Na nadgrobnoj ploči, oca srpskog novinarstva, na smederevskom groblju piše: "DIMITRIJE DAVIDOVIĆ, SAV SRBIN"

ZA 60 ŠLJIVA I 300 GROŠA

Piše: Dragan Đorđević

Davidović je prvo studirao filosofiju u Pešti, pa medicinu u Beču, a onda se opredelio za štamparstvo, budući da Srbija tada nije imala ni jednu štampariju. Izučio je zanat, i sa diplomom tipografskog kalfe pokrenuo prve srpske novine, štampane u radionici Jermenskog manastira: "Novine Serbske". Prešao je zatim na slubžu u Srbiju, gde je bio lični sekretar Kneza Miloša, i domaći učitelj njegovoj deci. Desetak godina posle izlaženja u Beču, u Kragujevcu, ponovo će pokrenuti "Novine Serbske" i vrlo brzo pasti pod Miloševu cenzuru. U odredbi o cenzuri Knjaz piše: "... da se ništa u novine ne stavlja što bi bilo kao primječanije sopstvenog, samog našeg novinara o politiki i postupku stranih država!"

DIMITRIJA DAVIDOVIĆA, novinari Srbije su odavno prozvali ocem srpske štampe. On je bio ne samo novinar, već i diplomata, državnik, prosvetitelj, učitelj. Postoje doduše ulice i spomen ploče u Zemunu, Smederevu, Beogradu, ali to je ipak malo za sve njegove zasluge.

Koliko znamo o ocu srpskog novinarstva? U 18. veku došlo je do procvata ljudske mudrostii nauke. Zemun se veoma brzo prilagodio blagodetima tog "zlatnog doba". Bio je pun velelepnih građevina, značajnih i uglednih ljudi, profesora, umetnika, trgovaca, zanatlija, bankara... U Zemunu je živela i porodica Davidović u kojoj se rađa i sin Dimitrije 12. oktobra 1789. godine (po starom kalendaru).

Na obalama "lepog plavog Dunava" rastao je dečak - budući zaslužni sin Srbije Dimitrije Davidović sanjajući svoje snove o lepšoj i srećnijoj Srbiji. Tu u Zemunu Dimitrije je završio osnovnu školu posle koje ga otac, kao veoma nadarenog, šalje u Sremske Karlovce na dalje nauke u tamošnjoj Gimnaziji. Dogurao je Dimitrije do šestog razreda veoma uspešno. Ali, mladi temperamentni Zemunac dolazi u sukob sa svojim profesorom Georgijem i mitropolitom Stratimirovićem, pa biva isključen iz škole.

Ljubav prema novinarstvu

Željan nauke, Davidović posle toga odlazi u Mađarsku, najpre u Kežmark a potom u Peštu. Započeo je studije filosofije, no ubrzo prelazi na medicinu u Beču, ali ih nikada nije završio.

Davidović u Beču upoznaje mnogo naših ljudi ali najznačajnije njegovo poznanstvo je sa Vukom Karadžićem i Jernejom Kopitarom. Davidović govori odlično nemački jezik a neki tvrde da je znao dobro bar još dva jezika.

Srbija je već početkom 19. veka imala školske ustanove, najvećom zaslugom znamenitog Dositeja Obradovića, ali nije imala svoj eštamparije, pa se tu nisu mogle štampati itekako potrebne knjige a još manje novine koje se u većoj meri pojavljuju u svetu. Ta činjenica je verovatno opredelila Davidovića za štamparstvo i novinarstvo Zbog toga je izučio tipografski zanat i u Beču dobio kalfensko pismo. To mu je pored znanja omogućavalo i davalo pravo da otvori sopstvenu štampariju, što je Davidović i učinio. Time je on zaokružio svoj zamišljeni "proces" i 13. avgusta 1813. godine pokreće prve novine na narodnom srpskom jeziku pod imenom Novine serbske - iz carstvujušćeg grada Viene. Te prve i prave srpske novine pokreću dva davnašnja prijatelja Srbi iz Zemuna i to oba DIMITRIJA - Davidović i Frušić koji imaju velike zasluge u pomoći Davidoviću oko pokretanja ovih novin ai njihovog daljeg života.

