Putovanje knjaza Miloša za Carigrad: Kako je čuvar svinja postao ravan paši sa tri repa

ČAST DA STOPU POLJUBIŠ ONOGA KOJI JE SVEVIDEĆE OKO SVETA

I premda se knjaz Miloš hvali kako ih turske vlastitako primaju "da nigdetrošiti ne moraju ",troškovi boravka srpskedelegacije u Carigraduiznosili su astronomskihdva i po miliona groša ili preko 100 hiljada dukata u zlatu. Šta je Miloš izvukao Porti? Odbio je povećanje poreza. Doneo je dva fermana o slobodnoj trgovini soli. Poradio i uspeo na smenjivanju carigradskog patrijarha. I ojačao ugled u evropskoj diplomatiji. A kako kazuje Aleksa Simić, "preuzeo sistemu da se još više uznese pred nama u tuđinstvu, kako bi on svetleo kao sunce, a mi svi izgledali spram njega kao crvi u prašini"

Knez Miloš Obrenović je za vreme svoje prve vladavine od 1815. do 1839. godine samo jednom posetio Carigrad i to uleto 1835. godine. Kao knez jedne vazalne turske provincije kakva je u to vreme bila Kneževina Srbija, Miloš je kontakte sa turskim vlastima uglavnom ostvarivao putem prepiske, misija i proputovanja viđenijih turskih političara kroz Srbiju.

Međutim, tokom dvadeset mirnih godina Srbija je od turskog pašaluka postala autonomna kneževina (hatišerifom iz 1830) sa naslednim knezom (beratom iz 1830) u granicama koje je imala Karađorđeva Srbija (hatišerifom iz 1833).

Promišljenom, mudrom i opreznom politikom, knjaz Miloš je stvorio državu za poštovanje ne samo Turaka, već i evropskih sila i Rusije, tako da je od vođe Drugog ustanka postao državnik od ugleda čije su korake pomno pratile gotovo sve dvorske kancelarije.

Stoga je razumljivo zbog čega se i sam sultan Mahmud II zainteresovao za ličnost srpskog vladara o kome je do tada samo slušao.

Porta je prvi put nagovestila želju da knjaza Miloša bliže upozna u vreme kada se još intenzivno pregovaralo o odredbama hatišerifa iz 1833. godine. Znajući da je posredi manevar turskih vlasti da udaranjem na kneževu taštinu izbegne neke od obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima, knjaz je i sam a i po savetu ruske vlade, odbio ovaj poziv.

Ćehaja Avram Petronijević pada ničice pred padišahom

Ista težnja ispoljena je prilikom audijencije Avrama Petronijevića krajem 1833. godine do koje je došlo zahvaljujući glavnokomandujućem turske vojske, Husref Mehmed-paši, o čemu svedoči Husejin-pašino pismo od 6/18. januara 1834. godine. Paša piše: "Avram, vaš ćehaja, u Carigradu je pao ničice pred Njegovim veličanstvom i poljubio stopu cara nad carevima. Kada budu okončana pitanja koja priprema Vaša prijateljska strana kao i kada se privedu kraju pojedinosti oko carskih zapovesti i fermana izrečenih blagoslovenim carskim jezikom, Vaša visost će otputovati u Carigrad i kao ličnost viđena od sultana biti počastvovana ordenom iftiharom (...) Naš gospodar, dobročinitelj sveta, uzvišeni car nad carevima, presvetli, moćni, veličanstveni padišah, želi lično da vidi Vašu prijateljski naklonjenu visost zbog njenog očitog prijateljstva i postojanosti. Međutim, ako se posao ne bude mogao svršiti do proleća, pošaljite starijeg sina k našoj prijateljskoj strani (...) U slučaju da se do proleća ne završe poslovi, premda Vaša visost želi da otputuje u Carigrad, s našim prijateljskim posredovanjem u Carigrad će biti upućen Vaš stariji sin."

Avram Petronijević je očigledno izrazio rezerve prema mogućnosti da knjaz lično dođe u prestonicu, te je nagovestio da ga može zastupati njegov potomak.

Među kneževim savetnicima iskristalisala su se dva mišljenja; jedni su verovali da će knjaz posetom glavnom gradu ojačati kako svoj lični tako i prestiž i ugled Kneževine Srbije. Drugi, mudriji, kako je smatrao knežev lekar Bartolomeo Kunibert, poput Dimitrija Davidovića, izražavali su bojazan da bi knjaz svojom neukošću u stvarima više i suptilnije prirode mogao narušiti sopstveni ugled i reputaciju. Sudeći po toku i ishodu knjaževe posete Carigradu, mišljenja smo da su u pravu bili i jedni i drugi.

Ideja o slanju prestolonaslednika ubrzo je pala u vodu jer su članovi Divana želeli da vide baš knjaza Miloša lično, a ne njegovog zastupnika. Husejin-paša vidinski trebalo je da odigra ulogu posrednika u ubeđivanju knjaza da se konačno odluči.

