Pera Todorović, za života, promenio je sedam srpskih kraljeva. Nekima je bio protivnik, nekima žrtva, nekima ga, a bio bi im i prijatelj, ali je znao da kraljevi nemaju prijatelja

VREME BUDI MI SVEDOK

Piše: Bane Jovanović

Jedno od poslednjih pisama koje je primio Aleksandar Obrenović, bio je izveštaj Pere Todorovića o političkim prilikama "duboko u narodu", koji je završavao proročanskim rečima: "Vi, Veličanstvo sedite na oštrici brijača... Jednog trenutka nemate za dangubljenje. Dvanaesti čas već otkucava."

Pera Todorović, začetnik modernog srpskog novinarstva, preko glave je preturio: dve bune, jedan rat, dvadesetak hapšenja, pet godina robije, smrtnu kaznu i pomilovanje, četiri godine izgnanstva, uređivao desetak listova, bio najljući opozicionar pa "miljenik tri kralja", a za pola veka života upamtio je na srpskom prestolu četiri Obrenovića i dva Karađorđevića

Za nanete mu uvrede, Pera Todorović je nalazio utehu govoreći: "Vreme, budi mi svedok", a za srećne ishode mislio je da treba da zahvali što se rodio na Spasovdan, koji je te 1852. godine bio baš 2. maja.

Životna sveća dogorela mu je 7. oktobra 1907. godine, tri dana posle piknika, koji je kod "Gospodarske mehane" u Beogradu priredio jedan vinarski trgovac i narodni poslanik, a na koji je Pera došao iz bolesničke postelje, pod temperaturom.

Između ova dva sudbinska prsta, odvijao se uzbudljiv i dramatičan život jednog od najvećih srpskih novinara na razmeđi dva veka: život romansijera, političara i nadasve polemičara - a o tom životu sam je napisao u prvom broju Ogledala, s jeseni 1903. godine:

"Moj život bio je vrlo buran i promenljiv. Pun borbe i potresa, pun muka i opasnosti, gde je često i sama glava o končiću visila."

Prilježni hroničar otkriva da je Pera Todorović, žanjući mnoge bure, preko glave preturio: dve bune i jedan rat, četiri godine izgnanstva i više od 20 hapšenja, osude na 27 godina robije (odrobijao 5 godina, 7 meseci i 10 dana), osudu na smrt, pa pomilovanje, a da je usput, gotovo do smrti, uređivao desetak listova i časopisa, što u zemlji, što kao izgnanik. Sve to samo za 55 godina života, stigavši da napiše najbolju ratnu hroniku (Dnevnik jednog dobrovoljca, 1876), najbolji istorijski roman (Smrt Karađorđeva, 1891) i najbolju književnu reportažu (Hajdučija, 1887). Da bude među osnivačima Radikalne stranke, od koje će potom doživeti najveća proganjanja, da bude miljenik tri srpska vladara, da bi i od njih doživeo poniženja i da bi, pri svemu tome, opsednut opakom bolešću, spas potražio u morfijumu koji je tada služio kao lek protiv bolova i od kojeg se zatim lavovski branio da ne postane zavisnik, znajući za sve opasnosti koje sobom nosi uzimanje narkotika.

"Rešenja o hapsu ja sam ko pozivnicu za bal primao"

No, posle svega, već na zalasku, Pera Todorović je osetio potrebu da, mahom autobiografskim zapisima, u sto svezaka Ogledala (1903/1904) još jednom piše za savremenog čitaoca, ali i za budućeg. Za istoriju.

U svojoj poslednjoj prepisci sa čitaocem Ogledala, on otkriva zašto je najzad tamnicu zamenio progonstvom:

"Meni je, dragi prijatelju, već poravnalo pedeset i dve godine! Pa ćeš dozvoliti i sam da se u ovim godinama ne ide tako lako u hapsanu. Nekada sam ja rešenja o hapšenju primao kao pozivnicu za bal. Ali, gde je sada ona mladost i snaga? Ona vera i ono nadahnuće? A posle, dragi prijane, ako je za vajdu, od mene je dosta bilo hapšenja i tamnovanja! U celoj Srbiji nema čoveka koji je kao novinar i političar toliko hapšen i gonjen. A nisam ni ja od čelika..."

