Edmond Rostan, pesnik koji je postigao svetsku slavu svojim Siranom, jednu poemu posvetio je srpskom kralju Petru Prvom Karađorđeviću

ČETIRI VOLA JEDAN KRALJ NA PUTU SLAVE

Bolestan, Rostan će, u svojoj kući u Kombu, u novinama videti Becićevu sliku: Kralja Petra, na zapregi koju četiri vola tegle kroz blato Jankove klisure, dalje i dalje, prema snežnim vrhovima albanskih planina. Kralj, iako su ga svi molili, nije želeo da napusti svoje vojnike. Star. Umoran. Bolestan. Rostan je ustao i o herojskom kralju napisao poemu od punih osamnaest strofa. Rekao je: "Kad sam to video, učinilo mi se da je sam Homer, izgnan u srpske krajeve, spregnuo kralju ta četiri vola!" A novine tog vremena, kujući u zvezde hrabrost tog sedamdesetogodišnjaka, što krunu u izgnanstvo nosi hrabro, poput trnovog venca, rado su napominjale da je Peter završio vojnu akademiju u San-Siru, i podsećali da je kao mlad oficir dobio medalju za hrabrost, kad se omotan francuskom zastavom, u sred zime, bacio u nemirne talase reke, u jeku jedne bitke...

U to doba, zamrli galski duh velikih istorijskih nasleđa, romantični pesnik je uspeo da oživi i ozari zauvek dušu svakog Francuza duhovnim visinama i oštrinom duha, plemenitim osećanjima i herojskim podvizima Sirana od Beržeraka sa perjanicom bez mrlje, da bi, zatim, vrhunac slave opevao kroz agoniju tragičnog kraja Orlića, sina orla Francuske Napoleona I.

Zasićen slavljenjem savremenika, nije više ništa objavljivao i daleko u Kombu radio je deset godina na svom životnom delu "Šantekler".

Veliki francuski pesnik Edmond Rostan, akademik već u 31. godini, posle nezapamćenih pozorišnih uspeha svojih dramskih spevova, povukao se bio iznenada, u jeku slave, iz sjaja pariskog života početkom ovog veka, u svoju usamljenu vilu u Kombu.

Edmond Rostan:

Kralj-Petrova četiri vola

(1916)

To Petar Prvi, iz Srbije stare
Odlazi sedeći na ostatku kare,
Volovi vuku kola ta.

Kralj Petar ide, jer ići mora,
Preko busenja, stenja i gora.
Tajanstven pred njim stoji put.
Sa štapom, samo u svom mundiru
On ide moru, izgnanstvu, miru.
Ide u bajke rečne kut.

Četiri vola, s jarmom u luku,
Raonik slave, herojstva vuku,
No unuk Karađorđa, lav,
Da se sa bojnog polja iščupa
Četiri vola moraju skupa
Da upotrebe napor sav.

Srbin, pesnik, ratnik što stvori
Da zemlja peva, da barut zbori,
Da Petra Prvog, borca tog
Osvetli dušu, stvori za njega,
ta kola, spojiv ostatak sprega
S ostatkom zadnjim topa svog.

Pesma će isplest oreol mu cvetan.
Ponosan ko vođa, kao pastir setan.
Kako je velik izgnanik taj

(prepev s francuskog
Milutin Bojić)

Jankova klisura, na putu za Albaniju

Iz te povučenosti u sebe i iz javnosti trgao ga je Prvi svetski rat. U gigantskoj borbi Francuske i njenih saveznika, uzbudilo ga je herojsko požrtvovanje Srbije i dirnula do osetljive pesničke inspiracije Becićeva slika u "Ilistrasionu", kare sa zapregom od četiri vola, na kojoj se ostareli i iznemogli kralj Petar I povlačio kroz Jankovu klisuru na putu za Albaniju. Pesnik najvećih istorijskih nadahnuća osetio je u tom biblijskom prizoru svu snagu nepobedivog duha Srbije. Pod tim dubokim utiskom napisao je i objavio pesmu "Četiri vola Kralja Petra", koja je još više povećala divljenje cele Francuske prema "La Serbie heroiljue"."Kao da je sam Homer, izgnan u srpske krajeve, spregnuo ta četiri vola", završava Rostan svoju pesmu od osamnaest strofa.