Padišahov orden i vezirova laskanja za knjaza Miloša

Grof Neselrode je u pismu Milošu od 9. septembra 1834. godine stavio do znanja da car Nikola I "u potpunosti odobrava njegovu rešenost da se pokloni sultanu". Ruski izaslanik u Carigradu, Butenjov, dobio je instrukcije da se u svemu nađe pri ruci knjazu Milošu. Iako je u osnovi kneževog oklevanja bio strah za ličnu bezbednost, grof Neselrode nije uvažio Miloševa pravdanja izneta u pismima od 6. oktobra i 1. decembra 1834. da ne može da se uputi u Carigrad zbog sukoba na Drini usled iseljavanja podrinjskog muslimanskog stanovništva.

U pismu od 3/15. septembra 1834. godine Husejin-paša pored vesti da je zadužen za okončanje pitanja podrinj-skih Turaka, obaveštava knjaza Miloša da će mu javiti čim bude stigao carski orden koji paša treba da mu uruči na mestu koje će zajednički odrediti. Septembra 1834. godine knjaz Miloš je obećao Turcima da će ići u Carigrad i to potvrdo prilikom susreta sa Husejin-pašom u Bregovu i uručenja ordena časti (tur. nisani iftihar). U pome-nutom pismu, vidin-ski vezir piše:

"U slučaju da idete u Carigrad i nađete se među sebi ravnima, najuzvi-šenijima i slavlje-nima, biće to, sas-vim sigurno, uslov za Vaš još veći ugled. Ova pitanja ćemo, uz Božju pomoć raspraviti kada se sastanemo."

Sačuvan je originalni prevod ovog Husejin-pašinog pisma koji je urađen u Kancelariji knjaza Miloša. Prevodilac je citirani deo preveo na sledeći način: "Ako Vi u Carigrad pođete, među svima carevima hoće Vam čin Vaš biti priznat. I kad se mi sastanemo ja ću se sa Vama za carigradske poslove dogovoriti i naučiću Vas kako treba da se vladate u Carigradu".

"Tu su ih čekali konji za celu pratnju. Ali, knjaz Miloš, hoteći pokazati svetu koliko on uzvišen stoji nad svojom svitom, ne dade njima jahati, nego zapovedi da za njim peške idu. Od kapije do Porte ima najmanje pola sata, a k tome je velika uzbrdica, pa kad Miloš sa siliktarem dospe do Velike Porte, nije mogao izaći pred vezira, već je svitu morao čekati na basamcima. Veliki Vezir bi izvešten da je Miloš stigao, i šta čeka, i gdi čeka. Naravno da je kod Velikog Vezira smeha i potsmeha bilo na pamet Miloševu, što napolju, na basamcima dreždi."

(Iz zapisa Alekse Simića)

Dragoman je očigledno dao sebi veću slobodu no što bi to jedan kneževski službenik smeo. Osim toga, kneževi tumači su, sudeći po ovom prevodu, više pogađali i naslućivali ponekad nedokučivi smisao veoma zamršene turske rečenice, no što su ga verno prenosili. Nesumnjivo je da je Husejin-paša dao knjazu neke instrukcije u vezi sa boravkom u Carigradu, ali njegov odnos i respekt prema knjazu Milošu nikako ne bi dozvolili ovako naglašeno pokroviteljski ton prema njegovom prijatelju i uz to naslednom knezu.

Januara meseca 1835. izbija poznata Miletina buna kojom je opozicija u dobroj meri uzdrmala neograničenu vlast knjaza Miloša. Bio je to još jedan uverljiv izgo-vor za odlaganje posete Carigradu. Štaviše, knjaz je i ruskim i turskim diplomatama ovu pobunu prikazao kao neslaganje naroda sa njegovim odlaskom. O tome na izvestan način svedoče Novine srpske:

"Gospodaru! Vi oćete da u Carigrad idete: a na kome i sa kime narod ostavljate?... Mi, Gospodaru, vjerujemo monarsima, i počitujemo i blagodarimo im: ali što oni oće da Vas toliko od nas odvedu?... Eto ti gomile naroda, podobne roju pčela, gdje matice ne ima... Puna su usta naša, kad ime Vaše reknemo; puno je srce naše, kad Vas očima vidimo; slatko je ušima našima, kad čujemo da ste, hvala Bogu, zdravo i na miru, i među nama." U Nemačkim opštim novinama od 1. marta piše da je 14. februara u Srbiju doputovao kabinetski divanski sekretar, Ibrahim Nabi-efendija. Knjaz je tada, prema pisanju Novina, rekao uvaženom gostu: "Moj Gospodine! Ja ne znam zašto se ne bi mi radovali i veselili, znajući da se naš premilostivi sultan u dobrom zdravlju nalazi? Mi smo u svakom prizreniju srećni, a bili bi i soveršeno srećni, da samo nemamo te brige, što nas Bošnjaci uznemiruju. Ovi neobuzdani ljudi niti znadu za Sultana, ni za vezira njegova, niti mare za prijateljstvo ni za sosjedstvo, no na narod moj koji pokraj Drine živi, kao god pustahije napadaju, otimaju im stoku i ranu, pa ih odnose preko granice u zaškuljine svoje... Sa jedne strane ovo uzdržavanje na-roda, sa druge pak onaj glas koji se rasprostranio da ja namjeravam ići u Carigrad, i mome sultanu blagodarnost moju za darovana Srbiji prava k stopama prineti, pobudi narod, te u velikoj množini u Kragujevac dođe da mom odlasku u Carigrad na put stane. Ovi ljudi govorili su mi iskreno i bespritvorno, da bi Bošnjacima najužasnijom osvetom naknadili štetu koju bi oni Serbiji u mom odsustvu naneli. Moj narod u tome istina nije imao pravo, no i ja priznajem od moje strane da nisam pravo imao što sam i odvraćao da Bošnjacima zlo za zlo ne vrate."