A na pitanje: Šta hoće još od mene? - Pera Todorović, pošto je ukazao na "razuzdanu derlad političku" koja se "baškare" po Samoupravi (zvanično glasilo radikala, čiji je osnivač i prvi urednik bio Todorović) i sramote je: u Ogledalu iznosi činjenice o sebi, u napisu "Karađorđevac - obrenovićevac", pa piše:

"Ti si karađorđevac!

Te su reči bile strašne i opasne punih 45 godina! - sve od 1858, pa do 29. maja ove (1903) godine.

Od 29. maja stvar se izvrnula. Sad postaje opasno kad se kome rekne: "Ti si obrenovićevac!"

A kako je baš tu čudna sudbina moja! Trideset punih godina morao sam se braniti i zubima i noktima da nisam karađorđevac. Nekoliko puta umalo što nisam glavom platio, jedino s toga, što su Obrenovići mislili da sam potajni i skriveni karađorđevac. Ali, Obrenovići padaju 29. maja, a na presto srpski dolazi karađorđevac.

I gle! Među prvim žrtvama koje padaju - tu sam ja! Gone me, zlostavljaju i umalo što nisam glavom platio! Zašto?

Zato, što me sad opet smatraju da sam potajni obrenovićevac!

Pa šta sam ja upravo?

Zbilja, jesam li karađorđevac ili obrenovićevac?

Da vidimo prvo dela, pa ćemo posle na osnovu činjenica mudrovati."

Pseći lavež "razuzdane derladi političke"

Pera Todorović je celog svog života činio ostavljajući za sobom prepoznatljiv trag beskompromisnog istinoljupca.

Prva sveska Ogledala, sa podnaslovom "Zrake iz prošlosti"; izašla je 19. oktobra 1903. godine, da bi već druga i treća sveska bile sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. U njima je objavljen "Poslednji razgovor sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem", a to se nije svidelo novom vladaru Petru Karađorđeviću, koji je došao na srpski presto posle Majskog prevrata 1903. godine.

SRBIJA NI DANAS NEMA MIRA

Blizu 80 godina pitomom Šumadijom odjekuju ubojiti krici i osvetničke lozinke zavađenih i zakrvljenih stranaka. Sve bune koje su potresale i slabile našu mladu državu, od njena postanka pa do danas, dobijale su svoj kvasac poglavito od ovih kobnih dinastičkih zavada. Sa tih razdora prognato je tri kneza; sa tih su pale dve skupocene žrtve i prolivena krv dva najveća rodoljuba srpska, dva ve-lika čoveka kojima se celo Srpstvo ponosilo - Karađorđa i kneza Mihaila...

Borba je bila duga i očajna, a kada je jednoj strani ispadalo za rukom da nadjača i silom da potčini drugu stranu, onda su pobednički udarci neumitno padali i na krive i na prave, a u potaji se čuo škrgut zuba i u tami su kovane zavere i spremane osvetničke pobune.

A mračni nazadojaci i besvesni intriganti svoje grešne smerove vazda su zagrtali plastom lažne dinastičnosti; i pod izgovorom da gone protivnike prestola, dali su vampirski svaku slobodnu misao, i stotinama žrtava padalo je pod njihovim svirepim udarcima.

Tako pothranjivana, ova zlokobna borba neprekidno je ti-njala, gotova da prvom zgodom plane u opšti požar koji proždire svu snagu otaybine i suši najbolje sokove njene.

... Srbija ni danas nema unutrašnjeg mira, jer u njoj pod pepelom još tinja davnašnji prokleti razdor između Obrenovića i Karađorđevića.

Obraćajući se čitaocu u uvodnom tekstu prvog broja Ogledala, Pera Todorović, između ostalog, piše:

"Iz duge i promenljive burne prošlosti ima mnogo stvari koje se ne znaju, a treba da se znaju i biće korisno da se znaju. Tako isto ima stvari za koje se nešto načulo, ali pogrešno i izvrnuto; kao što ima i stvari, koje su se nekad znale, pa se posle zaboravile. Sve to treba da se zna! U Ogledalu, dakle, ogledaće se moj javni rad iz prošlosti i svi oni mnogi, a često i čudni događaji i prigode, koje sam za ovo tridesetak godina preko glave preturio."