Priznanja jednog tako slavnog pesnika za sva požrtvovanja i pretrpljene patnje u povlačenju preko Albanije, podizalo je moral našima na Krfu, i bilo dokaz povezanosti sudbine Srbije sa saveznicima u ishodu rata i plodovima pobede, u koju se čvrsto verovalo.

Deco moja!

Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti! Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!

Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam. Ostali, napred!

(Suvoborska bitka, govor kralja Petra Prvog, u rovovima, na prvoj vatrenoj liniji)

Kralj među svojim vojnicima

Kralj Petar I dobio je bio najveće rusko odlikovanje, veliku lentu Svetog Andreje sa mačevima, orden koji je pre njega nosio jedino car Aleksandar I, pobedilac Napoleona.

Svuda u savezničkim zemljama izlazili su članci o herojskim borbama srpske vojske i svetloj ulozi kralja Petra I u tom otporu i teškoćama povlačenja.

Engleska revija "The IIIustrated London Nenjs" od 4. decembra 1915. donela je preko cele strane sliku kralja Petra sa sledećim tekstom:

"U istoriji dugog mučeništva Srbije nije bilo herojskije figure od kralja Petra. Patriot među patriotima, on se borio zajedno sa svojim vojnicima, sve dok nije pao u nesvest od proste iznemoglosti, u toku bitke kod Pirota, i inspirisao je trupe svojom hrabrošću..."

Ista revija od 25. decembra 1915. donela je sliku kralja Petra I na bojištu, preko dve strane, a ispod slike članak u kome, između ostalog, piše:

"Kroz celo vreme rata kralj Petar je pokazao divan patriotski duh i bio izvanredan primer svojim trupama. Uprkos svojoj starosti i slabosti - on ima sedamdeset i jednu godinu - kralj Petar se držao herojski i za vreme nedavnog povlačenja srpske vojske pred nadmoćnijim neprijateljskim snagama, on je ostao (sa njom) da bi svojim prisustvom jačao uporni otpor svojih Srba."

Pod naslovom "Kralj Heroj", francuska revija "Ilustrasion" od 6. marta 1915. godine, počinje dugi članak ovim rečima:

"Stari srpski kralj Petar I ima danas sedamdeset godina. Školovao se u San-Siru. Borio se u našim redovima 1870-te. Odlikovan je, za hrabrost, na bojnom poljukod Vilerseksela. Jedan od naših srpskih prijatelja je primio, od jednog tamošnjeg oficira, sledeće pismo. Iz njega se može videti kakvu je divnu ulogu igrao stari kralj.

U pismu se izlažu napori predsednika vlade Pašića da bi ubedio staroga kralja da radi svoje starosti i slaboga zdravlja odustane da prati svoje vojnike, preko albanskih gudura. Svi Pašićevi napori su ostali bez uspeha i kralj Petar je prešao sa vojskom albanske planine, u sred zime, prekrivene snegom, na jednim volovskim kolima, a gde su bile neprohodne bio je nošen od svojih vojnika, sve dok nisu stigli do albanske obale na Jadranu."

Ep o običnom srpskom volu

Uzbudljiva Becićeva slika, objavljena svuda, sa starim i voljenim narodnim Kraljem na kolima sastavljenim od preostale topovske kare, sa volovskom zapregom, dopunjavala je nostalgično našim vojnicima i viziju Srbije sa njenim setnim pejzažom, seoskim putem sa volovskim kolima i ostarelim domaćinom seljakom na njima.

Naš seljak ide pored kola, a kad se natovarena zaglibe dodaje im još jedan par da ih četiri vola izvuku i potera ih onda, više tepajući svojim vočićima, "Ajd Siv, ajs Šar". On ih čuva i pazi, jer mu oni zadovoljni naviljkom sena i snopom šaše, izoru njive, prenesu drva iz zabrana i odvuku yakove žita u mlin i na pijacu.

Nekada se njima i putovalo tek prokrčenim putevima Šumadije. Sreten Popović, u svojoj knjizi "Putovanja po novoj Srbiji" opisuje odlazak u školu u Kragujevac, tridesetih godina prošlog veka:

"Krenuli smo ujutru iz Beograda i stigli za večeru u Ralju."

