Kako su Rastko i Nemanja sagradili novi Hilandar, na mestu starog, razrušenog, Bogorodičnom vavedenju posvećenog, "ne mogavši gledati razorena Božja žilišta"

ZA SPAS DUŠE SVOJE I PRIBEŽIŠTE SVOM OTAČESTVU

Napisao: Vladimir Ćorović Iz knjige PRIBLIŽAVANJE HILANDARU

Prva srpska građevina na Svetoj Gori bila je crkvica Rođenja Bogorodičinog, u Vatopedu, koju podiže princ Rastko, u monaštvu Sava. Nedaleko odatle, Sava će potom podići crkvicu svecu, patrijarhu i besedniku carigradskom, Jovanu Zlatoustom. A treću crkvicu podiže u manastirskom pirgu, posvetivši je Preobraženju. Kada je Sava pozvao u Vatoped oca Nemanju, u monaštvu Simeona, postavši duhovni otac svom telesnom ocu, obnovili su crkvu Svetog Simeona, obzidavši oko nje "tvrd grad za odbranu". Potom obnoviše Hilandar...

O srpskim monasima u Svetoj Gori mi nemamo nikakva pomena sve do odlaska sv. Save u taj kraj. Njih je tamo po svoj prilici bilo i ranije, jer znamo da su 1185. godine pri odbrani Soluna od Normana, među drugim borcima učestvovali i srpski monasi iz manastira Sv. Dimitrija, i da su se poneli vrlo hrabro.

Ali pravi značaj za srpsku kulturu Sveta Gora dobija tek od kraja XII veka, otkada između nje i srpskih zemalja nastaje živ i neposredan dodir.

Zetska dinastija XI veka, kao katolička, održavala je veze više sa Zapadom a iz političkih razloga čak je i zazirala od veza sa Vizantijom. Tek sa Nemanjom dolazi do izražaja pravoslavni kurs; s njim je stvorena jedna stabilna dinastija i otpočelo razvijanje Raške kao pravog državnog sedišta, koje će dati Srbima pravi istorijski značaj.

Nemanja je, priča njegov sin Stefan Prvovenčani, osećao potrebu da svoju versku revnost pokazuje i na taj način što je slao bogate priloge čuvenim hramovima i van svoje države. Tako je obdarivao Veliku Gospodnju crkvu i crkvu Sv. Jovana u Jerusalimu, crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, Sv. Teodosija u pustinji, Sv. Nikole u Bariju, Bogorodice Evergetidske u Carigradu, Sv. Mihaila u Skoplju, Sv. Dimitrija u Solunu.

Naš pisac Teodosije izrično kazuje kako su na Nemanjin dvor dolazili monasi "Ot Sveti Gori Atosa" "prieti trbujemija im", za "ništete pomoženie".

Sveti Sava, odavno ulovljen Hristom

Putnici kaluđeri koji su svraćali Nemanji nisu mogli ostati nezapaženi od njegova najmlađega sina Rastka, sedamnaestogodišnjeg mladića, već tada sa željama dalekim od ovoga sveta, koji je čitao svete knjige i interesovao se za duhovne stvari. On je sam tražio te monahe i razgovarao sa njima. Među ostalim koji su dolazili u Srbiju bilo je monaha iz ruskog manastira Sv. Pantelejmona. Sava je takve monahe voleo više nego druge, jer se s njima mogao lakše sporazumevati. Teodosije priča da je jedan od tih ruskih monaha i privoleo mladoga Rastka da ode u Svetu Goru. Teodosije Domentijan veli samo da mu je Bog poslao "nekojego crnca znajušta Svetuju Goru". On je mladiću opisivao bogougodne napore pobožnih i znamenitih podvižnika i svetaca svetogorskih i sav način njihova života tamo u dalekom, skrovitom kutu Svete Gore. Mladić je sav goreo slušajući njegova kazivanja, i stoga se lako odluči da ostavi i oca i kuću i vladarske dvorove i krene u taj mistični molitveni kraj da bi se sav predao tome životu pobožne smirenosti. Prevari oca da ga pusti u lov, pa se, "odavno ulovljen Hristom", kako veli Domentijan, uputi u Svetu Goru.

Na kuli manastira Rustik

Svetogorska tradicija dobro pamti Rastkov dolazak u ruski manastir. Domentijan i Teodosije, svetogorski monasi, koji su pisali u XIII veku (prvi još kao Savin učenik), kazuju dosta pojedinosti o tome, a u starom Rustiku, koji je udaljen jedno pola sata od današnjeg Sv. Pantelejmona na morskoj obali, još pokazuju kulu u koju se mladić sklonio, pa čak i mesto sa koga je govorio očevim ljudima koji su pošli da ga traže.

Fotografije: Dragan S.Tanasijević

Stari Nemanja je, čim je obavešten da mu je nestao sin, na sve strane poslao potere da ga traže. Ali je, sluteći dobro gde bi ga mogao naći, uputio jednu poteru i u Svetu Goru. Po pričanju Savinih biografa, a posebno Teodosija, Nemanja je bio rešen da Rastka makar i silom izvede iz te nove sredine. Sa poterom je uputio i pismo zapovedniku Soluna da mu i on pomogne u tom poslu. Priča se čak da se, znajući za autonomiju Svete Gore, obratio i u Carigrad svom novom prijatelju caru Isaku Anđelu, čija se sinovica malo pre toga udala za njegova sina Stefana.

Rastko se postrigao u Rustiku, ali će ubrzo preći u Vatoped gde je zamonašen od igumana Teostirihta, dobivši ime po Savi Osvećenom. Zašto će od Rusa, sa kojima je pobegao za Pantelejmon, preći u grčki manastir? Najverovatnije da bi bolje naučio grčki jezik i dublje upoznao grčku hrišćansku literaturu. Crkvene knjige, mineje i besede na ruskom, izgleda da je već dovoljno poznavao. A Grci su tada važili za vodeću hrišćansku naciju, za vodeću pravoslavnu kulturu.

Kad je potera stigla u Svetu Goru, zatekla je Rastka još kao mirjanina. Po manastirskim pravilima on je bio iskušenik. Ljudi iz potere hteli su odmah da povedu Rastka sa sobom, makar i silom. Kaluđeri, priča Teodosije, smisliše tad pobožnu prevaru, s kojom je i Rastko bio saglasan. Rastko se pretvarao kao da pristaje da se vrati s njima kući, ali se prethodno trebalo odužiti Bogu. Za pratnju bi udešena velika gozba, posle koje su imale početi rane jutarnje molitve i bdenija. Kad su ljudi, umorni od puta, gozbe i vina, pošli na počinak, na igumanov znak udari klepalo za jutrenje, kao u počast nedelje koja je osvitala. Kaluđeri počeše duga čitanja i pjenija, a ljudi iz potere koji dođoše u crkvu, savladani snom, zaspaše polako jedan za drugim. Za to vreme Rastko preobuče jednog od mlađih u svoje odelo i ostavi ga u crkvi na svom mestu, da bi, ako bi se ko od potere trgao iz sna i pogledao gde je on, poverovao da se nalazi među njima, na bogosluženju. Za to vreme on ode u manastirsku kulu, gde ga postrigoše i obukoše u monašku rizu.

Pred zoru, kad se svršilo jutrenje, ljudi iz potere, probuđeni, videše da ponovo nema Rastka. Tražeći ga bunovni i ljuti, stadoše da biju kaluđere. Kada je Rastko to čuo i video, javi se svojim Srbima sa kule gde su ga kaluđeri bili sklonili za svaki slučaj, i baci im svoje svetovno odelo i odrezanu kosu da nose u Srbiju kao znak da je prekinuo sa starim životom. Uputio je i pismo roditeljima da ih obavesti o svojoj odluci. Potera sad nije više imala kud. Stavljena je pred svršen čin. U Srbiju se vratila da samo ispriča roditeljima sve kako je bilo.