"K našem prijateljskom znanju primili smo Vaše dopise koji su sada po našem tatarinu stigli, u kojima navodite da ste zdravo i dobro prispeli u Carigrad, gde je trećeg petka ovog meseca, Vaša prijateljska strana doživela mnogobrojne milosti visokih državnih dostojanstvenika, kao i da ste primljeni u carskom sjaju. U prisustvu gospode čestitog serasker-paše, kapudin-paše, carskog zeta i maršala, pripala Vam je čast da poljubite stopu Njegovog Veličanstva koje je svevideće oko sveta i izvorište božanske milosti, a bili ste udostojeni i poklonima; draguljima ukrašenim portretom samog cara, brilijantima nakićenom sabljom, hervanijom sa dugmadima od dragog kamena i atom u punoj opremi. Staro prijateljstvo koje gajimo prema Vašoj prijateljskoj ličnosti, razlog su što nas je ovo bezmerno obradovalo."

(Iz pisma Husejin-paše vidinskog)

Premda je knjaz svečano obećao da više ne dovodi u pitanje svoj put, ipak je ulučio priliku za postavljanje zahteva Porti. Tražio je ukidanje carine u Nišu i predaju beogradskog tahmisa (radionice za prženje i prodaju kafe) i kantara. Poklonima u novcu knjaz je decembra 1834. uspeo da dobi je tahmis i kantar. Pitanje carinarnice u Nišu rešeno je fermanom od 27. aprila 1835. prema kome je carinarnica bila nadležna samo za nap-laćivanje carine za robu koja se prodavala na turskom tržištu.

Cenkanje sa Portom: carina, tahmis i kantar

Sledeći uslov na kome je knjaz Miloš insistirao biloje zavođenje reda na srpsko-bosanskoj granici, što je bilo presudno u odnosima sa bosanskim pašalukom, koji su od leta 1835. krenuli miroljubivijim pravcem.

Upravo o tome imamo potvrdu u Husejin-pašinom pismu od 6/18. juna 1835. godine:

"Trenutno ste u dobrom zdravlju i raspoloženju. Nevolje nastale na reci Drini su nestale, te je sada sirotinja raja našla spokoj od bosanskog ološa. Pitanje granice će se lako i jednostavno rešiti carskom zapovešću, tako da će biti otklonjena razna nagađanja oko toga. S tim u vezi, siromasi će moći da predahnu, a raniji sukobi u Vašem narodu su izglađeni." U nastavku pisma, Husejin-paša blago suge-riše: "Kada budete stigli u Carigrad, središte Carstva i utočište milostivog vladaoca sveta, u usmenom i neposrednom razgovoru razmotrićete pitanje granice." Nemajući više kud, knjaz je 10. juna saopštio: "Visočajša je volja obadva monarha da idem u Carigrad, i nije moguće da me ovaj put mimoiđe, jer moram ići u ime Boga, pa šta mu drago."

Iznudivši ustupke Visoke porte, knjaz Miloš je bio primoran da smiri situaciju u samoj Srbiji i obezbedi mir i red do svog povratka. Opozicija koja je izborila Sretenjski ustav nastojala je da se pitanje ustava reši pre Miloševog poklonjenja sultanu, duboko uverena da će to poklonjenje samo ojačati Milošev uticaj. To je i razlog zbog koga su visoke starešine bile protiv njegovog napuštanja zemlje pre donošenja najvišeg pravnog akta. Sile najneposrednije zainteresovane za ukidanje Sretenjskog ustava, Rusija i Turska, uputile su u Srbiju svoje misionare, barona Rikmana i Ibrahim Nabi-efendiju, sa kojima se knjaz Miloš sastao u Beogradu i Požarevcu. Iako je nameravao da se početkom jula 1835. zaputi u Carigrad, knjaz je morao sačekati dolazak barona Rikmana u Srbiju.

Radi vlastite sigurnosti, knjaz je pored Saveta obrazovao i neku vrstu namesništva na čelu sa Jevremom Obrenovićem, ovlašćenim da potpisuje akta u njegovom odsustvu. Kako je Savet konačnu saglasnost za knežev put dao u maju, Skupština održana na Petrovdan takođe je dala svoj konačan pristanak.

Da bi se brod do Varne poslao treba 15 dana ranije javiti

Vidinski vezir, Husejin-paša, bio je zadužen za tehnička pitanja kneževog putovanja i za kontakte između knjaza i turskih vlasti. Maršruta, organizacija puta sa usputnim stajanjima uz obavezne istočnjačke počasti knjazu i njegovoj sviti, bile su u nadležnosti ovog velikog kneževog prijatelja i zaštitnika. U Carigradu, Miloš Obrenović je imao svojih odanih prijatelja kakvi su bili: Mehmed Akif-paša, reis-efendija, Husref Mehmed-paša, serasker, Halil-paša, carski zet, Stevan Bogorodis, knez samoski i sultanov tumač, Pertev-paša, ministar unutrašnjih poslova.