A na kraju te prve sveske, daje se čitateljstvu na znanje:

"U Ogledalu ogledaće se i ljudi i događaji onakvi kakvi su. Ali, baš s toga, mnogima će biti krivo na Ogledalo. Biće, dakle, kritike, napadaja, vike, pa i proste grdnje i klevete. Na razložnu kritiku, odgovaraćemo kritikom i razlogom, a na prazne grdnje i ruženja nećemo se ni osvrtati, imajući na umu mudru arapsku izreku: Kad bi čovek zaostajao, da se kamenom baci na svakog psa, koji za njim laje, nikad ne bi stigao kud je pošao."

Špijuniranje naroda za kraljev račun

Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, tokom vladavine kralja Aleksandra imao je s njim mnoge susrete, u kojima ga je i tešio, i savetovao, i upozoravao, ali je k tome napisao kralju i mnoga pisma i "zapiske" sa istom namerom.

Pera Todorović, sa ocem Jovanom i majkom Smiljanom, kao mlad junoša, dok je studirao u Cirihu: Zašto će radikali jednog od osnivača svoje stranke smatrati izdajnikom, a u svojoj štampi ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom - pera todorović?

Posle ubistva rkaljevskog para, 29. maja 1903. godine, u jesen iste godine Todorović je pokrenuo "Ogledalo" u kome objavljuje ta pisma pod naslovom "Šta sam pisao kralju Aleksandru?" i važnu "zapisku" naslovljenu "Kako je u Srbiji?"

U mome prvom pismu, upućenom kralju Aleksandru - piše Todorović u 81. svesci "Ogledala" 1904. godine - iskazano je jedno zloslutno proročanstvo, koje se, po nesreći, prošle (1903) godine potpunce i ispunilo.

To moje pismo glasilo je ovako: "Gospodaru!

Da ste ovde u Beogradu, pokušao bih da lično izađem pred Vaše Veličanstvo. Ovako prinuđen sam da se poslužim pismom i pokorno molim da mi Vaše Veličanstvo ne zameri za ovu i ovoliku slobodu!

Gospodaru!

Naš narod stvorio je izreku: "Pravda drži zemlju i gradove!..."

I doista! Ma kako da su veliki nedostaci savremenoga kulturnog društva, ono se ipak drži na pravdi i poštenju i moralo bi se srušiti, da jednog dana pretegnu suprotne osobine.

Stoga i zemaljski zakoni i dobre naravi traže od nas da budemo pošteni i pravedni ljudi.

Međutim, kako je to danas teško! Potrebno je čitavo junaštvo da kogod može biti običan, pošten čovek.

A to je zlo! To znači da je ovo društvo u moralnom raspadanju, gde tako biva.

Na žalost, izgleda kao da je naše srpsko društvo na najboljem putu da se strmoglavce otisne baš ovom opasnom moralnom nizbrdicom.

No evo dela, Gospodaru, pa cenite sami.

Gospodaru! Uzeo sam bio da raspravim jedno mučno i tugaljivo pitanje, koje se kod nas decenijama povlači pod imenom "dinastičkog pitanja". Takav naziv i ja sam mu dao u mom listu i namera mi je bila da o dinastičkom pitanju napišem niz članaka, da ga raspravim pošteno i pravično, i da iskreno i otvoreno kažem sve, kako mislim i kako u istini te stvari stoje.

A baš stoga, što bi se iskreno i pošteno iznelo sve, ta bi rasprava morala ispasti u korist Vašu - u korist Dinastije Obrenovića, pošto je ona zaista najviše i učinila za ovu zemlju.

A šta biva?!...

Tek što sam otvorio usta, tek što sam izustio prvu reč, i napisao prvi članak pod imenom "Karađorđe", a mene evo predusrete neodobravanje, osuda, pa čak i pretnja moga Gospodara.

Da, Veličanstvo, tek što sam progovorio, a nada mnom se nebo natuštilo i počinje strašno sevati. Iz Niša dobijam najcrnje glase. Kralj je neobično ljut na me. Žali se da sam neiskren prema njemu i da sam podmukla pristalica druge dinastije. Čak mi preti da će prosto zabraniti da se nigde u Srbiji ne smeju štampati moje novine.

Tako postupa moj kralj! - tako radite Vi, Gospodaru.

A kralj otac!