Dok nije bilo železnice, volovi su na svojim vratovima u jarmovima odvlačili ceo izvoz Srbije do Save i Dunava, a i posle u ratovima vukli komoru, prenosili ranjenike tamo gde nije bilo pruge i izvlačili topove na nepristupačne položaje, gde su sada potrebni helikopteri. Išli su polako, ali stizali sigurno i preko razrivenih puteva, gde su druga prevozna sredstva sustajala, pa su tako zamenili u Jankovoj klisuri i Kraljev automobil, sve do Peći, odakle se moglo samo kozjim stazama.

Prevod Milutina Bojića

Rostanovu pesmu o tom putu veličine u mučeništvu preveo je i objavio u "Srpskim novinama" na Krfu, pod naslovom "Kralj Petrova četiri vola", Milutin Bojić, pesnik, kao i Rostan slavan još u mladosti, posle velikog uspeha u Narodnom pozorištu njegovog dramskog speva "Kraljeva jesen", tek što je bio napunio 21. godinu.

Svi smo jedno, a svak znači život ceo,
Svih zvezda vodilja što večito plama,
I ona je cela u svakom u nama
I svaki je od nas jedan njezin deo.
Zato ma koliko kada bi nas palo
Ipak ćemo biti svi skupa na meti
I stubama istim ka hramu se peti

NJegova docnije nenadmašna pesma "Plava grobnica" i Dučićeva "Ave Serbia", učinile su vrlo dubok utisak i bile borbeno nadahnuće svima već na Solunskom frontu.

Pre tog trijumfa, Milutin Bojić, najveća nada naše poezije, pao je na poslednjem stepeniku hrama slave. U 26. godini života, umro je u Solunu 1917. godine, narušenog zdravlja od posledica povlačenja preko Albanije.

Godinu dana posle Bojića umro je i Edmond Rostan od španskog gripa koji je pred kraj Prvog svetskog rata nemilosrdno kosio po Evropi.

Na albanskoj obali Francuzi su bili prihvatili našu vojsku, prevezli je na Krf, snabdeli i naoružali, a Francuska širom otvorila vrata našim izbeglicama i škole našim đacima. Rostanova pesma o kralju Petru I, simbolu savezničke vernosti Srbije, doprinela je da taj prijem bude još topliji. Mi smo onda zauvek zavoleli tu Francusku i bili joj zahvalni, jer nam se i ona, za naše pobede u početku prvog svetskog rata, kada su Nemci bili pred Parizom, pokazala u najtežim trenucima posle Albanije, saveznički zahvalna, za razliku od gorkih iskustava i nezahvalnosti saveznika na kraju Drugog svetskog rata.

Ali nisu nas samo saveznički odnosi vezivali za Francusku, već i slične osobine hrabrosti bez razmetanja, čovečnosti bez licemerstva, vedrine duha.

"Prekidam, mitraljiraju nas!"

Snaga sećanja nacionalnog ponosa, časti i požrtvovanja do kraja u službi otaybini ispoljava se kroz istoriju i kod nas i kod Francuza dramskom veličinom i u plemenitim gestovima i u herojskim podvizima.
"Stara garda gine, ali se ne predaje", odgovara francuski komandant na poziv za predaju, a Hajduk Veljko uzvraća Mula-paši:

"Glavu dajem, Krajinu ne dajem."

Ona je i u poslednjem Dražinom radio telegramu da ostaje sa narodom u zemlji, koji njegov šifrer završava:

"Prekidam, mitraljiraju nas."

A poslednji telefonski izveštaj branioca Dienbienfua, generala de Kastrija, čuo se uz eksplozije u bunkeru:

"Ulaze sa svih strana, savlađuju nas i ubijaju. Živela Francuska!"

Ispoljava se dirljivo i u poslednjoj želji maršala Monseja. Kao što je plemeniti knjaz Mihailo, pored dinastičkih borbi i surevnjivosti, odlikovao Takovskim Krstom o proslavi pedesetogodišnjice Drugog ustanka i učesnike u Karađorđevom, tako je i kralj Luj Filip poslao svog sina princa Žoanvila da doprati Napoleonovo telo, koga su legitimisti nazivali uzurpatorom. Kada je stigla vest da je francuska fregata doplovila sa Svete Jelene u Havr, smrtno bolestan, guverner Invalida, maršal Monsej, zamolio je svog lekara:

"Doktore, produžite mi život još nekoliko dana da dočekam Imperatora."