Možda u ovom pričanju ima prilično legende i kombinacije, dosta rane sklonosti ka, kako bi se danas reklo, "romansiranim biografijama". Teodosije u tom pogledu daje isuviše primera. Ali je nesumnjivo da se u ovom pričanju očuvalo dosta i od starijeg svetogorskog predanja, posebno ruskog.

Sveti Sava napušta Ruse i prelazi kod Grka

Nemanja je bio ožalošćen tim postupkom svoga sina. (Sava sam kaže za sebe kako: "obnaži vse bezuimei svoim"), ali se, posle ovog pokušaja da ga vrati, utešio videvši da se stvar više ne može izmeniti. Tako je sada između Svete Gore i njega nastala još neposrednija i trajnija veza, a tako je i cela njegova zemlja počela da se življe interesuje za tu "stranou tuždou daleče".

Sava je, uprkos mladosti, iznenađivao kaluđere revnosnim obavljanjem svojih dužnosti, i velikom strogošću prema sebi, tako retkom kod mladih ljudi, (pa još prinčeva!). Preko dana obavljao bi sve monaške poslove, a noću bi dugo ostajao u molitvama. Svaku subotnju noć provodio bi u molitvenom bdenju. Jeo je najčešće samo suvi hleb, išao bos po svetogorskim kamenjarima, a i vodu je pio vrlo malo - trpeći glad, žeđ i telesne muke, uzdizao se od telesnog, ka duhovnom životu. Bio je impresioniran svetogorskim isposnicima čiji je život, u samoći, "beskrvan i bez uzbuđenja, bez puti i bestelesan, gotovo anđeoski". Iguman Vatopeda imao je muka da ga odgovori da se ne povuče u brda, u neku od isposnica.

Na dan Blagoveštenja Bogorodičinog, praznika manastira Vatopeda, pozove iguman i sve bratstvo manastirsko i novog iskušenika na svoju slavu. Teodosije izrično navodi da je to bilo s namerom da ga pridobiju i "da ugode ocu njegovom". Udesili su, priča se, sve što su mogli, da sjaj i lepota njihova manastira ostavi što lepši i što jači utisak na mladog monaha. Očaran domom Bogorodičinim, Rastko pređe u taj manastir i naskoro bi tu i zamonašen od igumana Teostirihta, i dobi ime Sava, po slavnom sinaj-skom svetitelju, veoma štovanom u kaluđerskom svetu. I u manastiru Sv. Pantelejmona i u Vatopedu Sava je davao bogate priloge; onamo "na trebovanije", a ostalo "na razdanije svetim crkvam i sudbogimi".

Zašto je Sava tako brzo napustio ruski manastir? Stari biografi hoće da predstave stvar tako, kao da je udešeno slavsko toržestvo zasenilo Savu i privuklo ga u Vatoped. Mada bi taj momenat bio dovoljan da utiče na mladog čoveka, iako mu, istina, ne bi baš služio na čast, ali bi bio razumljiv, mi ipak mislimo da je kod Save bilo i drugih razloga. Nije li on pošao u Vatoped, koji nije bio daleko od starog Rustika, da bi bolje naučio grčki jezik i upoznao grčku crkvenu književnost? Crkvene knjige, mineje, besede i pouke svetih otaca na slovenskom jeziku on je delimično mogao upoznati i u Srbiji, a u ruskom manastiru nije mogao naći toliko novih slovenskih stvari da ga one zadrže za duže vreme. Njegovo interesovanje za te stvari, mladosti željnoj da što više sazna, lako je razumeti. Grci su tada važili kao prvi među hrišćanima, koji imaju ponaj-više hrišćanske kulture u svim pravcima, a Sava je, prelazeći u njihov manastir, išao na pravi izvor.

U zanosu prve mladosti, željan podviga i žudan da se što pre izjednači sa velikim monaškim primerima, koji su preporučivani kao uzor i svetila, Sava je iznenađivao sve ljude svojim strogim održavanjem pravila i verskim oduševljenjem. Danju je obavljao iste poslove kao i svi drugi monasi, a noću se dugo posvećivao molitvi. Svaku subotnju noć probdeo bi celu do zore. Sa planom se uzdržavao od hrane. Jeo je ponajviše samo suv hleb, i vodu je samo pomalo pio, držeći se starim da je vrlina podnositi žeđ, kao dokaz volje za patnjom. Vina i ulja uzimao je još manje.

Bosonog, na vrhu Atoske gore

Kad je uspostavio vezu sa roditeljima i od njih počeo dobijati novčanu pomoć, Sava je, po dozvoli vatopedskog igumana, krenuo kroz Svetu Goru da je upozna i vidi sve glavnije manastire i lica u njoj. Iguman mu dade kao pratnju "iskusne kaluđere" da mu pokazuju put i da ga čuvaju. Sava je, idući bosonog, obišao sa njima sve manastire, pa se, odmorivši se u Lavri popeo i na sam vrh Atosa.

Predanje kaže da se Savi i Nemanji (Simeonu Mirotočivom) javio glas Božji, zatraživši da Hilandar ne dižu samo "za spas duše svoje", no da ga dignu da bude srpski - "pribežište svom otačastvu srpskom". Tražili su od Cara novu hrisovulju i Aleksije im odobri 1198. godine da Hilandar "oslobođen od svih vlasti bude, pa i od vlasti prota svetogorskog", ustanovivši mu najviši rang "carskog manastira", priznajući mu da bude "samostalan, svojevlastan i samoupravan".

Sava je video obitavališta isposnika, gore na visini, gde se druže sa jelenima, "imajući nebo kao crkvu, a Hrista u dušama, i tesne im kolibe sa travom kao ukrasom", isposnike u stoletnim šumama, buđene ptičijim cvrkutom ili druge, u pećinama i jamama "kao ptice morske kad se ugnezde", "bijene kišom i vetrom, paljene suncem i znojem, mrznući se od zime i mraza". On se divio njihovom životu, lišenom svake zemaljske brige, posvećenom molitvi i zadovoljnom samo s tim da im usta mogu odavati hvalu Bogu.

"Život je njihov beskrvan i bez uzbuđenja, bez puti i bestelesan, gotovo anđeoski."

Dirnut tim, on "na hartiji srca napisa te utiske i žaleći, što je i toliko zakasnio za takav život, pade pred njihove noge i moljaše od njih pouku i blagoslov. Duboko tužan vratio se potom u manastir. Kaluđeri su mislili da je to umor i bol izranjavljenih bosih nogu po oštrom kamenju, ali Sava reče igumanu da on želi ostaviti manastir, i početi život kakav je maločas video. Iguman ga odvrati od te odluke, ukazujući na njegove godine, a i na opasnosti, s obzirom na njegovo poreklo i veze, koje bi mogao imati tamo u osami od gusara i drugih kakvih neprijatelja, a to je završava Teodosije, bilo čak od proviđenja određeno, jer bi bila neizmerna šteta da se takvo svetilo "izgubilo u pustinji kao sunce kad zađe za goru..."

Srpski svetac i gorski razbojnici

Živeći na Atosu, Sava nije bio i bez neprilika. Jednog jutra kad je, po običaju, na mazgama nosio tople hlebove pustinjacima, na putu za Milopotam napadoše morski razbojnici njega i mazgare i sve ih zarobiše. Ovakvi prepadi morskih gusara bivali su česti na Svetoj Gori i pre i posle; a naročito su od njih stradali manastiri koji nisu ležali daleko od obale. Na pitanje ko je i odakle je, Sava je odgovorio da je učenik oca Makarija, da je bio u manastiru Esfigmenu, koji je najbliži Vatopedu, i da su ga odatle poslala braća, zadržavši ga preko noći, da po njemu pošalju hlebove. Razbojnici, dirnuti njegovom skromnošću, a ne znajući, naravno ko je, pustiše ga da ide.

