod, a i svi mi želimo da budemo krotki i smireni, jer ona duša koja je krotka i smirena ona zrači plemenitost i dobrotu. Takva duša i kada ćuti emituje iz sebe uvek mirne, tihe talase pune ljubavi i dobrote. Takva se duša ne vređa kad je vređate i grdite, možete da je i izudarate, a ona vas žali što se tako mnogo mučite. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih Sunce greje i Bog nam daje blagoslov da živimo i da imamo sve što nam je potrebno za život. Mi treba misleno da se izmenimo.

Vidite i sami kako mi u porodici stvaramo harmoniju ili disharmoniju, zavisno od naših misli i želja. Ako je domaćin u kući mnogo opterećen brigama i mislima o nekoj teškoći, on tim mislima stvara nemir, ne samo sebi već i celoj svojoj porodici. Svi su u kući utučeni, nemaju mira niti utehe. On kao domaćin treba da zrači dobrotom pa da se iz njega emituje na sve ostale u kući. Takvi smo mi misleni aparat