Doneli su ga u naslonjači, ali u punoj maršalskoj uniformi da prisustvuje unošenju i polaganju kovčega, pred kojim je u prepunom hramu velikodstoj-nika restaurirane orleanske grane burbonske dinastije i preživelih Napoleonovih ratnika, išao princ Žoanvil sa isukanom sabljom i spustio je do zemlje pred Kraljem:

"Sire, donosim telo Imperatora Napoleona."

"Primam ga u ime Francuske i predajem na čuvanje hramu Invalida", odgovorio je jakim glasom Luj Filip i naredio da se na kovčeg stave Napoleonov mač i njegov legendarni šešir. A na kraju uzbudljive svečanosti, posle dugog crkvenog pomena, čuo se slabi maršalov glas:

"Vratite me sada da umrem."

Ali ono što je najvažnije, to je da taj vekovima negovani duh izbija spasonosno snažnim nacionalnim pregnućima pred velikim opasnostima i neočekivano u moralnim krizama kada izgleda da je nepovratno nestao.

Edmond Rostan uspeo je da ga probudi i u jedno doba političkih stranputica i netrpeljivosti, sebičnih pobuda i lakih i frivolnih shvatanja života, kada je taj duh nipodaštavan kao romantičan i smatran preživelim.

ALBER LONDR

KOD STAROG SRPSKOG KRALJA

Atina, 30. jula, 1916.

(...) U jednoj kući je naspram mora, velikoj kao njegova nesreća. Nisam došao da mu govorim o politici; njegov sin se sad brine o tome. Nisam došao ni da posetim kralja u izgnanstvu; ta pesma će se pevati kasnije. Evropa je još suviše krvava. Ali, posle ove dve godine, koje su ojadile sve žene, on, na čiji glavni grad su pale prve granate, sad je taj koga sam u Kalkisu, mrtvom gradu, pobožno došao da vidim.

Bio je najpre u Edipsosu, jednom letovalištu. Tu beše previše sveta i pobegao je ovde. Bolje mu je. To više nije oduzeti kralj, koga su četiri vola na-patila dugim albanskim stazama. Povratio se. U trenucima, čak i štap mu je suvišan.

Govori glasno; piše. Pokriven svojom legendom, razmišlja o istoriji. Noću sam prešao most, koji povezuje kontinent sa ostrvom Evbejom, gde počiva Kalkis. Kao u davna vremena, platio sam putarinu. Odmah sam sreo jednog srpskog pukovnika; to je mogao biti samo njegov ađutant. Zaustavio sam ga.

- Da, - reče mi - poznato mi je, čeka vas sutra. Ipak, ako želite da ga vidite pre, budite rano na ovoj stazi, proći će na motociklu, vraćajući se iz šetnje.

Čekam duž mora, bejah pora-nio. Začuh, najzad, buku motora. Bio je to kralj koji se vraćao.

Da kažem istinu, nije on upravljao. Pozdravih ga. On mi uzvrati. Njegova kuća je na kraju puta. Zaustavila se u poslednjem trenutku da ne padne u more. Ispred nje je vrt, u vrtu mnogi kipovi, savršeno beli; nasuprot njima, kuća je sva crvena.

Čuvaju je grčki žandari.

Gurnuo sam gvozdenu kapiju.

Grčki žandarm me čak nije ni zaustavio. Beše se naslonio na jedan od kipova. Pozvaše me da uđem u trpezariju. Ovde se predstavljate takav kakav ste, sa prašinom na ramenima, i odmah vas uvode u trpezariju.

Ađutant naredi da me posluže slatkim i vodom. Jedan kraljev prijatelj takođe je za stolom: to je njegov stari drug iz svih izgnanstava, jedan od onih sa kojima je proživeo mladost. Tu je kao uspomena na čoveka koji je bio kralj pre nego što je i postao kralj.

- Bili smo na ti čitavih pedeset godina, - kaže on - a onda, odjednom, u Ženevi, kad stiže depeša koja mu donese krunu, nazvah ga Veličanstvom.

Njegovo Veličanstvo je u susednoj prostoriji. Sve se čuje. Suvereni imaju palate debelih zidova, sa trostrukim vratima i odvojenim odajama. A ovaj ima samo kuću sa pregradama od opeke. Priča sa svojim lekarom. Govori glasno. Mi slušamo. Kralj mu, u ljutnji, kaže:

- To je sve što ste naučili u Nemačkoj?

Tada pomeri stolicu.