On postupa još i lepše. Napunio yepove 253. brojem Malih Novina od prošloga četvrtka, pa gde god koga sretne od mojih boljih poznanika, pruža mu taj broj s rečima:

- Evo ti tvoga Pere! Evo vidi za kim njega srce boli. Pretekao je najcrnje karađorđevce. On pokušava sad, da Karađorđa čak među svece prošvercuje.

- Evo, Veličanstvo, kako se na me podigla čitava bura od tužaba i osuda. I možete misliti kako je meni kad čujem da je glavom sam kralj uzviknuo:

"Uništiću i njega i njegove Male Novine..."

A kralj otac, mesto da stišava mladićku bujnost, još je više raspaljuje.

A zašto sve to, Veličanstvo?

Jedino zato, što sam se usudio da o Karađorđu reknem iskrenu, poštenu i pravednu reč, i to o onom istom Karađorđu, kome ste i Vi sami venac na grob položili.

VLADARI IZ BEOGRADA
I SA CETINJA GLEDAJU SE KAO DUŠMANI

Srbija i Crna Gora okreću jedna drugoj leđa i rade svaka na svoju ruku, jer vladari u Beogradu i na Cetinju mrko gledaju jedan na drugog, kao suparnici, gotovo kao dušmani.

Tako u istini stoji. A mi pitamo je li dobro što je tako - Sme li se to i dalje tako ostavljati?

O, ne, ne! narodi dižu vladare na presto i čuvaju svoje dinastije zato da one služe velikim interesima i zadacima narodnim i da olakšavaju izvršenje tih zadataka.

A kad raspre i zavade srpskih dinastija uđe narodnoj snazi i nanose štete i grade smetnje njegovom jedinstvu, onda narod ima pravo i treba da podvikne svojim dinastijama:

"Mirite se, sprijateljavajte se, srođavajte se, ženite se, udajte se, kumite se i činite što god znate i kako najbolje znate, samo se morate jednom izmiriti i dati mira i nama i sebi. Inače, vi odmažete, a ne pomažete srpskom jedinstvu".

Tako sam, Veličanstvo, čak i "švercer" postao, i to neka nova vrsta rajskih švercera, jer, eto, pokušavam " da Karađorđa u svece prošvercujem". Kao da u povesnici kogod može od nekoga napraviti ono što on nije! Karađorđa narod slavi i veliča. Ja sam pomenuo samo jedan istiniti fakat, zabeležio jednu istorijsku činjenicu.

Otkuda sad ovoliko zaziranje od istorijske istine?

Kakvo je ovo večito strahovanje od mrtve prošlosti, i od naših najlepših uspomena iz nje?

Gospodaru, samo ljudska ništavila bez ikakve cene i vrednosti, traže svoju slavu i svoje uzvišenje u tuđoj sramoti i tuđem poniženju...

... Možda bi mi odgovorili kako se Karađorđevići koriste svakom prilikom da slavu i priznanje Karađorđevoj uspomeni eksploatišu za svoja rovarenja protiv dinastije Obrenovića.

Zašto onda nije pričekano bar toliko, da se čuje šta ću ja o tome reći, pa već posle, ako me kralj-otac ipak stane osuđivati, da bar ima zašto.

Ali ne! Bura se digla čim sam ja izustio ime Karađorđevo, dajući mu ono što mu po istorijskoj pravdi pripada (...)"

Eto, ovo je moje prvo pismo upućeno kralju Aleksandru u Niš, u subotu, 10. septembra 1894. godine.

Politička pometnja i zbunjenost u narodu

U 92. svesci "Ogledala" iz 1904. godine Pera Todorović piše pod naslovom "Kako je u Srbiji" i obaveštava čitaoce:

U prošlih deset svezaka "Ogledala", počinjući od sveske 82. pa do 91. izneo sam zapisku pod naslovom "Šta sam pisao kralju Aleksandru".

Kao što su štovani čitaoci mogli videti, u toj zapisci sam ja naglasio potrebu, da kralj što pre istakne program državni i izneo sam svoje načelne poglede, kakve bi trebalo da budu naše unutrašnje reforme, i kako je preka potreba da se one što pre otpočnu.

Ta zapiska predata je kralju 1. decembra, dakle, već pri kraju 1902. godine.