U pismu od 13/25. maja 1835. Husejin-paša razmatra varijante kneževog puta: "K našem prijateljskom znanju primili smo sadržaj Vašeg ljubaznog pisma u kome javljate da ćete za Petrovdan krenuti za Carigrad i da ćete od Adakala do Vidina putovati četokajicima, a odatle, preko Kalasa produžiti do prestonice. S tim u vezi, tražite da se postaramo da se iz Carigrada do Kalasa pošalje jedan parobrod. Kako nalažu naša ljubav i iskreno prijateljstvo prema Vašoj nama odanoj strani, za nas je od najveće važnosti ispunjenje Vaših prijateljskih že-lja. Osim toga, u svakom slučaju, nesumnjivo je da su Vaša udobnost i mir naša prva briga.

Kao što smo Vam ranije pisali, Vi biste išli od Požarevca do Fetislama, ili kako ste raniej rekli, od Požarevca do Vidina, a odavde vidinskim četo kajicima nastavili do Ruščuka. Mi ćemo o ovome pisati njegovoj preuzvišenosti preljubaznom Said-paši, kako biste uz najveće počasti odatle kočijama stigli do Varne.U svakom slučaju, kakvi budu Vaša prijateljska želja i mišljenje, tako će i biti. Ipak, Vaš prijatelj smatra da bi bilo prikladnije da preko Varne parobrodom otputujete u Carigrad, a da u povratku svratite u Kalas ako imate kakvih poslova (...)

U pismu od 6/18. juna 1835. godine, Husejin-paša dalje razrađuje pojedinosti oko putovanja knjaza Miloša: "Bilo da idete suvim ili vodom, kako Vašoj prijatelj-skoj ličnosti bude po volji, biće Vam određen mihmandar, kako je to ranijom carskom iradom određeno. Zato je potrebno da o vome bude obaveštena Visoka porta pre nego što krenete na put. Vaš prijatelj, lišen svake pretvornosti, smatra i preporučuje Vam da će putovanje kopnom biti vrlo naporno zbog kiše, blata, silaženja i penjanja u karuce. Naša ljubav i prijateljstvo prema Vašoj kneževskoj strani nalažu nam da pre svega mislimo na Vaš mir i udobnost. Zato, putovanje rekom očito bi bilo mnogo lakše. Od Adakala išli biste austrijskim parobrodom do Ruščuka. Od Ruščuka biste suvim nastavili do Varne, što bi trajalo oko 30 sati. S obzirom na to da Varnu nazivaju vratima Carigrada, do nje bi stigao drugi parobrod kojim biste najjeftinije putovali. Stoga, da bi se pomenuti brod poslao u Varnu, potrebno je da bar 15 dana pre polaska javimo u Carigrad, te da pošaljete jedno pismo nama, vašem prijatelju, a drugo premilostivom reis-efendiji."

Nešto kasnije, knjaz Miloš je uputio Husejin-paši jedno nedatirano pismo sledeće sadržine:

"Radi okončanja poslova oko granice na Drini, na nekoliko dana otišao sam u Beograd. Ovaj Vaš rob je pre godinu dana molio da se u vezi sa rečenom granicom kaže poslednja reč. Stvar je dotle došla da Bosanci sada traže od ovoga roba da se stvar svrši. Kao što je ranije Vaša dobrostivost pisala, sve je spremno za naš put u Carigrad, i kao što ste mislili, odavde ćemo kopnom ići do Adakala, a odatle četo-kajicima do Ruščuka. Pisali ste njegovoj preuzvišenosti, preljubaznom Said-paši o rečenoj stvari, tako da ćemo uz sve počasti i pažnju karucama stići do Varne, a odatle, kako je najlakše, parobrodom do Carigrada. Takvo je bilo Vaše blaženo mišljenje. Ovaj rob je u potpunosti spreman za put, kako je gore navedeno. Ipak, sada će se za Petrovdan sastati Narodna skupština, a sa narodom se mora biti zajedno. Pre svega, ovaj rob želi da stekne uvid u to kako će se stvari odvijati do njegovog povratka. Iskreno se nadam da će do mog odlaska na put ovamo doći određeni ljudi za neke poslove od ranije. Kada to završimo, pet-šest dana po Petrovdanu, kada se vreme prolepša, suvim ili rekom krenućemo odavde u Vidin i naći se u Vašem srećnom prisustvu. Kojim putem ćemo ići, to će Vaša dobrostivost do tada javiti. Nameravamo da povedemo sa sobom 50 ljudi koji su nam potrebni. Ovo sam napisao obema stranama. Jedino, na put ću krenuti nekoliko dana posle Petrovdana kada vreme bude prijatnije. To sam zamolio i čestitog reis-efendiju. Ukoliko u vezi sa polaskom na put ovog roba stigne neko iz Carigrada Vašoj srećnoj strani, ukoliko, dakle, takav službenik dođe, molim Vas da ga zadržite. Za vreme našeg puta odavde do Vas, ovaj rob želi da budete upoznati sa svim pitanjima. Ako ima nešto što biste pisali u Carigrad, možete to učiniti po tatarinu ovoga roba, što je Vaša stvar. Sve naše pokorne poslove predajemo Vašem srećnom rasuđivanju."

