S KAO STAROST

Piše: Srđan Volarević

Od koga ćemo čuti glas koji šapuće o smislu života

Jedan veoma snažan deo našeg srpskog patrijalhalnog nasleđa ukazuje na poštovanje starih. I to nije samo od jake vere u život, nego i od veoma čvrstog uverenja da je i ona stvarnost njegova nužnost.

Međutim, vaspitan i odrastao pod nadzorom naloga da poštujem starije, to sam, buntovan, shvatao kao nasleđeno i bezrazložno uvaženje nekog ko je umoran od života i na izmaku snaga. U poznijem rasuđivanju to sam podrazumevao kao nešto sapinjuće, ili kao naučeni obzir prema onom ko je prevalio put koji stoji preda mnom, ili kao potrebu da se prihvati isprazna mudrost staraca. U tome me nije mogao pokolebati ni Fjodor Mihajlovič, sa svojim starcem Zosimom. Ne krijući bahatost sekularnog čoveka, kao pravi modernjak starost sam razumevao kao nešto nužno, ali ipak jalovo. Uzalud me je Hese uveravao preko "Igre staklenih perli", da se na starosti zasniva dobro organizovan život. Ja sam ostajao pri svome: starosti je mesto u izolovanoj sredini, bez mogućnosti uticaja na savremene događaje. Naročitu potvrdu za to dobijao sam od anglosasa Tomasa Sternsa Eliota koji na jednom mestu, milozvučnim stihom uzvikuje: za mudrost staraca neću da znam.

Dakle, taj prezir prema starosti, kod nas Srba bio je u modi u poeziji krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. I ja sam ga prihvatao kao nešto najprirodnije. Mislio sam kao i sav ostalih svet. To su uklapalo u moju želju da budem savremen, blizak moderni i na liniji onog razumevanja života koje je dolazilo sa Zapada. Uostalom, tada se Zapad među Srbima smatrao kolevkom slobode i demokratije.

Ali biti moderan je jedna stvar, a biti životan druga. I da jedno uz drugo ne idu ruku pod ruku, kazaće nam ne samo rezultati postmodernističke destrukcije u umetnostima, ili haos kao opravdanje međunarodnog svetskog poretka, ili nemoć jedinke u svom posebnom vidu života pred stihijom takozvanih slobodnih demokratija. Da je moderno i životno apsolutno nespojivo kazaće nam i odricanje od sopstvene volje kao naročit izum, čas u ruhu mondijalizma, čas u ruhu pacifizma, a čas u ruhu kosmopolitizma.

Nedavno sam još jednom video svu razornu moć tog nagona koji hara među današnjim Srbima, ali kao u ogledalu.

S bratom sam tog dana prtljao nešto na njegovom placu, odmah pored uskog asfaltnog puta, protegnutog između njiva klasale pšenice i niskog kukuruza, od Surduka prema Gudurama i, dalje, Slankamenu. Odjednom, usred jarkog Sunca, an toj tepsiji koja se zove Srem, na putu iskrsnu jedan stariji čovek. Videlo se da je pešačio iz daleka, gotovo od same one uzdignute gusto zelene linije koja se zove Fruška gora, i činilo se da će takvo njegovo putovanje protegnuti skroz do one modre tačke na suprotnoj strani horizonta, koja se zove Avala.

Poželeo nam je dobar dan, oslovivši nas dobrim ljudima, pa, videći šta radimo, privučen time, nesputano, kao sasvim slobodan čovek, u duši, prišao je i pitao šta to radimo. Tada se otkrilo da odeća koju nosi nije njegova odeća i da reči koje izgovara, nisu reči sa sremske ravnice. Ono jeste da je i to skrčkano u kazanu srpskog jezika, ali u naročitoj aromi, u njihovoj melodiji krila se ona oporost i ona zvonkost, ona odsečnost, srezanost i ona tajanstvenost koju nosi samo govor dalmatinskih Srba.

Jedan čisto nadrealan prizor: Dalmatinac usred Srema.

Na moje pitanje da nije iz Dalmacije, odgovorio je potvrdno _ i onda je krenula da navire nestvarna priča o njegovom, o mom zavičaju. Činilo se da je upravo stigao s kamena Dalmacije, još uvek s burom koja ga tapše po plećima. Nisam mogao odoleti, te mu za brata i sebe rekoh da nam je isto otačestvo. A onda smo se rodoslovno identifikovali. Rekao je da je Bogunović i da je iz Donjeg Karina, što je u podvelebitskom pojasu šumovitog i krševitog kraja koji se zove Bukovica, odakle je čuveni dalmatinski episkop Simeon Končarević koji je imao i ključe i kalauze za Srbima nenaklonjenu klerikalnu državu Mletačku Republiku. Još malo smo se zajedno sećali naše otaybine, a da on nijednom nije pomenuo reč izbeglica ili prognanik, čak ni u varijantama ili aluzijama.

On je zaista upravo tog trena stigao iz Bukovice i sad je išao da susretne svoje unuče. I da nas ne bi odvajao više od posla, on uze da se pozdravi s nama. Biranim rečima i s merom za svaki izraz, govorio je o radosti što se s nama zatekao, što smo prodivanili, što nas je upoznao, što nas vidi tako orne i predane poslu, a da nam želi da ga sa srećom i uz Božiju pomoć privedemo kraju, i da nas ništa ne omete u uživanju u njegovim plodovima, pa nam je želeo zdravlje, snagu, dug život, blagostanje i svaki napredak _ pa se rukovao i otišao u sremsku ravnicu. A ja sam slušao od njega glas starina, glas koji je srpske velikaše sastavio na večeri uoči Kosovskog boja i glas koji je oduvek Srbima šaptao smisao života. I video sam smirenost i spokoj, video sam otpornost na stradanje i patnju, i video sam netaknutu, kao i na samom izvoru, radost života koja je mogla da se razvije i stasa i sazri samo i samo među Srbima u Bukovici, u Dalmaciji.

Pred tom gospodskom dušom, izdignutom iznad svoje nesreće, pred tim aristokratskim duhom koji nema čak ni prezira za svoju hudu prognaničku sudbinu, ostao sam posramljen i očajan. Sa svom svojom raspoloživom snagom, sa svom svojom verom u život i vezanost za onostrane stvari sopstvenog bića, sasvim nesumnjivo, ja nemam ključ u sebi, u svom duhu i nisam u stanju da ponesem takvu pohvalu životu. I kako se taj starac prelio u ravnicu, meni se ponovo vratilo gorko pitanje: šta smo mi Srbi izgubili, predavši Hrvatima na milost i nemilost Dalmaciju, ili bar njen severni deo? A kao znak da pamtim ovog mog starog Bogunovića, iz Donjeg Karina, ostalo mi je saznanje da se otpornost na patnju može zasnovati isključivo njenim prihvatanjem, a ne begom od nje.