Pošto su obnovili i utvrdili razrušen manastir Svetog Simona, Sava i Nemanja, krenuli su da traže mesto za novi, srpski manastir. Nedaleko od Zografa i Esfigmena, u lepoj udolini, kraj potoka kamenitog korita, a moru blizu, našli su ostatke, od gusara porušenog, starog manastira Hilandara (pominjao se u desetom veku) posvećenog Uspenju Bogorodičinom. Car Aleksije carigradski, prijatelj Nemanjića, dozvoli im da obnove Hilandar i da ga priključe Vatopedu.

Drugi put trebalo je naročitog lukavstva da se Sava spase. On je jednog dana krenuo iz Vatopeda sa nekim kaluđerima u Lavru, i to ne teškim putem preko gorskih klanaca, nego morem, na maloj manastirskoj lađi. Kad su došli blizu Lavre, iznenada ispadoše morski razbojnici i zarobiše ih sve osim jednoga, koji pobeže u manastir i ispriča slučaj. Lavrani se zabrinuše i poslaše odmah jednog mudrog kaluđera da obavezno spase Savu i to čim pre, dok razbojnici ne doznaju kakav im je plen upao u ruke. Kad onaj kaluđer stiže među razbojnike pozva ih smireno, u ime igumana i ostale braće, da svrate u manastir. Manastiru nije pretila nikakva opasnost, pošto je bratstvo bilo veliko. Ugledavši Savu u lađi, kaluđer se kao razljuti i podviknu mu:

"A kuda ti to hodaš? Zar te nije onamo poslao iguman, a ti svoju volju činiš?"

I priđe mu, kao da će ga, onako ljut, udariti. uplašeni Sava iskoči iz lađe i otrča u manastir. Razbojnici su došli potom u Lavru, na razgovor, pa kad su posle saznali ko im je bio pao u ruke, bi im veoma krivo i na sebe i na kaluđera, koji ih tako prevari.

Doziđivanje manastira Vatoped

Nemanja je, u želji da mu život sina u Svetoj Gori bude što snošljiviji i da kaluđeri prema njemu imaju što više obzira, slao bogate priloge, naročito u Vatoped.

Jedan deo tog novca Sava je davao ubogima, a sa glavnom sumom počeo je da zida i vrši prepravke u svom manastiru. Podigao je malu crkvu u svom manastiru. Podigao je malu crkvu u čast praznika rođenja Bogorodice, kome će kasnije biti posvećena i Nemanjina zadužbina - Studenica. Ta crkva se nalazila u manastirskom gradu, na istoku, iza same velike crkve. Nedaleko odatle podiže i drugu crkvicu, posvećenu carigradskom patrijarhu i čuvenom piscu i besedniku Jovanu Zlatoustu, koga je duboko cenio. Najposle, u manastirskom pirgu podiže i treću malu crkvu, posvećenu Preobraženju. Pored toga, on je olovom prekrio i samu Vatopedsku crkvu koja je dotle imala krov od kamenih ploča, i dozidao je po jedan-dva sprata manastirskih kelija i privede ljude iz svoje zemlje.

Na Blagovesti 1195. godine odrekao se već ostareli Nemanja prestola, navršivši jedno leto pre toga 80. godinu. Njegova ostavka nije došla, po svoj prilici, iz sopstvene inicijative, nego u vezi sa izvesnim smutnjama u Vizantiji, koje su dve nedelje posle toga dovele do pada cara Isaka i do dolaska na presto njegova brata Aleksija III. Novi car bio je otac Jevdokije žene Stefana Nemanjića, srednjeg sina i starijeg brata Savina. Nemanja stoga nije ni ostavio presto najstarijem sinu Vukanu, nego Stefanu, možda i po nekoj ranijoj obavezi datoj povodom ženidbe. Vukan, duboko nezadovoljan, dobio je na upravu Zetu, Hvosno i Toplicu. Sam Nemanja, posle abdikacije, primio je monaški čin i postao otac Simeon, a žena njegova Ana, sledeći njegov primer, postala je monahinja Anastasija. Posle toga Nemanja ode u svoj manastir Studenicu.

Kada je Sava doznao za tu promenu u Srbiji, namisli da pozove oca u Svetu Goru na potpuni spokoj i konačno povlačenje od sveta.

Oprostivši se na novom saboru od svoga naroda, praćen Stefanom sve do granice, Nemanja je 8. oktobra 1197. godine krenuo u Svetu Goru, a tamo je stigao 2. novembra. Njegovom primeru sledilo je i nekoliko srpskih velikaša. U Svetoj Gori Nemanja se, prirodno, pridružio svom sinu i ušao u Vatoped.

U Svetoj Gori Nemanja je, kao bivši vladar i štedri priloženik, bio primljen s naročitom pažnjom. Sa svih strana dolažahu kaluđeri sa protom da vide Nemanju, da se uzajamno blagoslove i da "ljubazno besede o koristi duševnoj". Simeon je obilato delio priloge po manastirima i u zlatu i u ruhu, ostavivši po svima svetogorskim crkvama svoj spomen. Vatopedu je priložio dva kabla zlata i srebra, mnogo utvara i ruha, konja i mazgi, a obdario je i igumana i sve bratstvo "od prvog pa do poslednjeg".

Kako je bio onemoćao, on zamoli upravu manastira da mu dozvoli da sagradi jednu keliju uz crkveni oltar i probije prozor, da bi tako mogao pratiti tok službe i ispunjavati svoju molitvenu dužnost. Uprava mu je tu želju, naravno, rado ispunila. Zapustelu, od gusara opljačkanu crkvu svog imenjaka, svetog Simeona, na mestu Prosfori, dade iz temelja obnoviti "ne trpeći da gleda razorena Božija žilišta"; a da je unapred poštedi od sličnih napasti, podiže uz nju i tvrd grad za odbranu. Tako obnovljenu crkvu darovao je Vatopedu, kome je i ranije pripadala.

Pored toga je i Sava, u samom Vatopedu, dao da se podignu "previsoke palate", od kojih neke nazva po svom, a neke po očevom imenu; zasadi vinograde i priloži mu neke puste metohije izmolivši ih od cara. Domentijan čak izrično navodi da je počeo i kolonizaciju srpskih ljudi na manastirskom području. "Ljude privede od svoje zemlje i naseli ih" po tim metohijama.

Tamo gde je nekad hodala Bogorodica

Posle izvesnog vremena, sa blagoslovom igumana Teostirihta, kome su se po pravilima imali javiti, krenuše Simeon i Sava po Svetoj Gori da je prođu i razgledaju i da učine svoje pobožno poklonjenje većim hramovima.

Najpre su se uputili u Kareju, "ježe jest mati vsem crkvam svetogorskim", i pošto su se poklonili slavnoj ikoni Bogorodice i oblili je toplim suzama, kako se to voli da kaže u hagiografskoj književnosti, obdariše i taj hram bogatim poklonima; zlatnim i srebrnim sasudima, raznim pokrovima za časnu trpezu i raznim sasudima, iskićenim biserom i dragim kamenjem, i dadoše celu carsku talariju suha zlata. I ponaosob obdariše prota i sve druge od najstarijeg do najmlađeg. A zahvalni monasi upisaše ih među ktitore za spomen "va crkvi toi do skončini veka". Odatle su otišli u Ivirski manastir, pa u Lavru, gde su se sa naročitim pijetetom zadržali na terenu, kuda je po verovanju Svetogoraca, nekad hodila sama Bogorodica. I tu su, po običaju, davali bogate poklone hramu i monasima.
Ovaj put imao je možda i drugi cilj, sem same pokloničke pobožnosti.

