SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 8AVGUST 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Pet pucnjeva u parlamentu: Kako je srpski poslanik Račić ubio hrvatskog poslanika Radića, onda kad su Hrvati prvi put rasturali Jugoslaviju

UVREDE HRVATSKE, MECI SRPSKI

Srpski poslanik, četnik -dobrovoljac kod Vojvode Vuka, Puniša Račić, nije mogao da otrpi uvrede koje su stizale iz političke klupe hrvatskog seljačkog demagogaStjepana Radića i njegovih korteša. Kad je sa govornice pomenuo srpsku krv, koja se za Kraljevinu prolivala, Hrvat Pernar zlobno je dobacio: "Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili pa da je platimo!" Račić je izvukao pištolj... Pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. označili su kraj jugoslovenske ideje. Ostalo je još da Hrvati, uz parolu "Nikad više u Beograd", sahrane Pavla, pa Stjepana Radića, da kralj Aleksandar raspusti parlament i uvede šestojanuarsku diktaturu, pokušavajući silom da sačuva državu koja se cepala, koju je rat dokrajčio da bi se - posle pokušaja obnove zvanog Titovo bratstvo-jedinstvo - definitivno raspala. Žrtvu parlamentarne pucnjave Hrvati danas smatraju nacionalnim junakom. A Račića Srbi su zaboravili: osuđen na dvadest godina, sklonio se iz zatvora kad su došli Nemci, dočekao je borbe za Beograd, a onda su mu, 17. oktobra 1944.(!), oslobodioci zakucali na vrata. Streljan je odlukom partizanskog prekog suda. Za grob mu se nikad nije saznalo

Bilo je već prošlo podne, 20. juna 1928. godine. Dan je bio vrlo sunčan. Krišom sam otvorio prozor od naše spavaće sobe, koja je bila na spratu, u staroj zgradi Vojne akademije, na uglu Miloševe i Nemanjine ulice. Kad sam se malo bolje naslonio, pogledao sam na klupu, koja je bila pored trafike, na samom uglu ove dve ulice. Neki su sedeli na klupi a neki kraj njih stajali. Svi su bili uzbuđeni i mlatarajući rukama nešto su jedni drugima govorili. Sve su to bili poslanici iz Hrvatske seljačke stranke (HSS) i Seljačko-demokratske koalicije (SDK). Prepoznao sam Predavca, Svetozara Pribićevića i još neke. Zatim se njihova bučnost stišavala dok nisu svi pognuli glave. Video sam po njima da se nešto tragično dogodilo. Beograd još ni-šta nije znao! Onda su pristigli još jedan, pa još jedan i svi zajedno, čini mi se njih sedam do osam, kao sa zbornog mesta, krenuli žurno, niz Nemanjinu ulicu, ka železničkoj stanici...

(Posle ovog dana, dugo godina će proteći da se hrvatski poslanici vrate u Beograd.)


"Sa Beogradom uvek, pod Beogradom nikad" bilo je geslo Stjepana Radića. Crnogorski separatisti poslednjih godina preuzeli su taj poklič.


Posle jednog časa, u spavaću sobu je ušao naš sobar Milisav, bacio pogled po celoj sobi, pa kad je video da nikog nema, zadigao je yemper, raskopčao košulju i izvukao vanredno izdanje "Politike". Na prvoj strani bio je naslov "Atentat na Stjepana Radića".

Tako je pitomac 56. klase Vojne akademije, Arsenije M. Janković, doživeo slom lažnog osećaja jedinstva u tvorevini nezgrapnog imena - Kraljevini SHS - u kojoj su Hrvati vođeni Stjepanom Radićem, težački tvrdoglavim političarom koji "izneverava sve i svakoga", hteli ili sve ili ništa.

Telo Pavla Radića, prostreljenog kroz srce, na sudskomedicinskoj ustanovi u Beogradu : pojurio da pomogne stricu, ubijen petim Račićevim hicem

A u Zagrebu, gde je bio retko sparan dan "nabijen olujnom depresijom", vodeći hrvatski žur-nalist Josip Horvat ovako opisuje odbleske drame u Beogradu:

"Prva vijest o krvoproliću umrtvila je trenutno mozgove. Prva reakcija bijaše reakcija instinkta. "Obzorova" redakcija je izviještena o događaju par desetaka minuta nakon što se zbio. Gabro Pilić uspio je iz same skupštinske zgrade dobiti te-lefonsku vezu sa Zagrebom. Bilo je oko desete ure (tu je Horvat pogrešio za cela dva sata, prim. S. Ć.) prije podne.


Mara Vuksan, kćerka Puniše Račića:

GDE JE GROB MOGA OCA

Ko je bio g. Puniša Račić danas se može malo saznati. Pominje ga, doduše, Vladimir Dedijer u prvoj knjizi "Prilozi za biografiju Josipa Broza" ali veoma šturo. Moguće je da postoji još neki pisani trag o ovom čoveku ali u vreme vladavine Josipa Broza o njemu se i govorilo i pisalo gotovo sve najcrnje. Međutim.