PRETEČE DIMITRIJEVE

Zbog malog broja pretplatnika i drugih teškoća, od kojih je bila i konkurentska borba sa još jednim zaslužnim Srbinom - Stefanom Novakovićem - prve srbske novine braće Mrkides prestaju da izalze već 1792. godine.Kao "pobednik" iz borbe sa grčkom braćom, Stefan Novaković pokreće svoj list 28. decembra 1792. (po starom) pod imenom "SLAVENO-SERBSKIJA VJEDOMOSTI".

Novakovićeve novine bile su mnogo bliže još nerazvijenoj i malobrojnoj srpskoj čitalačkoj publici ali su se i one ubrzo 22. decembra 1794.l godine (po starom) ugasile.

Ipak, mora se reći da pojavljivanje ovih dveju novina ima ogroman značaj na ukupni razvoj srpske štampe i novinarstva, koji se već početkom 19. veka širi neslućenom brzinom, kako po tematskoj različitosti listova, njihovom broju, tako i po broju profesionalnih novinara.

Uostalom, ove dve novine su najviše doprinele i uticale na pojavu prvog srpskog profesionalnog novinara a to je bio DIMITRIJE DAVIDOVIĆ.

Oni od austrijskih vlasti pisanom molbom traže 2. februara 1813. godine dozvolu za pokretanje srpskog lista. Naravno, molba nije uslišena jer im je, na predlog Vrhovne policijske uprave Beča, čuveni kancelar Meternih uskratio pravo pokretanja i izdavanja srpskih novina. Međutim u Beču je u to vreme živeo već spomenuti Davidovićev prijatelj, Jernej Kopitar, koji je u ime austrougarskih vlasti glavni cenzor za slovenske i novogrčke knjige. Davidović i Frušić uporno šalju svoje molbe uz obilatu pomoć Kopitara.

Ponovo je Vrhovna policija dala predlog caru da ne prihvati ovu molbu, ali je monarh bio pametniji i 11. aprila 1813. godine dozvolio je izdavanje prvih srpskih novina, a, pošto je utvrđena ukupna sposobnost Davidovića i Frušića za izdavanje novina, 26. aprila 1813. godine (po starom) dato im je zvanično pismeno rešenje za izdavanje novina. Pored ličnih sposobnosti i znanja, pokretači su imali i ugovore za 1000 pretplatnika na list u narednih šest godina.

Već prvim brojevima Davidović pokazuje da je dobro proučio prethodne novine braće Markides i Stefana Novakovića, jer su i njegove Novine serbske bile u mnogo čemu iste, osim u onom glavnom - po jeziku - čime Davidović i Frušić čine veliki napredak. Tekstoviu njihovom listu pisani su boljim i razumljivijim srpskim jezikom.

Davidović stranice svog lista otvara svim srpskim književnicima među kojima je u to vreme svakako najznačajniji bio Vuk Stefanović Karadžić. Vuk je u novinama srpskih objavljivao svoje tekstove i polemike s aonima koji su se protivili reformatorskim idejama o jeziku i pravopisu srpskom.

San Dimitrija Davidovića počinje da se ostvaruje a on sam postaje ličnost svetskih vidika.

"Novine srbske", izdanje iz Kragujevca: zbog objavljivanja podrške ustavu ("konstituciji") Davidović će izgubiti poverenje vladara, a kad bude objavio jednu dvorsku vest Miloš će ga oterati, i iz novina i iz državne službe

Prota sakupljao pretplate

Znameniti Jovan Skerlić za Davidovićevo "čedo" - Novine serbske piše:

"U istoriji srpskog duhovnog života "Novine Serbske" su još od osobitog značaja što je to prvi srpski organ koji jepočeo sistematski obraćati pažnju na ostalo Slovenstvo, i što se u njemu u klici javile ideje koje će srpskom narodu, pred 1848. godinu, zavladati pod imenom panslavizam."

I čuveni prota Matija Nenadović veoma je cenio ličnost i rad Dimitrija Davidovića. Prota je bio njegov najbolji "sakupljač" pretplatnik ai oglasa za list.

Prijateljovanje sa Matijom Nenadovićem obezbedilo je Davidoviću državnu službu u Srbiji i on 1821.l godine dolazi u Kragujevac. List u Beču prepušta studentu prava Petru Matiću. Naravno, austrijske vlasti ubrzo saznaju dza taj postupak i Davidoviću oduzimaju pravo na dalje izdavanje lista, što ostvaruju nalogom grofa Sedlickog, inače predsednika Vrhovne policijske uprave. Nalog je izdat 16. marta 1822. godine. Time je praktično završena prva "bečka faza" Davidovićevog delovanja kroz list Novine serbske. Gašenjem ovih novina Beč prestaje sve više da biva centar "svih učenih Srba" koji se polako prebacuju u Mađarsku i okupljaju u Pešti. Nastavljajući Davidovićevu ideju tu u Pešti srpski intelektualci 1823. godine pokreću časopis Serbski letopis a se te aktivnosti ubrzo donose i osnivanje Matice srpske 1826. godine u Pešti.