Zelena šuma i živa voda

Kod Save je sve više sazrevala misao da u Svetoj Gori i Srbi dobiju jedan svoj manastir i jednu svoju monašku koloniju, kao što ih već imaju Rusi, Bugari, Ivirci i Amalfićani.

Da nisu Nemanja i Sava, obilazeći Svetu Goru, hteli da izbliže razgledaju i te manastire i da izaberu mesto za svoj manastir?

NJima je zapalo za oko mesto i položaj malog starog manastira Hilandara, koji je u to vreme ležao u ruševinama, opusteo od gusara. Manastir se nalazio na severu Svete Gore, nedaleko od Esfigmena i Zografa, a blizu makedonske obale. Udaljen je bio jedno pola sata hoda od morske obale, sa koje se lepo videlo daleko ostrvo Tasos i venci makedonskih planina, a na kojoj se već nalazio mali stari manastir Sv. Vasilije.

Kada je Nemanja stigao na Svetu Goru, priložio je Vatopedu, između ostalog, "dva kabla srebra i zlata". Zamolio je da uz crkvu sazida svoju ćeliju, i probije prozor, ne bi li, zbog starosti, iz ćelije mogao da prisustvuje službi i vrši svoje molitvene dužnosti. Odobrili su mu što zbog zlata i darova a što zbog godina: bio je prošao osamdesetu.

Manastir Hilandar nalazio se na dnu jednog klanca, iznad koga su prilično strme kose sa dosta šume i zelenila i sa nešto žive vode. Kroz klanac se probijao jedan mali potok, čije je korito, puno šljunka, preko leta često ostajalo bez vode. Manastir nije bio mnogo udaljen ni od Vatopeda. Lađom se stizalo do Sv. Vasilija za dva-tri sata vožnje, a preko brda i klanca moglo se za isto toliko vremena stići i suvim. Nemanji i Savi dopalo se to mesto i oni odlučiše da obnove taj manastir, kao što su obnovili i Sv. Simeona na Prosfori.

U to vreme trebalo je da manastir Vatoped dobije neke potvrde od cara, ali kako su one bile zamašnije prirode, učinilo se bratstvu kao vrlo oportuno da u Carigrad pođe lično Sava, kao prijatelj cara Aleksija, da bi se te potvrde dobile što sigurnije. Sava se primio te dužnosti i u Carigradu je svršio posao bez mnogo muke. Na carskom dvoru bili su pažljivi i predusretljivi prema njemu. Ovom prilikom Sava je zamolio cara da mu ustupi i razoreni Hilandar, da bi ga sa ocem mogao obnoviti. Car je tu Savinu molbu rado ispunio i Hilandar je bio, preko prota, ustupljen Vatopedu, kao manastiru u kojem su se nalazili Simeon i Sava.

Pribežište svom otačastvu

Pošto su to postigli, tokom obnove rešiše Sava i Nemanja da dobijeni manastir učine srpskom opštinom. Domentijan i Teodosije pričaju kako se tom prilikom javio obojici srpskih monaha jedan čovek, koji je, po Božijem proviđenju, počeo da im govori: vi niste obavezni da se brinete samo za spas svoje duše, nego treba da stvorite nešto kao "pribežište svom otačastvu", gde će i drugi ljudi vašega plemena moći poći istim putem.

Teodosije još veli kako je taj čovek preporučivao Savi da obnovljeni manastir "svojemu otečestvu utvrdite srbskij monostir zvati se". Psihološki motiv Savine odluke sasvim je jasan. Dok su obnavljali Hilandar, na tom lepom mestu, i dok je on rastao, Simeonu, a naročito Savi učinilo se da bi bilo celishodnije za cilj kome su se posvetili, da razviju taj manastir do punog sjaja, da ga učine ravnim ostalim velikim manastirima i da ga stvore srpskim i samostalnim.

Sava i Simeon ubrzo će pripojiti Hilandaru čak 14 manjih svetogorskih manastira - prvo su im svetogorska bratstva ustupila manastir Svetog Ispovednika, uz već pomenutog Svetog Simeona - i tako su svoju zadužbinu podigli u red prvih svetogorskih zadužbina.

U toj vrlo zanimljivoj molbi svetogorski prot i manastirski igumani, svi sem vatopedskog, kazuju caru svoju bojazan kako Vatopeđani neće imati mnogo interesa za Hilandar, nego će on i manastiri "i oko njega" biti ostavljeni da potpuno propadaju i iščeznu, i da će se izgubiti uspomene slavnih careva i staraca koji su u njima spasli dušu svoju", pa su se stoga, vele obratili Nemanji i njegovu sinu Savi, "da prime ove manastire kao svoju imovinu i da osnuju u njima manastir po svojoj volji, kao što ima i drugih manastira carstva ti po svojoj Gori, raznih narodnosti na primer Ivirski i Amalfićanski".

Inicijativa, dakle, za promenu vlastelinstva Hilandaru i za ustupanje njegovo Srbima došlo je pred cara od samih Svetogoraca. Oni su uputili sa tom molbom svog sabrata Nikona u Carigrad, da car izda novu hrisovulju. Prava inicijativa poticala je, međutim, sigurno od Save. Da bi postigao željeni cilj, i Sava je sa Nikonom i tom molbom, pošao u Carigrad da kod cara lično izdejstvuje izmenu prvavšnje odluke.

Postoji u Hilandaru jedan žezao sa natpisom u kom se kaže da ga je 1181. godine car Aleksije dao Savi "znak carskoj vlasti postavljati igumana samovlastna". Natpis je neautentičan. Niti je car Aleksije 1181. godine bio car, niti je Sava tada bio monah. Natpis je češće izdavan i pominjan pošto su bile očuvane sve forme i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva, izuzimajući samo zainteresovani Vatopedski manastir.

U drugoj polovini 1198. godine izdao je car novu hrisovulju, ustupajući Hilandar Nemanji i Savi i izdižući ga na stepen carskih manastira. Obnovljeni Hilandar ima "služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore".

Manastir će, prema toj odluci biti samostalan, svojevlastan i samoupravan". Sva imanja, koja su ranije pripadala Hilandaru i drugim manastirima na mestu Milejama, sa kelijama, pa došla pod vlast prota, varaćaju se ponovu Hilandaru "kao da ne behu nikad pod vlašću prota te Gore već da postaju sad prvi put i da su od samog prvog postanka dobila slobodu."

Kosovska sela i zetske kobile

Odluka Simeonova i Savina teško je pogodila Vatoped. Videći da će biti obiđeni, Vatopeđani su predlagali da se Vatoped i Hilandar ujedine, a obojima da postane vrhovni poglavar Sava. To rešenje bi bilo, naravno, samo privremeno, dok je živ Sava. Znajući to, Sava je s Nemanjom odbio tu ponudu, želeći da Srbima osigura Hilandar i za budućnost.

Podizanje Hilandara pomagano iz Srbije, napredovalo je brzo i lepo. Crkva, posvećena Vavedenju Bogorodičinom bila je prva uzeta u posao. Za njom je podignut grad s pirgom "sličan carskom domu", pa kaluđerske kelije.

Kad je manastir bio gotov, sredinom 1199. godine, Nemanja mu, u svoje ime kao ktitor, izdade od Save napisanu povelju, dobivši za nju i pristanak sina Stefana. Ta povelja Simeonova, koja je u originalu bila sačuvana do svetskoga rata, predstavljala je jednu vrstu njegove oproštajne reči s zemaljskim životom.