- Moj otac Puniša rođen je 1886. godine. Bio je divan otac i suprug. Ozbiljan domaćin. U ratovima s početka veka borio se za srpski narod sa Vojvodom Vukom u elitnim četničkim odredima. Bio je hrabar čovek o čemu svedoče gomila odlikovanja koja na žalost, nisu sačuvana. A i kako bi kada su 17. oktobra 1944. godine iznenada banuli partizani i bez ikakvog razloga mog oca izveli iz kuće i uhapsili ga. Niko nam tada nije rekao ni zašto ga vode niti kuda ga vode. Posle mesec i po, tačnije 4. decembra 1944. godine došao je kod nas čovek koji je bio sa njim u istoj ćeliji u Banjičkom logoru i saopštio nam da su oca izveli iz ćelije i streljali ga. Nikada poro-dica nije službeno saznala šta se dogodilo, niko nam nikada nije saopštio bar gde je grob. Zašto?! Verujte mi strašno se uzbudim kada o tome govorim. Ne mogu više da govorim. Molim Vas ne zamerite ali ne mogu više da govorim - rekla je, u telefonskom razgovoru sa saradnikom "Srpskog nasleđa" gospođa Mara Vuksan, rođena ćerka g. Puniše Račića. Dodala je samo da ima i brata koji živi u inostranstvu.

Račić je posle atentata svoj revolver predao Upravniku grada. "Nosim ga od Bregalnice", rekao je predajući se zakonu. U šaržeru su ostala dva metka. Pogrešno je izveštavano o marki oružja, nije u pitanju "parabelum" nego "štajer", kalibra 9 mm

Saradnik "Srpskog nasleđa, tragom Dedijerovog kratkog zapisa saznaje da je tačno da su g. Punišu Račića uhapsili i odveli od kuće borci 21. srpske divizije, čiji je komandant bio Miloje Milojević, (posle sukoba sa Josipom Brozom 1968. godine isteran iz aktivne vojne službe - danas nije živ). Komesar je bio Mladen Mlađo Marin, inače Srbin iz Bosne, koji takođe danas nije među živima.

Razgovor sa gospođom Marom Vuksan obavljen je 6. avgusta 1998. godine u Beogradu.


Nekoliko nevjerojatnih uzrujanih rečenica.

Mozak mehanički prima vijest ali ne shvaća, ne vjeruje! Zar je Gabro Pilić poludio!

Kontrola je prvog izvještaja nemoguća, već je prekinut svaki privatni telefonski razgovor s Beogradom. I to je neka potvrda nečega što se ukazuje arealno kao suludi san.

Oko jedne ure na Zagreb se spustila gromovita oluja. Netko se od redakcije odvezao na aerodrom. Oko jedan sat dolazi redovni putnički avion iz Beograda. Možda će netko znati kakve potankosti ukoliko je avion pušten iz Beograda. Jer još uvijek je događaj i bez kontura i bez pravog sadržaja. Netko javlja da je avion viđen nad Zagrebom upravo u času oluje. Desetak minuta kasnije grunuo je u redakciju Zvonimir Golubić, član beogradske redakcije "Tipo-grafijine" štampe. Bio je očevidac događaja... Iz uzrujanih, isprekidanih njegovih rečenica redakcija sastavlja prvi suvisli opširni opis događaja za posebno izdanje. Redarstvo je već zaplijenilo dosadašnja posebna izdanja, samo dok je došla pismenaodluka o zapljeni, izdanja su već razgrabljena."

U Zagrebu su strasti bile zategnute kao strune, a neki su se zanosili da je čas da "treba istući federaciju, sad ili nikad". Pucnji jednog ultranacionaliste, kakav je bio radikal Puniša Račić, na krvav način stavili su do znanja Hrvatima da ne mogu beskrajno sejati uvrede i udarati plot gde god zažele.

A sama krvava skupštinska drama imala je prolog u politici čoveka koga je bivši poglavar Bosne i Hercegovine Stjepan Sarkotić nazvao "nenormalnim čovekom", jer najčistiji program dr Ante Starčevića alhemičarski meša sa nekoliko kapi socijalističkog ulja. Taj isti Sarkotić, koga su Srbi upamtili samo po zlu, ništa nije praštao Radiću, koji je u pijanoj novembarskoj noći 1918. jedini bio protiv Beograda i potom načinio salto mortale:

"Ja ne mogu držati za normalnog čoveka onog, koji se pretvorio od glorifikatora Marije Terezije, Franca Jozefa, jednom reči od obožavaoca Habsburga u habsburgoždera... i poklonika dinastije Karađorđević."

Kako je od skupštine napravljena mehana najnižeg tipa

Srbi su Radića mogli da progutaju, ali nisu mogli da ga svare. Zato je kralj Aleksandar isprva prihvatio "hrvatskog proroka" i njegove smućene vizije, jer ga je "smatrao oruđem koje će mu biti podatno". Radić je privukao "Aleksandra svojom hipertrofijom ideja, duhovitošću izražaja, sposobnošću entuzijazmiranja, formalnom prilagodljivošću, svojim životnim optimizmom".