Treba reći da je Davidović u Beču, pored prvih srpskih novina od 1815. do 1821. godine izdavao i almanah Zabavnik sa puno razno-raznih zanimljivosti i priloga iz svih oblasti. Sasvim je sigurno da je taj Davidovićev Zabavnik preteča dugogodišnjem i od svih uzrasta rado čitanom Politikinom Zabavniku.

Dolaskom u Kragujevac - srce Šumadije i cele Srbije - Davidović dobro uočava i oseća novu sredinu nazvavši je "otečestvijem sviju nas". U Srbiji Davidović će ostati narednih 17 godina do svoje smrti.

Svojim angažovanjem u službi kod kneza Davidović postaje, reklo bi se, najznačajnij aličnost Miloševog okruženja. Dimitrije je bio njegov lični sekreetar a često je morao da obalja i inostrane poslove, pa čak i dužnost ministra prosvete.

Davidović u Srbiji

Davidovićevo obrazovanje u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Kežmarku, Pešti i Beču, duboko je u njemu usadilo osećaj da nema države u kojoj ne postoje pravda i Zakoni. Miloševo "zakonodavstvo" bilo je veoma primitivno i nije ljudima obezbeđivalo prava i zaštitu. Davidović je uvideo Miloševu samovolju i upravljanje državom više kao običan neobrazovan čovek a manje kao pravi knez-državnik.

U takvim prilikama Davidović je čekao i "vrebao" svoju šansu. Ona se ukazala nakon deset godina kada je u Beogradu počela s radom "Knjaževska srbska knjigopečatnja" - kasnije Državna štamparija a to je današnji BIGZ.

Tu šansu "majstor" Davidović ne propušta i sa Miloševom dozvolom 23. marta 1832. godine objavljuje Probni broj svojih budućih novina.

Konačno "NOVINE SERBSKE" počinju da izlaze redovno posle dve godine u Kragujevcu gde je premeštena beogradska štamparija, odnosno 5. januara 1834. godine. To su bile PRVE novine na tlu Srbije.

Naporan i odgovoran novinarski posao Davidović je veoma uspešno obavljao, sprovodeći vešto i svoj stav i uticaj na čitalaštvo. Davidović je bio i učitelj Miloševoj deci i jedan je od tvoraca čuvenog Sretenjskog ustaval. A onda je došla čuvena Miletina buna 1835. godine koja je, pored ostalog tražila Ustav za knjaževinu Srbiju, odnosno ograničavanje lične Miloševe vlasti. U Davidoviću je imala velikog pristalicu jer je bio za "konstituciju" i ta svoja opredeljenja iskazivao je svojim tekstovim au svojim novinama. To se nije dopadalo ni Turskoj, ali ni knezu Milošu.

ORFELINOVE NOVINE

U Veneciji je 1768. godine, jedan takođe značajan Srbin Zaharije Stefanović - OFRELIN pokrenuo naše prve novine pod imenom "SLAVENO SERBSKI MAGAZIN".

Orfelin je bio pesnik, publicista, istoričar, izdavač, grafičar, rečju čovek široke kulture i znanja, koji je imao sasvim određene ideje i ciljeve zbog kojih je pokrenuo novine. Osnovna želja mu je bila d aubrza načinučenja najširih masa sa ciljem da znanje potane zajedničko blago svih ljudi a ne samo onih malobrojnih koji su ga sticali putem debelih i često nerazumljivih knjiga. Na žalost, iako je imao veoma ambiciozne planove Orfelin je izdao samo prvi i jedini broj ovog časopisa. Ali, i taj jedan broj bio je dovoljan da znameniti Dositej Obradović i Orfelinu zapiše: "Gonjenije silnijih i sitnijih od njega nije njega moglo uplašiti. Gvozdene verige siromaštva i oskudnosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on opite dobro što ne piše."