U dogovoru sa sinom Stefanom on je za novi manastir izmolio od cara parike u Prizrenu, pa ih dodelio Hilandaru sa nekoliko sela (Neprobišta, Momuša, Slamodravi, Retaivlja, Trnje, Retivštica, Trnovac, dve Hoče i Trg. Ovde su bila dva vinograda i četiri uljanika: u trpezama, Dabšoru, Goliševu i u Paricima. Sa svakim uljanikom išla su i po dva čoveka. Uza sve to dodao je i planinu Bogaču. od Vlaha priložio je Radovo sudstvo i Đurđevo sa 170 ljudi. Iz Zete imale su se davati manastiru kobile i 30 spudi soli). Kako se vidi, Nemanja se dovoljno pobrinuo da svom manastiru obezbedi prihode, da ga dovoljno osigura i osposobi za njegovu veliku misiju u budućnosti.

Stari manastir Hilandar, koji je bio posvećen vavedenju Bogorodičinom, osnovan je možda u X veku, ali sigurno pominje se prvi put u jednom aktu iz 1076. godine. Porušen je bio i nastradao iza 1169. godine, kad se pominje poslednji put. Od starih manastirića u Milejama, čiji je ukupni naslednik postao naš Hilandar, pominju se u XI veku manastir starca Lavrentija, Paksamide, koji je već 1076. godine bio opusteo, i manastir Sv. Konstantina, zvani Zevitov.

Lađa od 1000 amfora

Kad je manastir bio gotov, Nemanja se iz Vatopeda preselio u Hilandar. Uza nj se, naravno, našao odmah i priličan broj kaluđera, od kojih su neki nema sumnje bili Srbi, ako ne i većina. U sporazumu sa Savom on im postavi i igumana, jednog, kako Sava kaže, "prepodobnog muža", nekog Metodija, Srbina i čoveka izuzetnih sposobnosti, koji će docnije imati znatna učešća u javnim poslovima Srbije i biti uz Savu, preteča svetogorskih kaluđera-diplomata. On je pre toga dva puta slat u Srbiju velikom županu Stefanu: prvi put da traži pomoć za gradnju manastira, a drugi put da odnese krst, što ga je Nemanja s blagoslovom slao svome sinu.

Sava je za to vreme pošao ponovo u Carigrad, da za dovršeni manastir izradi još neka prava. U junu 1199. godine izdao je car Aleksije, na Savinu molbu, još jednu svoju povelju Hilandaru.

On treba da ima svoju lađu, sa kojom će održavati promet, i jedan svoj metoh, za koji Sava beše izabrao davno razrušeni manastir Zig (Ivanicu). Taj manastir, odnosno mesto "koje je pusto i već od mnogo godina sasvim izbrisano i iz same uspomene, pa je potpuno izgubilo i oblik manastira, i nema ni jednog naseljenog monaha" imalo se odmah predati Hilandaru, i tu predaju imao je izvršiti jedan carski činovnik u prisustvu jerisoskog episkopa.

Car je odobrio, prirodno, da manastir ima i svoju lađu sa zapreminom od 1000 amfora i oslobodio je od plaćanja svih državnih taksa i poreza.

"Kad pak ta lađa ili varemenom istrune ili kad god pretrpi brodolom, biće slobodno pomenutom manastiru Hilandaru sagraditi drugu, pa to činiti neprestano, do god sunce obasjava ovo svetsko sazdanje."

Uz tu hrisovulju car je, kao svoj prilog za novi manastir, dao dosta zlata i jedan žezao kao simbol neporedne carske vlasti pri postavljanju igumana.

Svetogorci, sem Vatopeđana, nisu bili rđavo raspoloženi prema celoj ovoj stvari. Njima je bilo glavno da se svaka nova povlastica iskupi prilozima i da u Srbiji ne učine rđav utisak svojim ponašanjem prema Simeonu i Savi. Stoga u svojoj predusretljivosti odu i dalje. Nešto docnije, oni su im ustupili još i manastir Sv. Ispovednika, naravno uz bogat prilog u zlatu, ruhu i konjima. Domentijan kaže za taj manastir, da je bio "podoban pravim manastirem carskim". Kupovinom i poklonom Nemanja i Sava prikupiše uz Hilandar 14 malih manastira i podigoše tako svoju zadužbinu u red prvih manastira svetogorskih.

Smrt pred ikonom Bogorodice

Odlučivši se jednom za pravoslavlje kao glavnu veru svoje države i dinastije, Nemanja je podigao u samoj Srbiji nekoliko manastira, od kojih Studenica tako rečito govori o poletu, stabilnosti i umetničkom smislu njezinih tvoraca. Kako je Sveta Gora u to vreme smatrana kao neka svetilja pravoslavlja sa najboljim što je postojalo u kaluđerskom redu teorijski i praktično, sa predstavnicima raznih narodnosti i sredina, to je sasvim prirodno što su Simeon i Sava zaželeli da u svom novom manastiru stvore mogućnosti srpskom kaluđerstvu da iziđe iz uskog kruga Raške i Zetske oblasti i da u tuđini, u najboljoj ili bar u najviše cenjenoj monaškoj sredini, proširi svoje obrazovanje i upotpuni svoje znanje. Tako su se nadali da dobiju bolji i spremniji sveštenički kadar kao glavnog pomagača i izgrađivanju državne tvorevine, kojoj je Nemanja, sa toliko napora, postavio temelje.

Nemanjin sin, veliki župan Stefan, sam dosta podobno priča kako je rado učestvovao u pomaganju gradnje Hilandara, za koji navodi da se nalazi "v sredu Gori Svetije". Stefan prikazuje stvar tako, da je Nemanja njemu javio o svojoj nameri da obnovi Hilandar kao svoju zadužbinu koja će ostati posle njemu i njegovu potomstvu. Stefan ima s njim da postane ktitor ovog manastira, kao što je postao i ktitor Studenice i to "ni s kim neobično tkio tebe i semeni tvojemu po tebe".

Teško je reći da li je Nemanja baš ovako odsečno isključio iz ktitorskih prava i ostalo svoje potomstvo Vukanove linije, ali je razumljivo što se obratio Stefanu kao svom nasledniku i vladaru Srbije. Da se Stefan odazvao očevu pozivu, razume se samo po sebi. Sem priloga u novcu, on je manastiru dao i nekoliko sela, da bi ga što bolje obezebedio. To su: Đurđević, Petrović, Kruševo, Knina, Rubač Potok, Drstnik, Grebnik, Govan, Zaljug i planina Dobri doli, dva vinograda i trg Kninac. Sem toga, priložio je još u Zeti polovinu Kamenice s ljudima i dodao tome sela: Viđen i Beličišta sa Gornjim Vranićima.

Nemanja je u Hilandaru proveo svega osam meseci. Umro je 13. februara 1200. godine, u 86. godini života. Prvo se oprostio od sina i bratstva, zatim legao na pod, na običnu monašku rizu, zamolio da mu donesu ikonu Bogorodičinu, i moleći se pred njom, ispustio svoju plemenitu dušu.

Nemanja je u Hilandaru proveo svega osam meseci. Razboleo se 7. februara 1200. godine, a umro je šest dana posle toga, 13. februara, u dubokoj starosti, sa 86 godina. Uoči smrti zaželeo je da mu prinesu Bogorodičinu ikonu, da pred njom ispusti duh i da ga, kao samrtnika, obuku u monašku rasu u kojoj će biti i sahranjen. Legao je na suru rogozinu, prostrtu po zemlji, sa kamenom pod glavom, da kao najsmireniji monah završi svoj život. Sava naročito pominje da su nad mrtvim Nemanjom pevali zaupokojene pesme monasi raznih narodnosti Svete Gore. I to redom Grci, Ivirci, Rusi i Bugari, pa najposle Srbi.