Stipica, kako su ga zvali njegovi gorljivi sledbenici, umeo je Aleksandru da se podvuče pod kožu:

Hrvatski sokol sad k Tebi leti.
Zvijezdo Karađorđeva doma
Iznad oblaka, munja i zvona
Pozdrav će Tebi donijeti...

No, na tog Judu u politici - paljbu su osuli i republikanci i hrvatska krajnja desnica (Radićevih sedam smrtnih grehova). Svi su prozreli Radićevu igru: vatreni republikanac završio je kao lojalni monarhist, kao Aleksandrov ministar. Ali, on je hteo više, i kako je govorio Ljuba Vetar (akademik Ljubomir Stojanović): Niko se "od srpske strane još ne nađe da mu dovikne: Stoj! Ni koraka dalje!" A kad je učinjeno, to je učinjeno na zločinački način - komitskim stilom Račićevim. Aleksandrova zabluda da je Radić "dvorska luda" oduzela mu je dragoceno vreme, jer je "učinio niz delimičnih, sve potpunijih kapitulacija". Od skupštine je napravljena mehana najnižeg tipa.

Arsenije M. Janković, koji je svoja sećanja naslovio "Zapisi o događajima i ljudima od 1915. do 1975", smatra da je atentat na Stjepana Radića bio "fatalna greška, koja je teško uzdrmala temelje mlade države". Žica nepomirljivosti između Beograda i Zagreba bila je 1928. zategnuta - do usijanja. U "jednoj hodničkoj audijenciji", odmah posle atentata na Radića, kralj je odsečno rekao Pribićeviću da je "pre za podelu nego za federaciju", jer se sa "Hrvatima zaistane može nastaviti".

A kako je stvoren vatreni vrtlog, krvava drama?

Sve se zakuvalo krajem 1927. kad je došlo do grupisanja u "Bloku demokratije". Stvorena je međutim, Seljačko-demokratska koalicija (SDK), gde su dve gla-vne role imali Radić i Pribićević, "dva antipoda koje su zbližile suprotnosti". Predsednik vlade Velja Vukićević taj "aranžman" jetko je prokomentarisao:

"Mrdaju imenima kao snaše kukovima."

Strpljivo je čuvao svoj portfelj naizgled izložen licitaciji. Mandatari (Ninko Perić, LJuba Davidović, Stjepan Radić i Vojislav Marinković) nisu umeli da se popnu na breg trijumfa, pa su hteli-nehteli pokunjeno odustajali. Naposletku, staru-novu vladu obrazovao je Velja Vukićević, a njegov politički orkestar LJuba Davidović nazvao je "tvrdim gradom". Ali, novu vladu opozicija je dočekala na nož. Najgrlatiji je bio Radić. Skupštinske raspre sve više su tonule na teren ličnih sukoba među poslanicima. Velja Vukićević je lov pretpostavljao vođenju državnih poslova, što je još više iritiralo opoziciju. Jednom ga je zastupao ministar bez portfelja Velja Popović, koji je imao kratke brkove, za razliku od Velje Vukićevića koji je nosio dosta retku, srednje dužine bradu i brkove požutele od duvana. Ta "fizionomijska razlika" poslužila je Radiću za izvanredan šlagvort, propraćen, naravno, lupom po klupi u prvom redu:

"Nećemo Velju bez brade, hoćemo Velju sa bradom!"

Radićev dosluh sa kraljom

Radić nije bio mačji kašalj. Da bi ojačao pozicije SDK zalagao se za jedno neparlamentarno rešenje. Pretio je srbijanskim strankama neutralnom vladom s generalom, koji će uskoro doći i razjuriti ih, kako već zaslužuju. To je bilo 5. marta 1928, tri meseca pre krvavog događaja u Skupštini. On je još rekao i ovo:

"To znači da kralj dobiva položaj koji i treba da ima, da bude arbitar, sudac između dve strane, što je prirodnije nego da kralj, u tome je veličina Monarhije, da on, kao arbitar, učini kompromis. I onda je prirodno da dođe general koji nije partizan nego je predstavnik Kralja..."

Ovo otkriva da je Radić bio u dosluhu s Ale-ksandrom, zapravo da je njegova saradnja s kraljom bila najtešnja, i to uoči atentata. Ova činjenica ruši providne teze hrvatskih autora Zvonimira Kulunyića i Ivana Mužića da je atentat "skuvan" u Dvoru. No, pođimo redom.


