Kako su Turci 1867. godine predali srbima Beograd, Šabac, Smederevo, Kladovo, Užice i Sokol

PREČANSKA SRPSKA POSLA

Piše: Petar V.Krestić

"Ako i najmanju korist svom narodu doprinesem, postignuću želju nad svim željama života moga", govorio je Teodor Pavlović

Svoju uglednu advokatsku kancelariju zatvorio je zbog listova koje je uređivao "jedne godine sa štetom, druge godinebez hasne". Kao sekretar Matice srpske okupio je oko nje Savu Teke-liju, kneza

Miloša, Petra Čarnojevića, Mihaila Obrenovića, Aleksu Simića... pa se može smatratinjenim obnoviteljem. Novine sumu zabranjivali, čak i kad se strogo pridržavao propisanecenzure. Pomogao je ustavobraiteljima u borbi protiv Milo-ševog apsolutizma u Beogradu,oni sumu"zabili nož u leđa".Voleo je ruski narod i bio slave-nofil, ali je mrzeo rusku politiku.Bio jedan od boraca protiv Vukovih jezičkih reformi. Dok su mu preba-civali umerenost prema Mađarima,morao je glavu da spasava iz Pešte. Iz austrijskog zatvora izvukao ga je hrvatskiban Jelačić, zaboravivši kako je oštro napa-dao Ilirski pokret što "ime Srbin hoće imenom Ilir da promeni". Umro je u pedesetoj, posle sve dužih perioda depresije i pomračenja uma, u ponižavajućem položaju siromaha. Trebalo je da prođe punih trideset godina pa da mu u Karlovcu, gde je sahranjen, Srbi podignu spomenik... Teodor Pavlović bio je mnogo više od novinara i urednika. NJegovi listovi bili su "centrum oko koga se sav narodni život okretao"

Teodor Pavlović, sin Pavla Pavlovića i Jelisavete Matić, rođen je 14. februara 1804. godine u ba-natskom selu Karlovo (Dragutinovo, današnje Novo Miloševo). NJegov otac, koji se bavio čizmarskim zanatom, bio je, kao dobar zanatlija i od meštana poštovan čovek, dugo godina mesni knez. Osnovnu školu Pavlović je završio u rodnom mestu, posle čega ga je otac, primetivši kod sina talenat i volju za učenjem, poslao na dalje školovanje.

Gimnaziju je učio u Hacfeldu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Segedinu i Sremskim Karlovcima.

Završne razrede (filozofiju) položio je u Segedinu, a potom, na poziv druga iz karlovačke gimnazije i najodanijeg prijatelja, Konstan-tina Peičića, prešao je u Po-žun, gde je, 1825. godine, završio pravni fakultet. U Požunu je Pav-lović, približivši se slovačkom pesniku i preporoditelju Janu Kolaru, kao i Mihailu Godru, Antoniju Mazaroviču i Karlu Kuzmanjiju, stekao simpatije prema romantičarskim idejama slovačkog panslavizma, što će biti jedna od izraženih karakteristika njegovog poznijeg javnog rada. Tokom studija, Pavlović se ozbiljnije zainteresovao i za literaturu, upoznavši dela Horacija, Voltera, Šilera, Vilanda i Getea.

Teodor Pavlović učinio je prodor srpskog prema modernom evropskom žurnalizmu, bio je jedan od najzaslužnijih za obnovu Matice srpske, začetnik je ideja o proslavljanju Svetog Save kao školske slave, uređivao je prvi srpski književni časopis...

Prijatelj Save Tekelije

Po završetku studija otišao je u Peštu, gde se zaposlio u dobro razrađenoj advokatskoj kancelariji Mihaila Vitkovića, poznatog srpskog pesnika i rodoljuba. U novom okruženju, Pavlović je uspešno savladao advokaturu i, kao veoma komunikativan, stekao je širok krug poznanika i prijatelja, kako među Srbima, tako i među Mađarima. Kod Vitkovića je imao priliku da se susreće i sa Stefanom Sečenjijem, koji je na Pavlovića ostavio izuzetno snažan utisak, a docnije, prilikom ostvarenja Pavlovićeve misije kulturnog agitatora i reformatora srpskogo naroda, bio mu je uzor.