Samo tri-četiri meseca docnije, ja sam imao priliku da predam kralju još jednu zapisku ("Kako je u Srbiji?"), koja u nekoliko dopunjuje onu pravu, iako je, inače, imala sasvim drukčiju, praktičnu zadaću.

Ta zapiska bila je ujedno i moj poslednji izveštaj, pisan pokojnome kralju, i stoga je od življa interesa.

Kao što sam izvešten, i ova zapiska nađena je u hartijama kraljevim.

U ovoj opširnoj "zapisci", Pera Todorović, između ostalog, kralju piše:

"Po želji Vašeg Veličanstva, ja sam u drugoj polovini prošlog meseca, proputovao nekoliko središnjih okruga u Srbiji, i to poimence okruge: beogradski, smederevski, moravski, kruševački, čačanski, rudnički i kragujevački.

Cilj je ovome putovanju bio da se sazna pravo, istinsko političko stanje i raspoloženje u zemlji, kao i to, bi li se ova vlada mogla upustiti u izbornu borbu i s koliko izgleda na uspeh?"

Mi ćemo se, ovom prilikom, ipak zadržati samo na najvažnijim delovima Todorovićevog izveštaja kralju Aleksandru Obrenoviću:

"Uvođenjem Ustava od 6. aprila 1901. godine razoreno je delo partijskoga primirenja, stvoreno prethodnom trogodišnjom vladavinom. Partije su opet oživele u narodu i opet počele sticati staru snagu i ugled. Nema negdašnjeg poleta i oduševljenja, ali partijsko interesovanje opet je probuđeno. Masa naroda opet se počinje živo interesovati za partije.

Brojna jačina i podela partijska ostala je skoro onakva ista kakva je i ranije bila. Ogromna većina ljudi, koji se uopšte interesuju za politiku, pripada radikalima.

Todorović sa suprugom Darinkom: bio mu je to drugi brak, u prvom, fiktivno se oženio sa jednom od sestara Ninčić, da bi sprečio vlasti da je, kao socijalistkinju, proteraju iz Srbije

Naprednjaci i liberali stoje prema radikalima kao slabi razlomci - negde kao četvrtina i petina, a negde još i manje. Tek izretka ima opština ili omanjih centara, gde se naprednjaci i liberali ukupno brojno izjednačuju s radikalima, a u nekim opštinama čak su i jači od njih. A to je velika retkost...

...Kao posledica sviju mana i obrta, što se kod nas dešavaju kroz dug niz godina, u narodu se izrodila neka čudna politička zbunjenost i pometnja.

Narod je imao svoje ideale, svoje poglede na društvo i državu, ali sve to sad se pokolebalo i naglo se gubi, a ništa novo nije došlo da ga zameni, i otuda onda praznina i pometnja.

Tu zabunu pojačavaju sada i svakojaki glasovi, koji se po narodu šire o događajima na Balkanu, i o ratnoj spremi susednih država. Javlja se uverenje, da će u ove smutnje i sukobe neizbežno biti uvučena i Srbija, a u narodu kao da je oslabila vera u dobar ishod iz ovih sukoba.

Vrlo težak utisak učinila je poslednja naredba o spremi vatrenih signala, koji bi se imali paliti za slučaj mobilizacije.

(U početku 1903. godine, izdata je bila naredba, da se u svakoj opštini, na zgodnom, visokom mestu, istakne dugačka motka, sa velikom gužvom sena ili salme, što bi se imalo upaliti kad bude izdata naredba za spremanje i kretanje vojske - mobilizaciju).

Ova politička pometnja opasan je znak i zaslužuje da se na nju svrati naročita pažnja. Jer, usled te pometnje svet postaje vrlo lakoveran i gotov je da primi kao istinu najveće ludorije i izmišljotine.

Sve pak ovo, daje velika maha političkim špekulantima i stranim intrigantima, da proturanjem svakojakih izmišljenih glasova stvaraju u narodu uzrujanost i vrlo nepovoljno stanje i raspoloženje društveno...

"Vaše Veličanstvo sedi na oštrici brijača"

... U nas nema svestranih i sređenih statističkih podataka, s toga je vrlo teško tačno obeležiti: kako je za 30 do 40 poslednjih godina tekao naš ekonomski razvitak i kakve su upravo mene nastale u imovnom stanju našega naroda.