Velelepan doček u Vidinu, čoveku koji je "od čuvara svinja postao ravan paši sa tri repa"

Kao što se vidi, knjaz je najpre obećao da će za Petrovdan poći iz Srbije, ali je i tu odluku preinačio i krenuo sedam dana kasnije, tj. 19/31. jula 1835. godine. "Juče u petak 19 ga tekućeg meseca krenuo se svetlejši knjaz nam na pozivanije NJegovog Veličestva, sultana Mahmuda, i po želji Avgusteišeg Serbije pokrovitelja, NJegovog Veličestva, gosudara imperatora Nikolaja, na davnopoželjaniji put svoj u Carigrad, na poklonjenije premilostivomu Sultanu, koji ga davno očekuje da ga vidi, i znake milosti carske izjavi", pisao je Sima Milutinović Sarajlija kao izveštač Novina srpskih 20. jula iste godine.

Knjaz Miloš je imao nekoliko praktičnih političkih ciljeva koje je trebalo postići ovom posetom:

* Pokazati narodnu i njegovu ličnu lojalnost sultanu

* Iznuditi više respekta okolnih muslimana, a pre svega bosanskih prema Kneževini i knjazu

* Ojačati ugled Srbije u Evropi

* Dovesti Portu u poziciju da poštuje obaveze proizišle iz hatišerifa koje je sama donela kada se uveri u pokornost Srbije

* Udovoljiti Rusiji

* Okončati poslove oko Ustava i prestonice.

Obremenjen ovim diplomatskim zadaccima knjaz je krenuo iz Požarevca u pratnji od oko 60 ljudi i komesara, barona Rikmana i Ibrahim Nabi-efendije. Zajedno sa knjazom u Carigrad su otputovali: Avram Petronijević, Mihailo German, Aleksa Simić, Vule Gligorijević, Jovanča Spasić, Avram Stojković, Jakov Živanović i druge ličnosti.

Posle ručka u Golupcu i konaka u Milanovcu, Miloš je sa svitom sutradan stigao u Adakale, čestitom Osman-paši, sinu Sulejman-paše Skopljaka, koji je "izišao pred knjaza na dva sata, dočekao ga u jednoj na Dunavu poljani, i otpratio ga je sam u Adakale". Tu je došao i carski austrijski komesar iz Oršave, dok je baron Rikman produžio prema banji Mehadiji. Sledeće dve večeri konačilo se u Fetislamu i Kusjaku.

Najznačajnije stanište knjaza Miloša na putu za Carigrad bio je Vidin. Husejin-paša, kao autentičan istočnjak, priredio je knjazu Milošu velelepan doček koji je knjaza duboko dirnuo. Neko od savremenika tih događaja prokomentarisao je tom prilikom da je Miloš Obrenović "od čuvara svinja postao višim od paše s tri repa". "Doček kojim je čestiti Husejin-paša našeg Svjetlog Knjaza počastvovao prevazilazi svako opisanije" kaže Sima Milutinović Sarajlija u izveštaju u Novinama srpskim. Sam knjaz Miloš izneo je svoje utiske iz Vidina u pismu Upravitelnom Sovjetu 24. jula 1835. godine:

"...Mimoilazeći opisa-nije dočeka, koji su nam svuda učinjeni od naroda našeg, ne možemo se dovoljno nepohvaljivati doče-kom kojim nas je počastvovao Č(estiti) Osman-paša adakalski, a osobiti Č(estiti) Husejin-paša vidinski. Kod prvog bili smo zajedno s g-dinom baronom Rikmanom i Nabi-efendijom, gde nas je (...) komandant iz Oršave posetio i pozdravio. Tu smo se oprostili s g-dinom baronom Rikmanom koji se pun radosti i zadovoljstva s nama rastao. Č(estiti) Osman-paša upotrebio je sve sile svoje, kako će Nam doček ljepši i važniji učiniti. Izišao je pred Nas na dva sata, dao je izbaciti silne topove kako iz grada Ada Kala i Kastela, tako i iz Fetislama dokle Nas je sam sobom dopratio.

Č(estiti) pak Husejin-paša zaista pokazao je šta je kadar jedan glavan vezir i iskren sosjed i prijatelj učiniti. Florentin je grad odma iza granice Naše u pašaluku vidinskomu, i tu je otposlao svoga haznadara sa vojvodom i većim čislom činovnika sviju pred nas, gde je i ručak bio. Odatle smo na karucama išli do sela Kapetanovca, a gde Nas je dočekao ćehaja Č(estitog) vezira sa velikim čislom Vidinlija koje je Č(estiti) vezir naročito pred Nas izaslao.

A vlasti nas turske tako dočekuju da nigde trošiti ne moramo

Tu je za Nas izaslao Č(estiti) vezir svog sopstvenog hata ukrašena najfinijim i najdragocenijim takumom, na kom smo u velikoj paradi u Grad ušli. Množestvo naroda izišavšeg na paradu bilo je nepregledno. Dva reda vojnika od Varoškapije do konaka Č(estitog) vezira sačinavala su krake špalire, a banda je regularno svirala. Na Varoškapiji kad smo bili pukla su 3 topa, a posle toga pucali su i topovi i plotoni neprestalno.