Šta su razgovaralikralj i Radić

Ostaće misterija o čemu je kralj razgovarao u bolnici s Radićem, da li ga poljubio u čelo, kakva je u svemu tome uloga Mite Dimitrijevića - Olivere, da lije ekstatični vođ Hrvata uzviknuo "Živeo kralj" i da li su pružili ruke za mirni sporazumni razlaz "kao Švedska i Norveška". Novinar Dragan Bublić tvrdi da je Aleksandar "pomišljao i na buduće granice i da bi se crta mogla povući od Požege prema Senju". Posle 18 dana provedenih u sanatorijumu Kostić, Radić stiže vozom u Zagreb. Dočekan je u delirijumu hrvatstva. Zagreb poručuje - "više nikad u Beograd". Radić je preminuo 8. avgusta. Bolovao je od šećerne bolesti. Ispraćen je do mirogojskih Arkada u najvećem pogrebu koji je Zagreb ikad video.


Radić se nije zadovoljavao ulogom koju mu je namenio kralj. On je želeo da bude glavna karika u svemu, da kralj njega za sve pita. Zato je pri povratku s odmora na moru, u Sušaku, najavio da će "u Parlamentu zastupati opstrukciju i to izuzetno i momentano". To je bila neskrivena objava rata vladajućoj grupi.

Kao stari mudrijaš ponavljao je "da se sa sadašnjim srbijanskim strankama ništa ne može" i da će "onda formirati nove zahteve za reviziju Ustava". I po ko zna koji put lukavo je ucenjivao ("... ako odemo, kasnije se nećemo vratiti bez udovoljenih naših zahteva") otvoreno je napao i Maršalat dvora i njenog ministra Dragomira Jankovića, "koji je za vreme kriza vlada držao konce u rukama":

"Akciju protiv nas vodi Dragomir Janković; on je veliki neprijatelj sporazuma. On je i ranije mene žestoko napadao, ali ne zbog mene, nego zbog sporazuma. U Beogradu se zna da je on nekoliko puta spasao Vukićevića. On je neki naš državni kancelar koji sedi u Maršalatu dvora. Dragomir Janković je postavio sebe za trećeg državnog i ustavnog faktora. On je iskrivio parlamentarni sistem. Kad ministri idu u dvor, znači da idu kralju a ne Jankoviću da tamo antišambriraju. Janković kaže da je ovo njegov režim i da će ga on održati."

Otmeni intrigant Janković nije uzmicao pred Radićem. On je imao svoju tehniku. On je bio čovek kuloara. Radić je bio ekstatični vođ masa. Početkom juna u Maršalat su zalazili mnogi vladiniposlanici, koji su, posle toga, bili najgrlatiji u Skupštini. Puniša Račić, Toma Popović, Dragan Bojović, najčešće. Oni su zapenušano odgovarali na uvrede koje su prosipane po Srbiji iz verbalne artiljerije Radićevog bloka.

"Mi smo vas oslobodili", poručivali su radikali.

Radić je odgovarao:

"Mi hoćemo s Beogradom, ali nećemo pod Beogradom."

Umesto da ignoriše vatrenog Račića i njegovo busanje u grudi, Radić je padao u jarost i još više ga izazivao. Britki polemičar nijeumeo da ohladi glavu i sakrije svoje misli. Put u dramu bio je otvoren.


Pištolj sa Bregalnice

Stari reporter podrobno je opisao pometnju i paniku koja je zavladala u Skupštini, kad se oglasio Račićev revolver (sistem "štajer", a ne parabelum, koji je bio težak oko pola kilograma, kalibra 9 mm). On je ostavio zapis kako je Račić neometano izašao iz Skupštine da ga niko nije ni taknuo:

"U panici koja je zavladala u celoj Skupštini, na Račića niko nije obraćao pažnju. On je, posle pucnjave, s revolverom u ruci sišao s govornice (vojvoda V. Trbić tvrdi da su se jednog trenutka gledali oči u oči, prim. S. Ć.) i uputio se u ministarsku sobu u koju se ulazilo pravo iz plenumske sale... Iz ministarske sobe prešao je u skupštinski bife, a odatle u malo dvorište iz koga je kroz prizemlje zgrade Ministarstva građevina izašao u Masarikovu ulicu i otišao u grad. Bio je u stanu nekog svog prijatelja... Hteo je da se preda lično ministru policije popu Korošecu. Za počinjen najteži zločin vrhovnom policajcu! Korošec ih nij eprimio (Račića i Dragana Bojovića)... Zanimljiv je bio susret upravnika grada Manojla Lazarevića i atentatora Račića. Primajući revolver koji mu Račić predaje, upravnik Lazarević ga upita:

- Zašto ga nosiš!

- Ja ga nosim od 1913, sa Bregalnice kad sam njime ubio jednog poručnika i dva redova i od tog vremena ja ga imam stalno, jer sam mislio da je ovaj revolver spasilac."


Za vas je kompliment reći da ste ništarija

Skupštinski hroničari beleže da je 12. juna Radiću bila istekla kazna isključenja sa deset sednica. Kažu da se tog danapojavio "željan parlamentarnih čarki i oran za držanje govora". Nekako neprimetno iz Radićevog bloka izdvaja se korpulentni advokat dr Ivan Pernar (1889-1967) koji snažnim glasom muti pregrejanu skupštinsku atmosferu. NJegove replike su jetke i britke. A Radić je opet u svom elementu. Govori da je sudstvo u Srbiji korumpirano.