Ubrzo posle odvajanja od Vitkovića i otvorenja sopstvene kancelarije, poslovi su mu za kratko vreme krenuli veoma uspešno. Sa urođenom sposobnošću da lako uspostavlja poznanstva i brzo stiče prijatelje, ali isto tako i neprijatelje, Teodor Pavlović je upoznao gotovo sve značajnije ličnosti u Pešti i Ugarskoj toga vremena. Postao je blizak prijatelj Save Tekelije, velikog srpskog rodoljuba i mecene, koji ga je veoma cenio, tako da ga je uzeo za ličnog sekretara, advokata i savetnika.

Veoma rano, od trećeg broja, koji je izašao 1825. godine, Pavlović je počeo da sarađuje u Letopisu (njegov pun naziv, od 1832. godine, kada je Pavlović preuzeo mesto urednika, bio je Serbski letopis, nosio je naslov Novi serbski letopis).

Iako se u to vreme okušavao i kao pisac poezije, on se u Letopisu uvek pojavljivao isključivo kao prevodilac dela Horacija, Šilera, Voltera i drugih klasika. Za urednika ovog časopisa, preuzimanjem dužnosti od Pavla Stamatovića, izabran je 1832, u dvadeset osmoj godini života.

Mlađani urednik "Letopisa"

Jedan od razloga ogorčenja i omraženosti pojedinaca prema Pavloviću verovatno da je ležao upravo u činjenici da je, kao urednik Letopisa, kasnije Lista, Novina i Dragoljuba, imao nezahvalan zadatak da recenzuje i odabira priloge koji će biti štampani. Sigurno je da odbijeni pisci nisu s naklonošću gledali kako njihovi radovi bivaju odbijeni od mladog i, u to vreme, još neafirmisanog urednika. Na to upućuju i reči samog Pavlovića, ispisane na stranicama Letopisa:

"Nezvani je bilo dosta, al' njinim prilozima ništa drugo, nego od pečatnje ji uzdržati morajući, samo sam negodovanije njino protiv sebe navlačio."

U kriznom periodu istorije Matice srpske, ubrzo posle njenog obnavljanja, u kojem je Pavlović odigrao ključnu ulogu, postavljen je za njenog sekretara, februara 1837. godine. I na tom zadatku pokazao se dostojan ukazanog poverenja. NJegovim posredovanjem Matici srpskoj pristupili su Sava Tekelija, Jovan Nako (vlastelin, dobrotvor i mecena srpske knjige i prosvete), baron Fedor Nikolić od Rudne (po majci unuk kneza Mi-loša Obrenovića, poslanik Ugarskog državnog sabora, doživotni član gornjeg doma Ugarskog državnog sabora i kraljevski poverenik na Srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima), zatim Petar Čarnojević, vladika Platon Atanacković, knez Mihailo Obrenović, mitropolit Stevan Stanković, episkop Evgenije Jovanović, Aleksa Simić i mnoge druge ličnosti od ugleda i uticaja. Za kratko vreme, dovođenjem novih članova, učlanjivanjem srpskih opština i istaknutih srpskih velikaša, kao i sakupljanjem priloga, Pavlović je uspeo da obnovi Matični fond i napuni kasu koju je zatekao praznu u momentu stupanja na novi položaj. Zbog svega toga, može s opravdanjem biti smatran obnoviteljom Matice srpske.

U međuvremenu, kada je početkom 1835. godine privremeno zabranjeno delovanje Matice srpske, kao i izlaženje Letopisa, Pavlović je, uviđajući koliko dalekosežne negativne posledice po razvitak i preporod srpskog naroda u Ugarskoj može ostaviti nepostojanje publikacija na maternjem jeziku, uložio napor da ona ponovo dobije dozvolu za nesmetan rad i izdavanje knjiga. U želji da predupredi negativne posledice, odlučio je da pokrene Serbski narodni list, čiji se prvi broj pojavio 18. juna 1835. godine.