Pri svoj ovoj paradi i mnogočislenosti i mnogostručnosti uredbama, taka je bila tišina i taki poredak i sporazumlenije da smo se udivljavati morali. Trapeza je ovde kako za Nas tako i za celu svitu čistim gostiljubijem tako bogato snabdevena, da samo izobilje ako ne izlišje pliva.

Osim ovoga, Č(estiti) vezir uredio je sve, što se izmisliti i nabaviti može ka sjajnijemu i velikoljepijemu dočeku Našemu. Svako veče čine se veseli i toržestveni balovi sa bandom, igrama i pesmama prekrasnima. Posle večere svako veče po 3 sata čini se na Dunavu veliki i toržestveni fajerverk. Na Dunavu se postave po nekoliko lađa sa pripravom fajerverkskom i topovima, a pod Gradom, takođe, priprave za fajerverk topovi i soldati. Krasota je gledati kad lađe otimaju Grad i kad iz Grada pucaju topovi a osobito pelotoni. Ovi poslednji tako se hudožestveno izbacuju da zaista ne može čovek misliti da obični narodi kadri su ovako ovaj posao izrađivati! Mogao bi čovek misliti da ovako samo najizobraženije nacije učiniti su kadre. Do ponoći i duže sav Vidin grmi i sija se u Dunavo, ori se Vlaška.

Sinoć, pak, prispelo je ovamo iz Carigrada poslani Nam mihmandar Ćamil-beg. On je doneo sa sobom carski ferman za sprovođenje naše na putu u Carigrad. Ovaj ferman sadrži u sebi samu najočevidniju carsku milost za Nas i uvaženije za Knjaza i Narod serbski. Nalaže se svim pašalarima, svim ajanima i svim vlastima turskim da nas svuda putem tako dočekuju i sprovode kako ćemo soveršeno zadovoljni biti, i da nigde trošiti ne moramo. U tom fermanu piše da je paroplov za Nas u Varni prepravljen i da se za putovanje Naše po moru sva priugotovlenija najbolja učine. Na Č(estitog) Husejin-pašu pak i drugi visokočajši ferman izašao u kom se njemu preporučuje da izabere jednog uzunemina koji će sve troškove i oko putešestvija i za vreme prebivanija Našeg u Carigradu beležiti i račun držati, koji će posle Devletu predstaviti. Zaista, ovo su sve znaci osobite milosti carske, koji Našemu Upravitelnomu Sovjetu obznanjeno se čini."

Bilo je kod Velikog Vezira smeha i potsmeha na pamet Miloševu

Poredeći prirodu knjaza Miloša i drugog turskog vezira, Marašli Ali-paše, Slobodan Jovanović je zaključio da su "Marašlija i Miloš bili upravo onakva dva čoveka kakva su trebala da se nađu jedan na turskoj, a drugi na srpskoj strani." Na sličan način može se okarakterisati odnos Husejin-paše i knjaza Miloša, koji je kod svog prijatelja boravio dva dana gde se susreo i sa svojim zvaničnim pratiocem, mihmandarom Ćamil-begom. Husejin-paša se lično angažovao oko dovođenja ovog carskog mihmandara, što potvrđuje pismo od 16/28. jula 1835. godine: "Budući da je od naše prijateljske strane ranije pisano u Carigrad sa zahtevom da Vam se odredi odgovarajući pratilac i pošalje u Vidin, pošto Vaša prijateljska ličnost odlazi u prestonicu rekom do Vidina i Ruščuka, a odatle putem do Varne, kao i da, ukoliko se pokaže prikladnim, od Varne do Carigrada nastavite parobrodom, i da Vam se za rezidenciju preda naš konak na obali, carskom zapovešću određen Vam je za mihmandara miralaj topolivnice, Ćamil-beg, kako je to tražila Vaša prijateljska strana. On je otišao u Vidin, dok je mali parobrod poslat u Varnu. Danas kada pišemo ovo pismo dobili smo preuzvišenu zapovest njegove visosti velikog vezira koja je stigla po našem tatarinu, u kojoj je blagoizvoljeno smatrati najpodesnijim da odsednete u konaku Vašeg prijatelja."

Želja muhafiza Vidina da svoju raskošnu palatu u Emirgjanu ustupi knjazu Milošu kao rezidenciju, više je od prijateljskog gesta. Na istoku, to je, pre svega, izraz visokog poštovanja i težnje da se gostu stavi do znanja da njegov boravak u njoj čini čast i ponos njenom vlasniku.

O ovome "gostoljubivom i plemenitom Turčinu" Bartolomeo Kunibert je zabeležio:

"Već i pre nego što su se lično upoznali, Husejin-Aga i Miloš imali su jedan s drugim prijateljskih odnosa. Između njih je bilo više od jedne crte sličnosti; jedan kao pastir a drugi kao prost vojnik došli su obojica do tako visokih i značajnih položaja; ni jedan ni drugi nisu imali nikakvoga prethodnog obrazovanja, i obojica su bili nepismeni; za svoje uzvišenosti i svoju slavu imali su da se zahvale jedino svojoj hrabrosti, sreći i prirodnoj bistrini." Aleksa Simić, član svite knjaza Miloša na ovom putu zabeležio je u svojim Sećanjima na knjaza Miloša: "Svud su nas lepo dočekivali, ali po zapovesti a ne s voljom i iskreno, kao u Vidinu aga-paša."