Iz ovog vremena, s kraja XII veka, postoji jedan akt koji govori o granicama hilandarskih imanja. Ona su tad bila prilično skromna, iako ne neznatna. Hvatala su od obale do Armira i do crkve Sv. Đorđa "u livade", a odatle im je međa išla na vinograd manastira Esfigmena. Dalje granice dopirale su do Kovačeva gumna i odatle na Lustru k Modrom kamenu, u Selav k Zlom potoku, oko koga će posle biti mnogo raspre. Završavale su prema Esfigmenu iza Cainove crkve, i otud uz brdo do Kalosa.

Hilandar, 20 kilometara od Kareje, 36 kilometara od vrha Atoskog

U LAVOVSKIM ČELJUSTIMA

Napisao: Nićifor Dučić

Hilandar je na sjevernozapadnoj strani Svete Gore prvi na ulasku u nju suhijem putem iz Makedonije i solunske oblasti među visovima na mjestu koje ima oblik lavovskih čeljusti; od obale morske unutra 2 i 1/2 km.; od vrha atonskoga Mont Athos s južne strane 36 km; a od Kareje, gde je centralna svetogorska uprava, otprilike 20 km u istom pravcu.

Hilandar je sa tri strane opkoljen visovima, a s četvrte (sjeverne strane) orizonat je nešto malo otvoreniji. Ali su i njegova brda pitoma i obrasla sitnom i krupnom šumom. Pokraj njega teče potok, koji nikad ne presušuje, i utječe poslije 2 i 1/2 km u more hilandarsko na sjevernoj strani. Oko Hilandara su vinogradi, masline, limunovi, pomoranye i ćiparisi. Ne može a da se ne ustavi pogled na stoljetnijem ćiparisima, osobito krajem puta sa sjeverne strane, koji izgledaju kao uvrstana vojska pred Hilandarom.

Graniči: s južnoistočne strane bugarskim manastirom Zografom; sa sjevernoistočne grčkim - Esfigmenom; sa sjeverne morem; a sa zapadne morem i Prevlakom; do koje je od Hilandara otprilike 20 km. Prevlaka spaja Svetu goru sa solunskom oblašću i Maćedonijom. Tu je i granica svetogorska. Otalen počinje poluostrvo Sveta Gora i pruža se u more na jug do najdivnijega od prirode vrha atonskoga otprilike 60 km dužine; a široka je od mora do mora: negdje 10, a negdje 15 km.

Prevlaka je, gdje počinje Sveta Gora, uska. Nju je prokopao persijski car Kserks, kad je vojštio na staru Grčku, i proveo more jednijem kanalom s jedne strane na dru-gu, koji je docnije zasut, ali se pruga vidi; zato se i prozvala "Prevlaka", ili kako u Svetoj Gori uopće vele: "Provlaka".

Na ovoj je Prevlaci car Dušan potpisao svoju krisovulju 1348. godine, u kojoj su pobilježene granice zemalja i šuma hilandarskih u Svetoj Gori, otkupivši od obližnjijeh manastira za Hilandar veliki prostor: zemlje, planine, maslina i vinograda. Na njoj su potpisani, pored starješine karejskoga, svi igumani 20 velikijeh svetogorskijeh manastira, a to je odobrenje i potvrda novijeh hilandarskih granica.

Ima šume, ima vode: Zašto je Bogorodica odabrala "treći prst" Halkidikija

AGION OROS
PODRUČJE SVETE DIJEVE

Napisao: Nikolaj Velimirović

Tri prsta Halkidikija ispružena ka moru: Langos, Kasandra, Atos. I samo je Atos vodom i šumom podaren: kestenjem, borovima, vinogradima, maslinama, orasima, smokvama. Atos je do davnina bo pagansko svetilište. Najstarije ime Atosa je Apolonija: bio je Apolonovo pokloničko mesto. Atos se ovo poluostrvo nazva po proročništvu gde je božanstvo (ili demon) Atos proricalo budućnost. Majka Božja posetila je Svetu Goru 44. godine posle Hrista. I rekla: "Nek ova zemlja bude moja zauvek, kao poklon mog Sina i Boga."Pustinjak, pređašnji ratnik i aristokrata, Petar Atoski podvižavaše se ovde punih pet decenija, i svojim čudima mesto proslavi

Planina Atos ili Sveta Gora je neobično područje, najčudnije na celom Balkanu i u celom pravoslavnom svetu uopšte. Nalazi se dvesta kilometara istočno od Soluna i trista kilometara zapadno od Carigrada. Na mapi se vidi ostrvo Halkidiki sa tri uzana isturena poluostrva, kao tri ruke ispružene prema Belom moru. Prvi se zove Langos, drugi Kasandra, a treći najistočniji Atos ili Sveta Gora. Dok su prva dva gola i bez vode, Sveta Gora je pokrivena zelenilom i vrlo je bogata vodom. Kestenje i borovi daju građevinsko drvo i gorivo u velikim količinama. Plodne padine, visoravni i doline su pogodne za vinograde, voćnjake i bašte, ima puno maslina i smokava, oraha i lešnika, kao i raznog žbunja i ostruga sa slatkim plodovima. Putovanje pešice ili na mazgama je jedini način komunikacija. Trebalo bi tri do četiri časa pešačenja da bi se prešlo popreko i oko tri dana uzduž. Prema istorijskim podacima, Atos je bio u prastaro doba pagansko pribežište. Prvo je bio Apolonovo pokloničko mesto, odakle je došlo najstarije ime zemlje Apolonijada. Kasnije, tu je bilo proročište Atosa, zamišljenog božansta čuvenog po predskazivanju budućnosti. Zemlja je bila naseljena narodima raznih rasa sa opštim grčkim jezikom. Živeli su u devet gradova. Imena nekih istorijskih ličnosti iz Azije i Evrope vezane su za ovo zem-ljište kao što su: persijski kralj Darije i Herkes, Filip i Aleksandar Makedonski, filozof Aristotel i drugi. Po hrišćanskom predanju, Djeva Marija posetila je planinu 44. godine posle Hrista. Kada je doputovala u pristanište, demon Atos vikao je mnoštvu naroda: "Idite brzo do mora, da sretnete majku velikog Boga Isusa!" I ovo bejahu njegove poslednje reči, posle kojih je zauvek postao nem. Narod radosno dočeka Svetu Djevu i pažljivo slušaše radosne vesti o njenom Sinu. Tada ona izjavi: "Neka ova zemlja bude moja zauvek kao poklon moga Sina i Boga!" Tom prilikom, neki su pagani bili kršteni od Lazara, koga je Hristos podigao iz mrtvih u Vitaniji, a koji je posle toga bio episkop na Kipru. On je pratio Svetu Djevu od Kipra do Atosa.

Broj krštenih osoba na Atosu se toliko povećao, da je u vreme vladavine Konstantina Velikog bilo pomena o episkopu na toj teritoriji. Njegovo je ime bilo Makarios, sa sedištem u Apoloniji. Sada se zove Jerisos. To mesto je posetio i Apostol Pavle (Dela ap. 17, 1.). Car Teodosije je stavio ovu eparhiju pod nadzor više vlasti arhiepiskopa Askolija Solunskog, kao znak zahvalnosti Askoliju što ga je krstio. Teodosijeva ćerka Plasida posetila je Atos. Njena je poseta u narodu pobudila još veće interesovanje za ovu planinu, naroda iz prestonice i drugih naroda Azije i Evrope, koji su želeli miran život i sklonište od sveta, uznemirenog i pocepanog jeretičkim sukobima.