Novine za izobraženije uma i serdca

Krajem četvrte desetine XIX veka, previranja nastala u društvenom, političkom i kulturnom životu, uticala su na formiranje Pavlovićevih stavova o potrebi postojanja jednog političkog organa koji bi okupljao Srbe u Ugarskoj, raspravljao o postojećim problemima i usmeravao ih u skladu sa njihovim potrebama.

Za pokretanje političkog lista u ono vreme bila je potrebna ogromna energija, volja i upornost. Da bi se obezbedila dozvola za njegovo izdavanje trebalo je posedovati okretnost, veze sa uticajnim krugovima i veštinu ubeđivanja, što je sve skupa moglo da pruži garanciju o korisnosti budućeg lista i o njegovoj bezopasnosti po postojeći državni poredak. Pavlović je posedovao sve te osobine, a imao je i potrebne veze, tako da se prvi broj Novina pojavio 6. juna 1838. godine. Od tog vremena, one su izlazile dva puta sedmično, četvrtkom i nedeljom, sve do njihovog konačnog gašenja, novembra 1848. godine. U Pozivu na prenumeraciju, objavljenom juna 1838, Pavlović je istakao da "za rasprostranjenije (...) nauke i vježestva, za izobraženije uma i serdca, za bolji napredak narodnog prosveštenija" Srbi nisu mogli dobiti bolje i korisnije "zavedenije" od političkih novine, i da jedino od njih samih zavisi da li će ih prihvatiti i koliko će dugo one trajati.

Diplomatija, pijačne cene u Pešti i vodostaj Dunava

Već na samom početku Novine su dobile sadržaj, koji su, uz neznatne izmene, zadržale tokom svih godina izlaženja. Prva strana bila je rezervisana za vesti iz Monarhije, i to regionalno podeljene, tako da su se pojavljivali odeljci "Ungarija", "Ungarija i Erdelj" ili "Austrija". Posle njih sledile su vesti iz drugih zemalja, obično po redosledu koji je zavisio od udaljenosti neke države u odnosu na Ugarsku, ili na zanimljivost informacija koje su donošene. Iza ovog glavnog dela Novina, koji je imao diplomatsko-politički karakter, najčešće su objavljivane raznovrsne vesti o pojedinim ličnostima, senzacionalnim događajima, različitim nesvakidašnjim pojavama, izveštaji o tehničkom napretku, novosti iz društveno-kulturnog života i popularne nauke. Posle "smjesica" saopštavani su podaci o kursu novca, peštanskim pijačnim cenama, vodostaju Dunava, a potom oglasi, različite objave, izveštaji i drugo.

Pavlović se tokom prve tri godine izlaženja Novina strogo pridržavao od cenzure propisanih naloga koji su mu bili određeni u dozvoli za njihovo izdavanje. U to vreme već iskusan urednik i dobar poznavalac prilika u Monarhiji, on nije želeo da se sukobljava sa cenzurom, pa je izbegavao da piše o problemima o kojima se nije smelo raspravljati. Naprotiv, koristio je svaku priliku da istakne svoju neograničenu lojalnost caru, njegovoj porodici, Dvoru i vladi, tako da su njegove Novine bile u potpunosti protkane rojalističkim osećajem i dodvoravanjem moćnicima, karakterističnim za doba Meternihovog apsolutizma. I pored odobrenja da može objavljivati napise političkog sadržaja, oni su u Novinama bili veoma retki, kao uostalom i u listovima koji su im služili kao uzor (Hirnok, NJiener Zeitung i Oesterreichischer Beobachter), a postojeći tekstovi su, po pravilu, bili bez potrebne oštrine i jasne političke koncepcije.

I pored ovako obazrivog Pavlovićevog pisanja njega su veoma često proganjale državne vlasti, a njegov list je bio zabranjivan.