- Mora da sedne, kaže njegov prijatelj. Zapisuje misli kada mu na um dođu.

Kako mi ova kuća odjednom izgleda sveta! Ali, ponovo se nešto pomeri. Vrata se otvoriše: evo ga kralj.

Poverovah da se pojavila legenda. On još ne znađaše da ga čekamo.

- A, Francuzi, - reče.

Zatim nagnuvši se nad jednom fotografijom, dodaje: - Evo šta ću ja biti za istoriju: oronuli starac koga vuku volovi, kao dangubne kraljeve.

Njegov ađutant stoji mirno, ordonans iza njega takođe, a prijatelj, koji beše samo običan čovek, gledaše u zemlju.

Takav beše Dvor!

- Ja sam bio prvi koji je rekao: Francuska, niko je ne poznaje. I za vreme ludih dana na Marni, svako jutro sam ponavljao: "Uzdići će se ona." I uzdigla se. Znao sam je.

Bio je bez epoleta, bez obeležja; nije se moglo znati da li je general ili vojnik.

- Sve dugujemo Francuskoj. Srbija je njena kći. Došla je da nas izbavi od smrti i gladi. Prenela nas je preko mora, dala nam je odeću, obuću, oružje.

To on počne da viče vrlo glasno.

- A moja deca, koja su u Solunu, takođe su i njena. S njom će stići do pobede, ko to sad već ne zna?

- Evo baš danas su dve godine, gospodaru, kako su prve bombe pale na vašu prestonicu.

Tada, kralj koji već vikaše, odjednom ućuta. U ime svoje domovine, beše ušao u svoju dušu i, veliki kao nevolja, pred morem plavim kao vene, glasom kao iz sna:

- Beograde! - reče on.

Preveo sa francuskog: Novo Tomić

Veče Siranovog trijumfa

Bilo je dovoljno jedno veče, 27. decembra 1897. godine, kada je u pariskom pozorištu "Sen Marten" prikazan njegov dramski spev Sirano od Beržeraka, pa da ime Edmonda Rostana postane slavno.

To veče Rostanovog trijumf a i oduševljenja u nacionalnom ponosu, opisuje dopisnik francuske Akademije nauka, Žerar Boer, sin čuvenog kritičara iz toga doba Anri Boera:

"Sve do same premijere retko je ko verovao u uspeh jedne za ukus tadašnje publike, suviše romantične istorijske drame, naklonjene više lakim komedijama i frivolnim scenama. Ali već u uvodnoj tiradi, čuveni glumac Konstanten Koklen, skladnim pokretima i menjajući ton svog dramskog glasa, davao je ličnosti Sirana svu lepotu hrabrosti i svu plemenitost ljubavnih osećanja. Ko ga nije čuo, ne može ni da zamisli sa kojom je on sigurnošću osvajao publiku.

Sa svakim činom uspeh je rastao. Posle trećeg, predsednik vlade Melin i ministar prosvete Rambo uputili su se u Rostanovu ložu da mu čestitaju i saopšte da je postao kavaljer ordena Legije Časti, a da će mu se za tri dana svečano predati odlikovanje na prijemu kod predsednika Republike u Elizeu, povodom proslave Nove godine 1898.

I pre nego što je komad završen uspeh se pretvorio u trijumf, kad je pred pad zavese Koklen izgovorio poslednje stihove:

Znam, je ću podleći, kada se umirim!
Što to mari? Ja se borim, borim, borim!
Da, nek mi otrgnu ti dušmani moji
I lovor i ruže! Al' nešto postoji
Što ću do ponesem kada preko praga
Bojnog noćas stupim, što nikakva ljaga
Ne okalja, niti savi bora koja...
To je... što je... to je perjanica moja!

Na tu reč perjanica cela dvorana skočila je na noge u neopisivom oduševljenju i aplauzu nije bilo kraja, a po ložama i kuloarima čulo se svuda: genije i remek-delo."

Stihovi iz Sirana raskravili su bili i srce Anri Boera, tada najoštrijeg pozorišnog kritičara, i on sutradan u "Eko de Pari" piše:

"Ovoga puta Edmond Rostan prevazišao je sva očekivanja. On se digao jednim sjajnim zamahom krila i leteo celo veče nad našim divljenjem. Kakav trijumf za jedno veče! On ima ideje i iskovao ih je u zvučnom metalu izražaja. Raspolaže maštom i vizijama koje uzleću kao šarene rajske ptice. Ima umetnost čije delikatnosti zadivljuju i očaravaju. U njemu ima i snage i osetljivosti, izobilja raznolikosti fantazije, duha, emocije i duhovitosti smeha od srca. U njegovom delu ima vatre, radnje i virtuoznosti. Ima perjanica i mali plavi cvet."