Put za Carigrad vodio je preko Vidina. Tim pre što su se vidinski paša i Miloš odlično razumeli. Slično Milošu, vidinski vezir, Husein-aga-paša, počeo je kao običan vojnik, i slično Milošu, bio je nepismen. Doček koji je u Vidinu priređen Milošu bio je zaista svečan. "Za večerom, svakih pet minuta pucali su topovi, i to je trajalo više od dva sata", zapisao je očevidac.

Nakon Vidina, knjaz je sa svitom nastavio put preko Loma, Rahova, Nikopolja i Svištova do Ruščuka gde ga je dočekao Said-paša. Knjaza Miloša su u svim ovim mestima čekali veličanstveni dočeci i bogati prijemi kojim se on ni u snu nije nadao. Po prispeću u Varnu, Miloš je, po svemu sudeći, izvestio Husejin-pašu o gostoprimstvu i počastima na koje je tokom puta naišao. Sačuvano je samo pismo Husejin-paše od 10/22. avgusta 1835. u kome između ostalog piše i sledeće:

"Kao što je poznato Vašoj premudrosti, ove počasti koje je tokom puta doživela Vaša dubokoumnost, kojima se naša ljubeća strana i nadala, bile su uzrok naše beskrajne radosti i nemerljive sreće."

U Varni knjaz je odseo u sultanovoj palati odakle je parobrodom uplovio u Carigrad 17. avgusta. Prirodno u prestonici je knjaza čekao najveličanstveniji i najotmeniji doček. Austrijski internuncijus Štirmer i ruski izaslanik Butenjov, izveštavali su svoje vlade o tome da se turski ministri utrkuju koji će više pažnje i "udivlenija" ukazati Obrenoviću prema kome je i "sam sultan pun blagonaklonosti".

U prestonom gradu, knjaz je imao intenzivne susrete sa najznačajnijim ličnostima turskog državnog vrha i diplomatskim predstavnicima drugih zemalja. Reis-efendija je bio prvi koji je zvanično primio srpskog gosta. Tom prilikom predstavljen je velikom veziru a upoznao se i sa novim beogradskim vezirom, Jusuf-pašom.

Pomenuti Aleksa Simić, iz banalnih razloga, nije bio svedok prvog kneževog susreta sa turskim političarima, ali je zapisao kazivanja svojih drugova o tome:

"Posle nekoliko dana dođe vreme da knjaz Miloš s celom svitom svojom ide na Visoku portu te da se predstavi velikom veziru i drugim pašama. Knjaz Miloš, dakle, prođe na Portu s celom svitom svojom, osim mene, jer je mene bolela noga u prstima i nisam mogao čizme obući. Oni odu na kajicima do skele zvane Bahčekapi, a odane ćedu konjima do Visoke porte. Tu su ih čekali spremljeni konji za jašenje, kako za knjaz Miloša, tako i za svitu njegovu. Ali knjaz Miloš, hoteći pokazati svetu koliko on uzvišen stoji nad svojom svitom, ne dadne njima jašiti na konjma, nego zapovedi da oni idu peške za njim. Moj kolega Vule Gligorijević beše uzjašio na jednog konja, ali on se ljutito nabrecnu na njega da sjaše, i ovaj sjaha i pođoše svi peške za njim, osim njegovog čibukčije Avrama Stojkovića, nazvanog silihtar (koji čuva oružje knjaževo).

Od skele Bahče-kapije do Visoke porte ima najmanje pola sata, a k tomu je na putu velika uzbrdica, zato knjaz Miloš sa svojim silihtarom i mihmandarom Ćamil-begom prispedu brzo na Visoku portu, a svita njegova ostane natrag. On sjaše skonja na Visokoj porti, ali sam bez svite nije mogao izići pred velikog vezira, i zato je morao čekati svitu pred basamacima Visoke porte, koje je, bogme, poduže trajalo. Veliki vezir bio je izvešten da je knjaz Miloš došao i šta čeka i gdi čeka. Naravno da je tu bilo kod velikog vezira i smeha i podsmeva na pamet knjaza Miloša, ali mu se nije ništa primećavalo od strane Porte protivu toga, samo što su ga i dalje nabljudavali u tomu a i u svemu ostalom."

On svetlo sunce, a mi crvi u prašini

Centralni događaj bio je, svakako, audijencija knjaza Miloša kod sultana Mahmuda 16/28. avgusta, za koga su Novine srpske pisale:

"Gledajući na NJegovo Veličenstvo, a u isto vreme na njegovu prijatnost i blagovolenije, mora se reći da je on i car i čovek."