Mreža dopisnika iz Beograda

Već na samom početku izlaženja Novina, zbog jednog članka publikovanog 1838, njihov urednik imao je ogromnih poteškoća. Nedugo potom, kada je 1841. godine, pred sastanak Srpskog narodno-crkvenog sabora, Pavlović objavio proglas upućen Srbima i Ugarskoj, s porukom da posle izvršenog izbora novog mitropolita ne dozvole Saboru da se raziđe dok se na njemu ne pretresu i caru ne pošalju srpske žalbe i molbe, usledila je nova istraga protiv Serbskih narodnih novina. Ona je okončana zabranom njihovog izlaženja, 4. I 1842. godine, međutim, zahvaljujući tadašnjem cenzoru Jovanu Vitkoviću, naklonjenom Pavloviću, ova odluka nije ispoštovana.

Patrijarh Rajačić, pokušao je protiv Pavlovića da ujedini gotovo sve njegove protivnike - naročito "ilirce" i "vukovce", oko peštansko-budimskog lista "Skoroteča" sa jedinim zadatkom: da "Skorotečom" uguši Pavlovićeve "Srbske narodne novine" i "Srbski narodni li-st". Borba je bila puna napada, denuncijacija, lažnih optužbi - prljava sa obe strane. "Sko-roteča" je prestao sa izlaženjem 1844. Ali su mitropolit Rajačić, danski savetnik Đurković i Jovan Hayić, nastavili protiv Pavlovića, sad s namerom da u Novom Sadu osnuju "Obšte novine srbske" ... optužujući Pavlovića carskoj kancelariji, cenzorima, kancelaru, ne birajući sredstva "da se novine iz ti gadnih ruku pre sabora izvade, jerbo će inače biti bune, biće neugodnija, nemira i gonjenja..."

Da bi se mogao što brže i efikasnije informisati o zbivanjima u Srbiji, Pavlović je uveo u svoje novine dopise, organizujući mrežu dopisnika iz Beograda, unutrašnjosti zemlje, Zemuna, kao i većeg broja mesta duž srpsko-ugarske granice. Zbog toga su ovi napisi postali veoma opširni i sadržajni, i izuzetno plastično su odslikavali previranja u samoj Kneževini, prikazujući diplomatske aktivnosti u vezi s njom, naravno, uz sve već pomenute nedostatke, kao što je, na primer, neobjektivnost.

Zahvaljujući tom "umnoženom sadrženiju", koje se sada više nego ranije odnosilo na Srbe, Serbske narodne novine i List imali su, 1842. godine, zajedno 600 pretplatnika iz Ugarske, Austrije, Srbije, Bosne, Hrvatske, Rusije, kao i drugih zemalja u kojima je bilo Srba.

Ponosan na učinjene izmene i poboljšanje kvaliteta Novina, Pavlović je decembra 1841. pisao:

"Novine naše nisu kao što su negda bile, samo prosti glasonoša, samo prepiska vesti preko ruke skupljeni, nego su one sad narodni pravij serbsko napojenij organ, glas i otziv narodnij mišljenja i osećanja, i vjesnik, koi nam nevolje i nedostatke, polze i potrebe, tuge i radosti naše, šta nećemo, šta l'nam se zahteva, šta nas i gde boli kazuje pak i lek izcelenija pogoditi želi."

Precrtavanje reči "Serbske"

Ovako izmenjene Novine, a naročito njihova izrazito prosrpska orijentacija, nije mogla izmaći budnom oku austrijskih i mađarskih vlasti. One su im, pošto nije bilo suviše krupnih razloga za njihovo ukidanje, preko cenzure stvarale razne neprijatnosti i otežavale rad, trudeći se da bar u što većoj meri umanje njihov nacionalni uticaj. Pored toga, odlukom državnih vlasti zabranjena je, za celu 1842. godinu, upotreba reči "Serbske" u naslovu novina, tako da su one nosile naziv Narodne novine.