Od kako su carevi postali zaštitnici planine Atosa, mnogi su pohrlili u ovo mesto izuzetno pogodno za neuznemiravani asketski život. I jedan za drugim, podizani su manastiri, pored koliba i pećina. Petar Atonski, pređašnji aristokrata i ratnik, a kasnije pustinjak, živeo je ovde pedeset i tri godine (681-734) i svojim podvizima i čudima još više pročuo ovo mesto. Mnogi dođoše da sleduju njegov način života. Neki među njima bili su i rođaci poznatih careva, kao Sv. Atanasije, osnivač Lavre. Najzad, u Kareji je organizovana centralna uprava, Sinod sa Protom na čelu. Tako je uspostavljena monaška republika - Sveta Gora sa velikim manastirima, kao nezavisnim jedinicama. Prisustvo žena i jedenje mesa bilo je strogo zabranjeno na tom području Svete Djeve. Moralna čistota, slušanje, lično siromaštvo, molitvenost i bratska ljubav bili su osnovni uslovi.

Manastirska pravila Svetog Vasilija Velikog su uglavnom bila osnov žića u većim manastirima. Pored toga, sve druge forme pravoslavnog asketskog života bile su takođe praktikovane u skitovima, ćelijam a i pustinjama Svete Gore i odatle redom prenošene u sve pravoslavne zemlje. I tako Atos, bivše pagansko svetilište, postade po Božjem promislu Agion Oros - Sveta Gora za celo hrišćanstvo. Ona je bila duhovni naslednik i ognjište egipatskih pustinjaka, i sve-tih otaca kad su muslimani zavladali tim krajevima. Prirodno je da su Grci bili prvi monasi na Svetoj Gori. Posle njih došli su Đurđijanci, potom Srbi, Albanci, Bugari, Rumuni i Rusi. U vreme srpskih župana pre Nemanje, bilo je pomena o srpskim monasima u 12. veku koji su bili već dobro ustaljeni i imali nekoliko manjih manastira i ćelija. Veći srpski manastir beše Rusik. (Poznato nam je, da je srpski episkop Dionisije, prvi na srpskom jeziku potvrdio fakt da je Rusik bio srpski, a ne ruski manastir u vreme Svetoga Save i mnogo vremena pre i posle njega. On tvrdi da je ime Rusik došlo od reči Ras i Rasians, što znači Srbi iz Rasa, a ne iz Rusije. Episkop Dionisije ovo bazira uglavnom na tvrđenju dvojice velikih pisaca o Sv. Gori, sveštenika Gerasima Smirnakisa (Sv. Gora) i Porfirija Uspenskog, pored nekoliko srpskih dokumenata ("Almanah, Američki Srbobran" iz 1947. godine). Nije čudo da je ruski monah bio tamo pomenut u vezi sa Rastkom. Bilo je pravilo Svete Gore da ne pravi nacionalnu razliku, već da ima u bratstvu i monahe drugih narodnosti. Ove tradicije se još uvek pridržavaju. Tako se Rastko, begunac iz Rasa, zavetovao za doživotni celibat i nađe duhovno utočište u srpskom manastiru jedne strane zemlje zvane Sveta Gora - područje Svete Bogorodice.

Predanje o ikoni Trojeručici: "Veliki si Gospode, i čudotvorna su tvoja dela"

NAJVEĆA
HILANDARSKA SVETINJA

Napisao: Nićifor Dučić

Kad je Sveti Sava išao da miri braću, poneo je iz Hilandara mošti očeve i čudotvornu ikonu Trojeručicu koju mu pokloniše u Palestini, kad je ophodio manastir Svetog Save Osvećenog, po kojem je dobio monaško ime. Trojeručicu ostavi bratu Stefanu Prvovenčanom, da je na dvoru drži, a za ratova pred vojskom nosi. Jedne noći, iguman hilandarski, opazi čudan sjaj, na putu od mora. Nađoše Trojeručicu! Samo čudom se moglo objasniti otkud ona na Svetoj Gori. Staviše je u crkvu a ona se vrati za sto igumanov. Opet čudom! I još im se javi: "Nisam ja došla ovde da me vi čuvate, no da čuvam ja vas". Trojeručica je pravi "iguman" hilandarski, od nje braća ištu i uzimaju blagoslov

Ta je ikona, po predanju hilandarskom, najprije bila svojina Jovana Damaskina, slavnoga dogmatika i crkvenoga pjesnika.

Zna se iz istorije hrišćanske crkve da je Damaskin bio veliki neprijatelj ikonoborske jeresi. Za to ga optuži zaštitnik te jeresi, grčki car Lav kod kneza damaskoga, kod kojega je Damaskin bio u državnoj službi na visokom mjestu.

Ražljućen, knez zapovjedi da se Damaskinu odsiječe desna ruka iza šake (?), pa da se izloži javno u gradu, gdje se narod najviše skuplja - za ugled i strašilo!

Damaskin je imao prijatelja i u najbližoj okolini kneževoj, te preko njih zamoli da mu knez dopusti da uzme odsječenu ruku.

Knez stišan u svojoj ljutini, odobri i ruka se preda Damaskinu. Primivši je, zatvori se noću u svoju sobu, namjestivši šaku na zglavke kuda je odsječena, klekne pred ikonu Bogorodičinu, koju je s osobitijem poštovanjem držao u sobi, i sa suzama se svu noć molio da mu iscjeli ruku. U tome plaču i molitvi najposlije zaspa. Kad se prene, vidi da je šaka prirasla i ruka cijela i zdrava. Samo je ostala crvena pruga da se zna kuda je bila ruka odsječena.

Damaskin, iz blagodarnosti, da skovati od srebra ruku, i za vječiti spomen namjesti je na tu ikonu Bogorodičinu, te se po tom prozove: Troručica. I od tada je tako živopisana.

Knez damaski, pokajavši se za učinjeno zlo, dopusti Damaskinu da može pisati šta hoće, i živjeti gdje mu je volja.

Damaskin, ostaviv svjetsku službu, otide u lavru sv. Save Osvećenoga u Palestinu, ponesavši sobom i pomenutu ikonu, kao najveću svetinju.

Po njegovoj smrti ta ikona ostane tu u manastiru.

Sveti Sava Osvećeni, koji je umro u VI vijeku, predskazao je pri samrti učenicima i kaluđerima, koji su bili oko njegova odra, da će doći negde iz Evrope s južnoistočne strane u Palestinu da pohodi sveta mjesta i njegovu lavru jedan svetitelj njegova imena od carske loze, koji će biti veliki učitelj i prosvjetitelj svojega naroda u pravoslavlju. Pa kad takvi svetitelj dođe, zavješta da mu se preda njegova paterica i čudotvorna Bogorodična ikona Mlijekopitateljnica.

Nićifor Dučić, Hercegovac, iz Luga (rođen 1832) bio je đak Đure Daničića, na lingvističkim naukama. Prethodno je završio teološke škole. Na Cetinju proizveden u arhimandrita. Ratovao u Hercegovini, učestvovao u srpsko-turskim ratovima. U Beogradu bio na funkciji bibliotekara Narodne biblioteke. Čuvar Narodnog muzeja. Član Srpske kraljevske akademije nauka. Jedan od najučenijih ljudi svog vremena. Pisao rasprave, putopise, jezičke studije, istorijske radove. Odbijao da se primi vladičanskog čina, smatrajući se "nedostojnim". Umro u Beogradu, 1900.