- Ko je to rekao? Kažite! - zahteva Puniša Račić, koji se stalno kreće u Radićevoj blizini.

- Na želju Račića, ne! - odbija Radić.

On ujedno opo-minje radikale kojima "nikako ne može da ide uglavu, da bi moglo doći do toga, da jednoga dana mogu doći u opoziciju". Radić "proročki" kaže da bi to moglo biti "za neki mesec". On ih otvoreno izaziva:

"Voditesamo slobodne izbore pa ćete videti šta ćete dobiti."

Puniša to ne može da otrpi, pa nešto dobacuje Radiću, koji mu je inače, prilikom verifikacije spasao mandat. Radić kipteći od besa žustro odgovara: "Bolje da sam jezik pregrizao nego što sam branio čorbine čorbe čorbu. Za vas je kompliment reći da ste ništarija."

Više nije bilo povratka. Stvar se otela kontroli. Račić potom brani Cincare od bljutavih reči opozicije.

- Oho, bravo! - šegači se opozicija. - Cincari Velike Srbije, ujedinite se! - kliče dr Pernar.

Radić je još žešći:

- Ova gospoda koje tu nema, koja dođu samo da glasaju, a inače su u rakijašnicama, ja mislim da oni ne mogu Parlament zastupati.

On se ruga većini koja glasajući ustaje:

"Hajd' stoko, gore, dole! Hajd'!"

Time se Radić stavio u ulogu mačeta, koje je zaboravilo, da i strpljenju njegovoga gazde ima kraja.

Ubrzo je Račić zapodenuo kavgu s radićevcem Jakovom Jelašićem.

Lažeš! - viče Jelašić.

- Ćuti, bre, jer ću da te ubijem! - viknu razjaren Račić i pođe ka Jelašiću.

Među njih uskoči radikal Tešman Nikolić i rastavi ih. Sednica je prekinuta s predosećanjem bure.

Popodne, radikali Toma Komita (Popović), Joca Selić i Puniša Račić hteli su da namire račune s Radićem što je rekao da radikalni klub glasa kao stoka.

Jeste li vi predsednik parlamenta ili čuvar stoke

Predsedavajući dr Ninko Perić ukorio je Radića za nedoličnu izjavu, a on će:

Ako hoće da budu stoka, onda slobodno neka ne dolaze u parlament.

- Ni najmanje ne dolikuje poslaniku Radiću da se takvim izrazima služi.

A ovaj kao da traži kavgu:

- Jeste li vi predsednik Parlamenta ili čuvar stoke?

Dr Ninko Perić učtivo Radiću:

- Ja sam čuvar reda i dostojanstva Narodne skupštine.

Uskače stari Joca Selić:

Tražim da ovaj čovek (Radić, prim. S. Ć.) povuče reč, inače ćemo se s njim fizički obračunati!

Opruge furioznog sudara strasti bile su otkačene.

Stari Selić uporno traži Radićevo izvinjenje:

- Samo mangup može tako da govori! Magarac jedan! Pijanica jedna! Glavu ćemo da mu razbijemo. Nećemo da trpimo ovakve svinjarije.

Radikal Stojadin Pavlović je jasan:

- Došlo nam je do grla! Ne može se trpeti!

Toma Komita viče:

- Strpljenju mora biti kraj. Pašće mu glava jednoga dana tu. Stoka se samo batinom može naučiti pameti! Ovde će jednoga dana padati mrtve glave! Ali neće biti Srbi krivi nego oni!

Račić prilazi radićevcu Bačiniću da se obračuna s njim. Viče:

Ne možemo više to trpeti! Radić ima da dobije batine.

Radić shvata koliko su njegove reči bile nepromišljene i u šta su se izrodile. NJega prožima strah:

- Ovdje se stvara psihičko raspoloženje za ubijstva.

NJegov verni saveznik Sv. Pribićević to formuliše ovako:

- Stvara se psihologija ubistava.

Radikali istoga danapodnose zahtev da se Radić lekarski pregleda, jer njegovi postupci "izazivaju jaku i opravdanu sumnju, da je normalan čovek".

Stari četnik, vojvoda Vasilije Trbić, nije Tomu Komitu i Punišu previše voleo. Tu njegovu procenu demantovaće 20. juna sam Radić, predosećajući da je uprskao stvar, želeo je da krivicu za nemile scene prebaci na druge. U "Narodnom valu!", glasilu svoje stranke, on proziva Velju Vukićevića i Dragomira Jankovića. Veruje da oni spremaju atentat na njega. Radiću su savetovali da sutradan sedi "mirno kao u crkvi", da ne odapinje strelice ka radikalima. Na tome je posebno insistirao Sekula Drljević, a Radić je tada patetično poručio:

- I ja osjećam da se nešto sprema, ali zapamti Sekule, ja sam kao i vojnik u ratu, u rovu, iz koga vodim borbu za prava hrvatskoga seljačkoga naroda. Ili ću iz tog rova izaći kao pobjeditelj ili će me iz njega mrtvoga iznijeti hrvatski narod.