Pored lepote stihova i savršenstva razvoja radnje, glavni razlog tolikog uspeha, kaže Lemetr, bio je u tome što je publika u tom remek-delu našla ponovo stare teme, obnovljene svežinom jedne inspiracije. Ali ni to još nije sve, već je ono probudilo osećanja plemenitosti i herojstva, koja kod Francuza spavaju samo polusnom i preko njih je Sirano vršio uticaj koji je živeo i ne prestaje da živi.

Kako su četnici marširali pored Prve ženske

U Srbiji taj duh ne samo da nije bio zaspao, kad je komad prvi put prikazan, već ga je vlada za vreme aneksije Bosne i Hercegovine jedva stišavala da ne raspali pre vremena već zagrejano ratno raspoloženje. Može se onda zamisliti sa koliko je oduševljenja i podstreka na herojska dela tadašnja omla-dina pratila u Narodnom pozorištu podvige Sirana od Beržeraka. Njegova perjanica bez mrlje bila je kod nas čelnika kosovskih vitezova koju će sa isto toliko časti kajati šajkače na Kumanovu.

U ulozi Sirana menjali su se Dobrica Milutinović i Bogić, a Orlića igrao samo Dobrica sa svojom više orlovskom nego orlićkom interpretacijom.

Stizale su i širile se i nove ideje. Menjale se i mešale mode. Pored halbcilindera i žirada šešira, pelerina i leptir mašna glumaca i umetnika, bilo je i tolstojevaca u bradama i rubaškama, pa i socijalističkih kačketa. Ali na glas o aneksiji Bosne i Hercegovine nestali su odjednom i Platon, i Tolstoj i Bakunjin, a halbcilindre, rubaške i kačkete zamenili koporani i šajkače. Umesto "Šta da se radi" od Černiševskog, "Ane Karenjine" i socijalističkih spisa ispod ruke, visili su im sada o pojasu teaci i bombe. Svi su se prijavili u dobrovoljce i četnike i vežbali na Kalemegdanu i u Košutnjaku, pa je tako pri povratku odred gimnazijalaca, s puškama o ramenu, promarširao gordo Kraljice Natalije ulicom, pored Prve ženske gimnazije, a Nušić pred demonstrantima ujahao na konju u Ministarstvo spoljnih poslova, tvrdeći da to nije prvi konj u njemu! Međutim, naša diplomacija nastojala je da dobije u vremenu u tada vrlo nepovoljnoj spoljnoj situaciji naše zemlje. Trenutak nije bio došao, ali je Srbija duhovno bila spremna i ujedinjena u nacionalnim težnjama.

Sve ranije idejne razlike i političke struje još od vremena kralja Milana, Slobodan Jovanović svodi na tri gledišta:

"Dok je Udružena omladina (pod uticajem Platonove ideje o vladi intelektualne elite) radila na buđenju nacionalne svesti kod inteligencije, Svetozar Marković je smatrao da prvo treba poboljšati ekonomsko stanje da bi se ona probudila i kod širokih seljačkih masa. S druge strane, kralj Milan je nalazio da buđenje nacionalne svesti ne znači bez vojne snage ništa i da je stoga potrebno prvo narodnu vojsku, koja se u Prvom i Drugom turskom ratu pokazala nedovoljna, zameniti stajaćom vojskom."

I onda profesor Jovanović zaključuje:

"Kada su pod Kraljem Petrom Prvim nastali veliki nacionalni ratovi pokazalo se da su svi donekle, a neki potpuno, bili u pravu. Ratove je vodila stajaća vojska, ustanovljena Kraljem Milanom; na vladi je bila jedna stranka koja je bila zadobila seljačke mase, a kod inteligencije bio se probudio nacionalistički duh Ujedinjene omladine. Sve političke struje bile su se slile u jedno, za veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja."