Pohodivši prvi put Sv. Sava srpski Palestinu i njoj sveta mjesta u prvoj polovini DžIII vijeka, dođe u lavru Sv. Save Osvećenoga. Ušavši u crkvu da se pomoli Bogu, stane pred ikonom Mlijekopitateljnicom, gde je bila i Troručica Damaskinova i paterica Savina; u taj mah padne sama paterica sa svojega mjesta pred sv. Savu. Čuvar iznenađen tijem, otrči i javi to igumanu. Iguman, spomenuvši se predanja o predskazanju i zavjetu Sv. Save Osvećenoga, pozove putnika i zamoli da mu kaže prvo: ime; drugo otkuda je; i treće od kojega je roda.

Sveti Sava odgovori na sva tri pitanja. Tada iguman rekne: "ti si onaj za kojega je sveti osnovatelj ove lavre predskazao u VI vijeku na samrti da će ovamo doći", pa mu se pokloni i preda obje pomenute čudotvorne ikone i patericu.

Vrativši se sv. Sava iz Palestine u Svetu Goru, priloži Troručicu Hilandaru, a patericu u Mlijeko-pitateljicu - svojoj mučaonici koju je podigao u slavu Sv. Save Osvećenoga u Kareji.

Hilandarci pričaju još i ovo: zavadivši se braća Savina oko vlasti: veliki župan Stefan i veliki knez Vukan, poslije mnogo nesreće, sv. Sava pohiti na poziv svoje braće iz Svete Gore u Srbiju da izmiri zavađenu braću, ponesavši sobom mošti sv. Simeuna i čudotvornu ikonu Trojeručicu. Svete mošti položi u ćivot u manastiru Studenici, a ikonu daruje Stefanu sa zavjetom da je čuva u domu, i da se u vrijeme rata nosi pred srpskom vojskom.

Ikona je Trojeručica po zavjetu Sv. Save zaista čuvana u nemanjićskom kraljevskom domu, i predavana od oca sinu do potonjega Nemanjića. Pa se najposlije pojavi jedne noći pred Hilandarom, po predanju hilandarskom, na putu od mora sa sjeverne strane, gdje je sada časovnica, koja je tu sazidana za spomen poslije te pojave.

Iguman hilandarski, ustajući u obično vrijeme, da ide na polunoštnicu u veliku crkvu, najedanput ugleda kroz prozor svoje ćelije svjetloću, kao sunce, na pomenutom mjestu. Odmah pozove kaluđere da otidu i vide kakvo je to priviđenje i čudo. Kad tamo, a ono ikona Trojeručica na zemlji, s gornje strane puta, koji vodi od mora u Hilandar. Prestravljeni tijem, donesu odežde, krstove i kadionice, te je s pojanjem i čitanjem odnesu u sabornu crkvu i polože na gornje mjesto u oltaru.

Sjutri dan, na veliko njihovo čudo, nađu je u igumanskom stolu; ne znajući otkuda je tu, opet je s poklonima i molitvama odnesu na prvo mjesto u oltar. Iguman, sumnjajući da je eklisijarah (koji obično drži ključ od crkve) nije noću prenio u igumanski sto, zaključa crkvu i ponese ključ. Ali mu se Trojeručica javi te noći na snu s riječima: "nijesam došla ovdje da vi mene čuvate, nego ja vas". - Iguman prene od sna i odmah pođe sa svijema starcima i kaluđerima zajedno pred crkvu, otvorivši je, nađu opet Troručicu u igumanskom stolu. Tada joj se tu svi poklone, iščitavši moban Bogorodičin, ostave je u stolu, gdje je i dan današnji, goreći pred njom uvijek 12 kandila.

Otada kaluđeri, kad idu da služe u crkvi, metanišu pred njom i cjelivanjem uzimaju od nje blagoslov mjesto od igumana po tipiku manastirskom.

Da su Nemanjići držali ovu ikonu po zavjetu Sv. Save, kao svetinju, potvrđuje se i tijem što je crkva episkopska u Skoplju, koju je sazidao srpski kralj Milutin, bila posvećena Trojeručici, koju je car Dušan, kad se tu zacario 1346. godine, s dogovorom svega sabora podigao na mitropoliju.

Onijema koji se bave izučavanjem istorije i hrisovulja nemanjićskoga doba, kad pročitaju ovu kratku povijest o Trojeručici hilandarskoj, biće jasno ovo mjesto u Dušanovoj hrisovulji, a tako i u drugijem listinama u kojima se spominje ime Troručica.

Zavaršujući ove retke po hilandarskom predanju o Troručici, ovdje je mjesto da se rekne: "Veliki si, Gospode, i čudna su tvoja djela, i nijedna riječ nije dovoljna da opjeva tvoja čudesa".

Kako je Hilandar dobio ime: Po magli, starim narodima i lavljim čeljustima

SPAS OD HILJADU MAGLI

Napisao: Nićifor Dučić

Teške magle spasoše Hilandar od najezde Katalonaca, koji jedni druge posekoše. Samo se trojica spasoše: Mancil, Savel i Aviv - i odmah se zamonašiše. Njihove su slike u hilandarskoj trpezariji

Hilandarci misle da je Hilandar, grčki hilai antara prozvan od "tisućne magle". Izvodeći tu hipotezu iz ovoga fakta: kad su Katalonci u IV vijeku napadali na Svetu Goru da je osvoje i pljačkaju, tada se neki manastiri predadu bez otpora Kataloncima, a neki opet ne htješe se predati, braneći se junački iz tvrdijeh ćelija i kula. Među ovijema je bio i naš manastir Hilandar. Katalonci, ne mogući da ga osvoje, najposlije razdijele jedan odred od 1000 vojnika nadvoje, pa ga napadnu: jedna polovina s južne a druga sa sjeverne strane; u taj se mah spusti gusta magla na manastir i oko njega tako da se ništa nije moglo vidjeti dalje od sebe! Te Katalonci s jedne strane mimoiđu manastir, i udare na one na drugoj strani, misleći da su kaluđeri, pobiju se međusobno, i svi izginu osim trojice, koji se predadu kaluđerima, i potom se zakaluđere.

Njihove se slike i sada vide na zidu više vrata u općoj trpezariji hilandarskoj. Imena su im: Manuil, Savel i Aviv.

Iz toga istorijskoga fakta i grčke riječi: "Hili-antara" izvode samovoljno ime "Hilandar".

Kaluđeri hilandarski i uopće svetogorski uvršćuju taj događaj među čudesa. A u bugarskom je manastiru Zografu podignut vrlo lijep spomenik kaluđerima koji su braneći manastir od Katalonaca, izgorjeli u ćelijama.

Druga je versija da je Hilandar tako prozvan od mjesnoga oblika koji je naličan na lavovske čeljusti, grčki: "Heilh-leontari".

Treća je versija ova: ruski arhimandrit i arheolog (poznije vladika) Porfirije Uspenski koji je dugo proučavao starine u Hilandaru i uopće u Svetoj Gori, tvrdi da bi Hilandar bilo pravilnije zvati "Helantiri", pričajući kako su Helantiri iz Azije u staro doba osvojili neka ostrva u Arhipelagu, među kojima je ostrvo Tasos sproću hilandarskoga pristaništa: pa kako je to pristanište pogodno za brodovlje i kako je u toj okolici bilo mnogo šume i građe za njih, tako su se zbog toga Helantiri nastanili, gdje je sadašnji Hilandar.

I tako je, po mišljenju Porfirijevu, nazvan "Helantiri" od naseobine iz azijskoga grada "Helani" i iz trakijskoga "Tiri". Docnije je promijenio to svoje mišljenje, tvrdeći da su Persijanci iz Kserksova hilandskoga odreda podigli tu hram svojemu bogu Tiru, i po tome se prozvao "Hilantir".