Naravno, konvertitu kakav je bio Sekula Drljević, teško je ove navodne Radićeve reči uzeti zdravo za gotovo. NJih je zacelo lansirao sam Drljević da bi se približio hrvatskim ekstre-mistima, što i potvrđuje njegova potonja karijera. Pošto-poto hteo je da okrivi Beograd i njegove koterije, kako je Radić buncao u predsmrtnim časima.

O čemu su pre pucnjave razgovarali Ante Pavelić i Puniša Račić

Zasedanje je počelo u 9.45. I odmah bura. SDK protestuje što su radikali Toma Popović, Joca Selić i Puniša Račić na prošloj sednici pretili ubistvom Stjepana Radića. A novinari, uglavnom u klubu, "zabavljali su se bacanjem kockica iz čaše, ili su telefonom slali redakcijama izveštaje sastavljene na osnovu stenografskih beležaka". Bili su zasićeni skandalima i nisu morali da se znoje "na galeriji pri lošoj ventilaciji plenarne sale".

Dve tajanstvene ličnosti mirno će preći preko drame koja je potresla Aleksandrovu krhku tvorevinu: to su ustaški poglavnik Pavelić i vojvoda Trbić, kome je smelost bila životni saputnik.

Zastupnik Granđa ranjen je u podlaktticu, pokušavajući da zakloni šefa. Čitavu stvar zakuvao je Pernar, zajedljivim doba-civanjem (tip sašeširom). Račić je, pre nego što je potegao oružje rekao: "Izjavljujem da nikad srpski interesi nisu bili ovako dovedeni u pitanje kao sada", dodajući na upadice: "I kao Srbin i kao narodni poslanik, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje da zaštitim srpske interese...

Prema tvrdnji Eugena Kvaternika, budući poglavar NDH imao je tog dana, kada je sve ukazivalo na dramu, bliski susret s atentatorom Račićem. Drugi izvori to ne potvrđuju, ali to "viđenje oči u oči" navodimo kao kuriozum, kao jednu mogućnost:

"Tog dana bio je u Skupštini i dr Ante Pavelić. A na galeriji Gustav Perčec, tadanji tajnik stranke. Oko 10.30 dr Paveliću pristupio je Puniša Račić i oslovio ga s riječima:

- Ne boj se, doktore. Tebi se neće ništa dogoditi.

Pola sata kasnije odjeknuli su smrtonosni hici..."

Iz jednog upečatljivog memoarskog zapisa izdvajamo opis odlaska tog neobičnog svedoka pucnjave u Skupštini:

"... Jedini koji je mirno stajao kraj vrata, posmatrajući šta se dešava, bio je narodni poslanik za grad Zagreb dr Ante Pavelić. On je još iste večeri uzeo voz za Zagreb, a odatle, malo docnije, otišao pravo šefu bugarske terorističke organizacije Vanči Mihajlovu, negde duboko u neprolazne planine bugarske Makedonije."

Stjepan Radić na odru i "najveličanstvenija sahrana koju je Zagreb ikada imao": U današnjim anketama o tome ko su najveći Hrvati svojih vremena, zagrebačko javno mnjenje koleba se između Radića i Broza. Radić je umro od posledica rane u trbuhu, koja je teško zaceljivala - imao je dijabetes

Ubojice i Čaruge u parlamentu

A Račićev drugar "pri čaši piva" bio je ledeno miran. Njegovu ulogu preuzeo je dr Pernar. Pre nošto je on došao na glavnu scenu, Ljubomir Maštrović upozorava dr Perića "da se nalazimo u jednoj teškoj atmosferi u kojoj se hoće da stvori psihologija ubistva". Mislio je na Radića i Pribićevića. "Kad nas ne bude u državi biće rasulo". A rasulo u skupštini počelo je u času kad je vojvoda Lune poručio radićevcima:

"Priđite k meni, ako smete!".

"Oho, to je Čaruga, on preti!"

Dr Ninko Perić objašnjava Maštroviću da zbog velike graje nije mogao da čuje upadice koje on pominje, već je za njih čuo tek naknadno. Na to dr Pernar ljutito:

"Svi vi mislite ovako kao Toma Popović, i svi ovi vaši hlapci (sluge)."

"Jesam, to sam kazao, i opet ću da kažem", priznaje Toma Popović.

"O-o-o...! Eto ga, priznaje", zagrajaše radićevci.

"Velja Vukićević je ubojice doveo u Parlament" - viče radićevac dr Stjepan Košutić.

Toma Komita kaže da je "došao da vrši poslaničku dužnost a ne da gleda cirkus u Narodnoj skupštini":

"Govori Stjepana Radića toliko su bljutavi da se s indignacijom preko njih prelazi. Stjepan Radić nema prava da poziva nijednog narodnog poslanika da sluša njegove bljutave govore (graja, lupa o klupe)."