... Pre 30-40 godina u selu od stotinu domova nije bilo ni deset domaćina koji ne bi imali svoje volove, a svaki je imao bar pomalo sitne stoke - svinja, ovaca, itd.

Danas jedva trećina seljaka retko da ima zapregu, a dobra trećina nema nikakve stoke...

... Valjanost državnih službenika važno je pitanje u svim zemljama. Ali kod nas u Srbiji njegova je važnost izuzetna. Kod nas je ono najveće i najbitnije pitanje zemaljsko, bez čijeg se pravilnog rešenja nikuda kročiti ne može. To dolazi od osobitih istorijskih prilika, pod kojima se razvijao naš narod, i usled mnogih narodnih osobina naših, koje su specijalno srpske i koje samo za nas u Srbiji važe.

Međutim, baš kod nas u Srbiji, gde je činovničko pitanje od tako životnog interesa, ono stoji da ne može biti gore... Užasno je reći, Gospodaru, ali stanje u kome se sada nalaze naši činovnički odnosi prema narodu - prosto je očajno.

Jer šta može biti gore, no kad sazre uverenje, da je skoro svaki činovnik podmitljiv i pristrasan, da skoro niko ne vrši svoju službu čisto po zakonu i dužnosti, već su skoro svi ogrezli ili u opasno partizanstvo, ili u prostu pljačku naroda, koji vlasti dolazi da traži pravde i pomoći.

A mi smo sasvim blizu takvome stanju.

Odnosi činovnika i naroda rđavi su do zla Boga i tu se mora tražiti brz i pouzdan lek."

Posle obavljenog putovanja Todorović je stekao uverenje da je:

"1.U svome razviću naša otadžbina došla danas do toga stupnja i na takvu tačku, koja se može obeležiti kao epohalan prelom i završetak jedne istorijske periode, iza koje ima da nastupi drugi, nov pravac, ima da dođe stvaranje novoga, sređenog unutrašnjeg stanja Kraljevine Srbije.

Epoha bujnog partijskog života, trvenja i gloženja ima jednom da se završi, a posle nje da nastane period tihog i staloženog unutrašnjeg rada i napredovanja. Iz doba deklamacija, praznih reči i burne huke partijske, ima da se pređe u doba gde dela govore i gde žive tvorevine kazuju šta je ko, i koliko ko vredi u istini.

I ovaj prelom mora biti izvršen u svim granama i pravcima narodnog života, kako na polju političkom, tako i na polju ekonomskom, kako u pogledu umnom, tako i u pogledu moralnom.

Dakle, prelom je neophdoan i neizbežan. Pitanje je samo, kako će on biti izvršen.

2) celokupna povesnica ljudska svedoči, da za izvršenje ovih preloma društvenih ima uopšte samo dva puta:
- Ili miran put reformama;
- Ili burni i krvavi put prevrata i revolucija...

... Prilike i odnosi tako su zaoštreni, da se Vaše Veličanstvo nalazi na rezu od brijača. Rasudite sami, može li se tu sedeti. Jednoga trenutka nemate za dangubljenje, jer je i suviše izdangubljeno.

S nadom u Boga i krepkom verom u lepšu budućnost Srpstva, krenite napred, Gospodaru, i Bog će Vaše trud blagosloviti!

Hitajte, Gospodaru, jer dvanaesti čas već otkucava: jedan, dva...

Vašem Veličanstvu
vazda verni i duboko odani
Pera Todorović"

* * *

Evo ovako glasi moja poslednja zapiska, koju sam pokojnom kralju Aleksandru podneo u početku aprila 1903. godine.

To su bili poslednji redovi moji, koje je mladi kralj pročitao - zapisuje na kraju Pera Todorović, uz sledeću napomenu:

"Na konceptu ove zapiske, po kome je ovde i donosim, nije zabeležen datum, ali je ipak sigurno, da je zapiska kralju predana u prvoj polovini aprila. Tako isto, potpuno je pouzdana i njena sadržina iako nije kopija već koncept predanog originala. Razlike bi moglo biti u kakvoj reči, u izrazu i obrtu rečenice, ali je suština i sadržina verna i potpuno istovetna. To će potvrditi i original, koji se nalazi u hartijama pokojnog kralja, kad te hartije, jednog dana, budu predane javnosti."