Sasvim sigurno je da i Davidović dobija veliku inspiraciju u delovanju Orfelina koji je uporno ukazivao da knjige i novine treba pisati na narodu razumljivom jeziku, iako sam to nije mogao činiti. Služio se mešavinom srpskog, ruskoslovenskog i ruskog jezika. Orfelinova ideja nastavlja se nekoliko decenija kasnije u Beču.

Naime, prve srpske novine pojavile su se van Srbije - u Beču - 3. marta 1791. godine (po starom) pod imenom SERBSKIJA POSVEDNEVNIJA NOVINA. Pokretači i izdavači novina nisu bili Srbi, već Grci - braća Publije i Georgije Mrkides.

Te novine su izlazile dva puta nedeljno. Izdavači su imali mnogo teškoća oko njihovog izdavanj ai ostvarenja želje da novine pišu razumljivim narodnim jezikom. Moćni kler je bio jači i novine su se morale biti štampati crkvenim slovima i stilom koji je bio razumljiv samo "visokom društvu".

Osuda Knjaza

Ne zna se od koga je knez bio poučen, ali Miloš gubi ono neograničeno poverenje u Davidovića i nad novinama zavodi cenzuru a za prvog cenzora određuje Lazu Teodorovića, tadašnjeg Ministra pravosuđa i prosvete. U Odredbi o cenzuri pisalo je i ovo:

"Da se ništa u novine ne stavlja što bi bilo kao primječanije sopstvenog samog našeg novinara o politiki i postupku stranih država."

Davidović i dalje vodi novine, ali kada je u broju 49 iz 1845. godineobjavio vest o bolesti starijeg Miloševog sina - Milana - čaša se prepunila i Miloš uklanja Davidovića iz novina i svih drugih državnih poslova. No, Miloš je duboko u sebi veoma cenio i poštovao Davidovićev "učinak", znanje, iskustvo, umešnost i doprinos uširenju Miloševih vidika i vidika njegove dece. Mogao je Miloš da ga likvidira, ili pošalje u inostranstvo. Nije to učinio već je poslao Davidovića u Smedrevo, dao mu kuću u centru grada, imanje u okoliko sa 60 stabala kvalitetnih šljiva i 300 zlatnih groša godišnje.

Tu u Smederevu Davidović je našao svoj mir. Supruga i sva deca umrli su pre njega i on ostaje potpuno usamljen bez ikakvog poroda, zaboravljen od svih. Davidović umire 25. marta 1838. godine. Niko nije zabeležio smrt ovog zaslužnog čoveka i velikog Srbina. Sahranjen je na ledini (verovatno svom imanju) da niko ne bi znao gde mu je grob. Savest se kasnije probudila. Grob Davidovićev je pronađen i njegove mošti su prenete na smederevsko groblje i položene u lepo uređenu grobnicu odmah pored značajnog istorijskog spomenika - crkvine iz 15. veka gde se i danas nalazi. Na nadgrobnoj ploči piše:

"DIMITRIJE DAVIDOVIĆ SAV SRBIN"

"Rodio se u Zemunu u carstvu austrijskom 12. oktobra 1789. a umro 25. marta 1838. godine u Smederevu u Serbii".

Sasvim sigurno se može reći daje Davidović bio i ostao najvćei utemeljivač srpske štampe i njegovog novinarstva. Već za vreme Davidovića a naročito posle njega srpski žurnalizam se širi kao plamen i grabi ka svetskom vrhu gde se danas nalazi.

Grob u Smederevu i spomenik u rodnom Zemunu: smrt Dimitrija Davidovića nisu obeležile ni jedne novine, a sahranjen je na ledini, na imanju. Kad su Smederevci hteli da ga sele na groblje, imali su teškoća da nađu njegovo neobeleženo večno boravište

Novinari Srbije nikada nisu zaboravili svog "oca" i kolegu Dimitrija Davidovića. Godne 1934. u Smederevu mu je podignut spomenik rad čuvenog vajara Dolinara. Spomenik se brižno čuva kao i Davidovićev grob. Bista Davidovića se nalazi i u parku na dunavskom keju u Zemunu. Izgrađena je sredstvima "Politike". Postoje i nekoliko spomen ploča postavljenih u njegovu čast. U Smederevu jedna škola i štamparija nose njegovo ime. Novinari Srbije ustanovili su posebnu nagradu pod njegovim imenom. I-TO JE SVE! Premalo ili dovoljno za njegov doprinos razvoju srpske državnosti, pismenosti i obrazovanosti?