Predsednik Perić opominje Popovića na ton, da upotrebljava pristojne izraze i da ne vređa poslanike. A on je rekao i ovo:

"Svačije pametne i razložne govore cela Narodna skupština sa najvećom pažnjom sluša, ali lude govore Stjepana Radića, koji ne pristoje ni jednom kočijašu, sa kočijaškim vicevima, ne mora skupština da sluša."

Pernar na to reaguje burno:

- Bezobrazniče jedan.

Stipe Matijević sav zajapuren viče Popoviću:

- Razbojniče jedan! Krvniče! Ovo je naše! Ne bojimo se.

Vi ste krivi jer niste dresirani

Napetost je sve više rasla. Razjareni Popović nije umeo da stane:

- Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić, koji bruka hrvatski narod, i dalje produži vređanje, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde.

- To se ne sme dogoditi u Skupštini! - viče dr Pernar.

- Mi ćemo vas naučiti pameti - jetko će Popović.

Pre toga je optužio radićevce da će oni za sve biti krivi, jer nisu dresirani. Čuje se snažni glas dr Pernara:

- Mi smo došli u razbojničku špilju, vidimo da nismo u Parlamentu!

- Stjepan Radić je većinu nazvao stokom, a ja mu kažem da je on sa svojim nedresiranim i nevaspitanim poslanicima stoka - nadjačavao je graju Toma Popović.

- Zar predsednik ovo ne čuje?! Nama se ovde preti ubistvima!

- Ja gospodo, ne mogu da čujem govornika, kad vas trideset lupa o klupe, ništa nisam čuo...

- Molim za mir, gospodo! (Velika graja i lupa i dalje traje) Prekidam sednicu zbog nereda...

Popović je, potom, posle pregleda stenograma dobio pismenu opomenu.

U nastavku sednice govori Puniša Račić, radi ličnog objašnjenja:

- Moram izjaviti svoje žaljenje što konstatujem da me smetaju pre nego što sam ma šta kazao...

Prekida ga Sv. Pribićević rečima:

- Ovde se preti ubistvom i to želim pred celim narodom da konstatujem!

Račić nastavlja:

- ... I kad sam bio prost redov nikada se nisam služio psovkama i onda prirodno je, da ja moram da se bunim protiv užasnog psovanja, koje se čuje ovde u našem Parlamentu...

Potom je bez uvijanja rekao da mu se dopalo držanje Tome Popovića, koji je rekao da će uvrede prati svojom krvlju.

- Aha, u tom grmu leži zec - primećuje gospodin dr Pernar.

Račić hladno nastavlja kako više ne može da sluša sistematsko izazivanje koje se upućuje vladinoj većini:

- Izjavljujem da nikada srpski interesi, kada ne pucaju puške i topovi, nisu više bili dovedeni u opasnost, nego sada (velika graja). I kao Srbin i kao narodni poslanik, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje, koje treba da zaštiti interese srpstva...

- Skandal, šta ovaj govori - protestuje SDK.

- Dakle, mi moramo mirno gledati kako vi pljačkate! - uzvikuje Jela-šić.

Sv. Pribićević uzvikuje da London mora da čuje "da se ovde preti oružjem". A Pernar potvrđuje da Evropa mora da čuje "kud su Hrvati i prečani došli".

Račić se ispred desne govornice približuje prvoj klupi u kojoj sede Pernar, Stjepan Radić, Granđa, Svetozar Pribi-ćević. Odjednom, Pernar skače sa svog mesta i dršćući od ljutine viče u lice Račiću:

- Opljačkao si begove!

Sudbonosni trenutak.

Račić je prebledeo.

Izlazi za desnu govornicu i pokazuje da želi odatle da govori:

- Tražim g. predsedniče da ga kaznite ili ću ja njega da kaznim.

(U nekim novinskim tekstovima stoji, što nema u stenogramu da je Račić rekao i ovo: "Ja ću se lično obračunati s njime.")

- Ko god bude pokušao da se stavi između mene i Pernara - poginuće!

Tu prekidamo muk koji je dugo prekrivao ovu scenu.

Uplićemo zapis iz Stojadinovićevih memoara, koji otkrivaju uzrok Račićeve jarosti - kolika je "cena" srpskih žrtava.

U međuvremenu, dr Ninko Perić se izgubio. U stenogramu piše da je sednica prekinuta u 11.20. A šta se događalo u onih paklenih pet minuta, do časa kad je Đivo Višić uleteo u klub i sav usplahiren zavikao:

- Pucaju, pucaju! Ima mrtvih i ranjenih!

"Uzmi reč natrag!

Uzmi reč natrag!"