"Deco moja, razrešavam vas zakletve prema meni, ali ne i prema Srbiji"

Pokazalo se još onda i kod nas da moderne unutra-šnje reforme i nove političke ideje mogu koristiti napretku jednog naroda samo ako se potčine nacionalnim i državnim interesima, a koriste jedino neprijateljskim i stranim uticajima ako se stave iznad njih, kao što je to bio slučaj sa ustavobraniteljima. Kralj Petar I uspeo je da sačuva tu ravnotežu u novom modernom uređenju Srbije i nasleđenom državotvorstvu Nemanjića. Od svih velikih srpskih vladara posle ustanka, on se najviše približio i Nemanjićima i narodu. Kad je stupio na presto svoju prvu posetu učinio je Hilandaru, a prva nastojanja posvetio unutrašnjim slobodama. Svoju vladavinu saobrazio je bio i staroj državnoj misli i novim potrebama i težnjama naroda za širokim samoupravama. Srbija je tada sa svojim najnaprednijim demokratskim ustanovama toga vremena stupila sa punim pravom u red civilizovanih evropskih država, a njena privlačnost postala neodoljiva za sve Srbe pod Turskom i Austro-Ugarskom i kao Srbija slobodnija i kao Pijemont Srpstva.

U toj istorijskoj misiji srpska vojska krenula je 1912. godine nemanjićkim putem, Vardarskom dolinom, kao prvoj etapi ka oslobođenju svih srpskih zemalja.

Posle pobedonosnih Balkanskih ratova, kralj Petar I, već u godinama, bolestan od kostobolje, koja ga je sve više mučila još od preplivavanja ledene Loare, predao je bio, pred Prvi svetski rat, vlast prestolonasledniku Aleksandru, ali je u toku tog dugog rata u najtežim momentima simbolično uzimao vođstvo. Kada su pred Suvoborsku bitku Austrijanci došli čak do Kolubare, otišao je sa oba sina u rov usred borbe i s puškom u ruci na grudobranu održao govor umornim i iscrpljenim vojnicima u neprekidnim borbama u povlačenju:

"Deco moja", rekao im je, "vi ste se zakleli da branite svoju otaybinu i svoga Kralja, ali vas ja razrešavam zakletve date meni, jer život i vaš i moj pripada samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti i ja sam došao među vas da je sa onima, koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo."

Pozivajući se na slavnu prošlost i petvekovnu borbu srpskog naroda za oslobođenje, rekao im je na kraju:

"Sada je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive i ognjišta. Možda među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam."

Spontane i roditeljske reči staroga Kralja načinile su čudo. Oni isti klonuli ratnici, kao preporođeni, podigli su glave. "Napred", odjeknuli su njihovi gromki povici. Tako je počela nova srpska ofanziva i za dve nedelje, sem zarobljenika, nije više bilo nijednog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije.

U povlačenju preko Albanije delio je sa svojom vojskom i izbeglim narodom sva stradanja i patnje od gladi i zime. Opisujući ih u Solunu američkom novinaru, Edvardu Maršalu, rekao mu je da je parče hleba, koje su mu tada nudili njegovi izgladneli vojnici, smatrao za isto takvu svetinju kao i pričešće u hramu.

Kao i Nemanja, ovaj bogougodni i smerni Kralj u starosti, bio je orao u mladosti. Doleteo je među prvima i pod imenom vojvode Petra Mrkonjića, borio se u Bosansko-hercegovačkom ustanku. Pre toga završio je bio čuvenu školu za oficire u San-Siru i učestvovao u francusko-pruskom ratu. Posle Sedana cela francuska vojska bila je opkoljena, ali je "lojtenand Kara" obavio pukovsku zastavu oko sebe i preplivao po zimi Loaru. Taj njegov podvig evocirala je francuska štampa kada je kao Kralj Srbije učinio zvaničnu posetu Francuskoj. Priređen mu je vrlo srdačan prijem a njegov kabinet za rad u palati Ke d Orsej, gde je odseo kao gost predsednika Republike, krasio je nameštaj koji se nalazio u salonu Tiljerija prilikom prijema Karađorđevog izaslanstva 1810. godine. Za vreme svoje posete video se i sa drugovima iz San-Sira, tada već u visokim činovima, i pozvao ih da ga posete. O tom sastanku u Beogradu postoji i vrlo lepa slika. On je još pre prvog svetskog rata uživao veliku popularnost u Francuskoj da bi posle Albanije Rostan ovekovečio i njegovu legendarnost.