Da je knjaz Miloš izvestio svoga prijatelja, Husejin-pašu vidinskog, o prijemu kod sultana saznajemo iz pašinog otpozdrava na pismo od 31. avgusta/12. septembra: "K našem prijateljskom znanju primili smo Vaše dopise koji su sada stigli po našem tatarinu u kojima navodite da ste dobro i zdravo prispeli u Carigrad gde je trećeg petka ovog meseca, yemezijelevela, Vaša prijateljska strana doživela mnogobrojne milosti visokih državnih dostojanstvenika, kao i da ste primljeni u carskom sjaju. U prisustvu njihovih preuzvišenosti i gospode, čestitog serasker-paše, kapudan-paše (komandanta pomorskih snaga), carskog zeta i maršala NJegovog veličanstva, pripala Vam je čast da poljubite stopu NJegovog veličanstva koje je svevideće oko sveta i izvorište božanske mi-losti, a bili ste udostojeni i poklona; draguljima ukrašenog portreta samog cara, jedne brilijantima nakićene sablje, hervanije sa dugmadima od dragog kamenja, kao i konja pod punom opremom, i da Vam time bude izraženo visoko poštovanje i uvažavanje. Prilikom izlaska iz carskog saraja, pratila Vas je muzika koju je orkestar svirao u Vašu čast. Staro prijateljstvo koje gajimo prema Vašoj prijateljskoj ličnosti razlog su što nas je sve ovo bezmerno obradovalo."

Posle zvaničnog prijema kod sultana, knjaz Miloš se susreo sa ruskim izaslanikom Butenjovim, austrij-skim internuncijusom Štirmerom, pruskim poslanikom Kenigsmarkom i gospođom Frankini, suprugom bivšeg ruskog tumača koji je knjaza zadužio mnogim uslugama.

Turskim vlastima bilo je veoma stalo do toga da knjazu prikažu svoju oružanu silu uređenu na novi način nizam-i cedit. Dana 6. septembra upriličena je smotra sultanove garde obučene po novim pravilima. Nakon toga, usledio je ručak kod internuncijusa Štirmera. Šest dana docnije, serasker-paša priredio je evropski ručak u čast visokog gosta iz Kneževine Srbije. Sultan je po istočnjačkom običaju, iza rešetaka posmatrao gozbu. Svedoci pričaju da mu je bilo osobito stalo do kneževog zadovoljstva. Slično je bilo i za vreme gozbe kod Halil-paše, sultanovog zeta, i maršala Ahmed-paše. Na ručku kod Ahmed-paše sultan je obelodanio vest da je njegova vojska ugušila skadarsku bunu. Tom prilikom poklonio je knjazu Milošu šest topova što je izazvalo zaprepašćenje u Vlaškoj i Moldaviji.

Knjaz je imao priliku da lično upozna ceo carigradski diplomatski kor na balu kod poslanika Butenjova, u čast lorda Durhama, novog engleskog poslanika u Petrogradu, 13. septembra. Vlaški i moldavski vazalni vladari nisu doživeli ovakve i ovolike počasti prilikom svog boravka u Carigradu.

Oproštajna audijencija kod sultana održana je 18. oktobra 1835. godine. Knjaz Miloš je tada carski darivan jednim arapskim pastuvom i cvetom u brilijantima za kneginju LJubicu. Uručeno mu je i 16 ordena za najistaknutije srpske činovnike.

Koji su bili politički dometi posete knjaza Miloša Carigradu?

Nesumnjivo je da je ojačao sopstveni ugled i uticaj kako među turskim i evropskim diplomatama, tako i u srpskom narodu, što potvrđuje da je strah opozicije bio sasvim opravdan. "Knjaz Miloš na ovom putu", kazuje Aleksa Simić, "preduzeo je sebi sistemu da se još više uznese nad nama u tuđinstvu, kako bi on svetlio kao sunce, a mi svi izgledali sprama njega kao crvi po prašini."

Načinio je i nekoliko uspešnih političkih poteza. Odbio je zahteve reis-efendije da se Turcima dodeli zemljište za obradu izvan gradova. Uspeo je da od Porte dobije dva fermana o slobodnoj trgovini solju iz Vlaške i Moldavije.Čak trojica turskih zvaničnika, serasker, maršal i reis-efendija nisu uspeli u nastojanju da povećaju srpski danak za 1000 kesa dukata. Knjazu je, najzad, pošlo za rukom da odloži otvaranje austrijskog konzulata u Beogradu i zbaci carigradskog patrijarha Konstantina, pomoću Mehmed Akif-paše, reis-efendije i ličnog prijatelja.

Međutim, knjaz Miloš, do tada praktično nepoznat na Visokoj porti, otkrio je sve one istorijski poznate mane zbog kojih nije bio omiljen ni u samoj Srbiji: taštinu, neukost, nesnalaženje u otmenom svetu, neveštost u vođenju delikatnih razgovora, samoljublje. Mihailo German, knežev savetnik, je, štaviše, samom internuncijusu Štirmeru ukazivao na ove kneževe osobine i savetovao da je najbolje da Monarhija knjazu uruči jedno odlikovanje čime bi ga vezala čvršće za sebe. Miloš je tražio da se narod redovno izveštava o svim etapama puta u želji da pokaže svoju moć i značaj.

Troškovi boravka srpske delegacije u Carigradu iznosili su 2 498 017 poreskih groša ili 104 084 dukata u zlatu. Bili su to ogromni troškovi za srpsku kneževinu.