Puniša, kao što rekosmo, zatražio je satisfakciju od dr Perića, koji je jedva izustio "prekidam sednicu" i volšebno nestao. Onovremeni izveštači tvrde da nisu čuli te njegove reči. Evo ključnog razloga zašto je Račić zatražio satisfakciju, zašto se razjario:

Hrvatski narodni poslanik Ivan Pernar, koji se nalazio u klupi preko puta govorničke tribine, dobacio (je) ironično: "Pa, dobro, onda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu..." Puniša zastade, u lice mu pođe krv i sav izbezumljen povika nekoliko puta:

- Uzmi reč natrag!

- Uzmi reč natrag!

Mesto da povuče uvredu, Pernar se samo osmehnu i okrete glavu na drugu stranu.

Tačno u 11.25 zapraštali su hici.

Jedan stari novinski reporter ovako je opisao tu ključnu scenu:

"Kada je opazio da predsednika nema, Račić, tačno u 11.25 časova vadi revolver. Drži ga u desnoj ruci spuštenoj ispod govornice. Poslanici iz dvorane revolver nisu mogli videti, ali su ga primetili ministri čija su sedišta iza govornice, dakle iza Račića. Pored njega stajao je bivši ministar vera Dragomir Obradović a ministar pravde Milorad Vujičić sedeo je odmah iza govornice. Priskočili su obojica (po zapisu repotera zagrebačkih "Novosti" ministar Vujičić hvata Račića za leđa, a Obradović ga hvata za desno rame. "Puniša Račić zamahuje i odbacuje Vujičića, koji pada u ministarske klupe i Obradovića, koji je nekoliko metara odletio.").

- Jesi li lud, bre?!

Račić ljutito, otimajući se, prvom podviknu:

- Izmakni se!

A, zatim Vujičiću, suvonjavom i fizički slabom zapreti:

- Pusti me, inače ću te ubiti!

Ostali su sami jedan prema drugom Pernar i Račić, dok su svi drugi bili zabezeknuti, nemi posmatrači.

Račić je digao revolver, okrećući ga prema Pernaru:

- Ustani i izvini se!

Pernar ćuti, a Račić ponavlja:

- Izvini se!

Zemljoradnički poslanik Tupanjanin motrio je svaki Račićev pokret. Poleteo je prema Račiću da mu otme revolver, ali je bilo kasno.

Prvi pucanj je snažno odjeknuo...

Pet metaka po prvoj klupi

Prva dva metka bila su namenjena Pernaru. Pogođen prvim u grudi, odmah je pao na klupu. Basariček je sedeo za stenografskim stolom, između dveju govornica, čekajući prelaz na dnevni red da uzme učešća u debati. Digao se da spreči Račića, ali ga je drugi metak smrtno pogodio. Srušio se ispred stenografskog stola i poslaničkih klupa. Trećim metkom Račić je gađao Radića koji se, pogođen u trbuh, stropoštao pod klupu. Granđa je ustao da zaštiti Radića, ali nije stigao već je, ranjen u podlakticu, spasao Pribićevića koji se još zaklonio i ispod klupe. Od petog metka pao je Pavle Radić koji je stajao malo podalje i na bolan uzvik svoga strica Stjepana pojurio da mu pomogne, ali je pogođen ispod srca. (Zagrebački reporteri to ovako opisuju: "Čim je Granđa pao, Radić je ostao nezaštićen u klupi, te Račić ispaljuje i na njega hitac, koji ga pogađa u trbuh. Kad je to vidio Pavle Radić skače prema Puniši Račiću. Račić dobacuje nešto Pavlu Radiću, izgledalo je, kao da mu kaže: - Tebe sam tražio! te sa petim metkom pogađa smrtonosno Pavla Radića i to jedan centimetar ispod srca. Pavle je odmah pao na zemlju").

"Svi su vikali: Puniša, Puniša! Ludak, pobi ljude! Šta mu bi..." zapisao je Predrag Milojević. "Meci iz Račićevog parabeluma usmrtili su ne samo neke poslanike nego i Skupštinu kao takvu. NJoj više nije bilo života; samo pola godine docnije, 7. januara 1929. godine, jednim dekretom kralja Aleksandra proglašena je mrtvom, zajedno sa Ustavom i svim što je još preostalo od građanskih prava i političkog života u tadašnjoj državi."

Radić je, dakle, bio prorok kad je najavljivao generala koji će doći, da u kraljevo ime bude mali arbitar u velikim poslovima.

Puniša Račić je, uz dobrog advokata dr Vinka Zorca, osuđen na dvadeset godina robije. Tužioci su tražili smrtnu kaznu, jer je zločin izvršen smišljeno, a branioci zato što je optuženi bio izazvan i pucao u afektu. Istina je bila između te dve krajnosti, smatra P. Milojević. Zv. Kulundžić piše da je Račić robijao u "sjajnoj izolaciji" i da su mu kožu spasli Nemci, koji su ga pustili iz zatvora 1941. Od tada je živeo povučeno u Beogradu i držao mlin. Ubijen je odlukom partizanskog vojnog suda 21. srpske divizije, oktobra 1944.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“