Liberalno orijentisani prečanski Srbi, kojima je pripadao i Teodor Pavlović, i putem Novina prenosili su i širili u Srbiji napredna politička shvatanja i budili u narodu svest o potrebi suprotstavljanja despotskom i autokratskom vladanju Miloša Obrenovića. Upravo iz tog kruga Srba iz Monarhije, koji je dosledno sledio svoja ubeđenja, proistekla je prva, i tokom godina koje su dolazile, istrajna podrška ustavobraniteljima u Srbiji, posebno posle prevrata izvršenog 1842. godine.

Rusofil protiv Rusije

Pavlović se nedvosmisleno svrstao uz usta-vobranitelje, čije su mu političke ideje bile bliske. Stoga ih je zdušno podržavao, tako da su njegove Novine u pojedinim momentima ličile na propagandno glasilo novih srpskih vlasti. Slično se ponašao i u situacijama kada je pokretano pitanje naslednosti kneževskog dostojanstva, konkretno dinastija Obrenović odnosno Karađorđević, nara-vno, svrstavajući se na stranu Karađorđevog naslednika.

U pogledu spoljne politike Srbije stavovi koje je Pavlović zastupao mogu se u najkraćem označiti kao protivruski. NJemu je Rusija smetala pre svega kao stub konzervativnog sistema stvorenog Bečkim kongresom. Iako pod snažnim uticajem panslavističkih ideja, i, kao takav, iskreni poštovalac i prijatelj ruskog naroda i njegove kulture, Teodor Pavlović je bio u potpunosti nezadovoljan sebičnom i ograničavajućom politikom koju je ruska vlada vodila prema Srbima i drugim slovenskim narodima na Balkanu. Ova dvojnost i prividna protivurečnost njegovih pogleda u odnosu na Rusiju ogledala se i u Novinama. Dok je neprestano propagirao sveslovenske ideje i uzdizao rusku književnost, jezik i istoriju, dotle je neprekidno i beskompromisno napadao spoljnu politiku Rusije, tako da su na momente njegovi prijatelji iz redova ustavobranitelja bili primorani da ublažavaju njegove vatrene kritike upućene ruskoj vladi. Na ovakve stavove Pavlovića, pored liberalnih ideja, svakako da je određen uticaj izvršila i poljska emigracija, sa svojom poznatom netrpeljivošću u odnosu na Rusiju.

Mnogo zvanih, malo odabranih

Uredništvo Serbskih narodnih novina nije se nikada sastojalo od mnogo ljudi. U njemu su u najvećem broju radili bliski Pavlovićevi prijatelji. Pored Sime Filipovića, koji je bio zamenik šefa redakcije, tokom vremena, na položaju urednika, saurednika, i pomoćnika urednika nalazili su se Sergij Nikolić, Aleksandar Stojačković, Dimitrije Mihajlović, Pavle Arsen Popović, Todor Dimić, Dimitrije Bešlić i Jakov Ignjatović, koji su činili okosnicu redakcije Pavlovićevih Novina.

Tome je potrebno dodati još nekoliko đaka koji su "prepisivali, korigovali i novine lepili".

Završnu reč u svemu je ipak davao Pavlović, koji je bio veoma selektivan u izboru tekstova koje je objavljivao, bilo da su to bili klasični novinarski prilozi, ili da su imali književne pretenzije.

Jakov Ignjatović je ovako opisao urednikov rad na izdavanju Novina u svojim sećanjima:

"Pavlović bio je osobito skrupulozan u izboru proizvoda. On je bio prvi cenzor, brisao je, dodavao je, dok je čije u štampu dao (...) No mnogo zvanih malo odabranih. Toša Pavlović bio je tu strog prestrog. kad mu kakav mladić štogod podnese da metne u novine, on rukopis zadrži, pa obreče da će izvideti. Sad mora proći taj rukopis pravu purgatoriju."

Jedne sa štetom, druge bez hasne

Mnogobrojne dužnosti - urednika Letopisa, sekretara Matice srpske, urednika i izdavača dva lista i jednog časopisa - opterećivale su Pavlovića u velikoj meri, tako da je počeo zanemarivati svoj advokatski poziv, gubeći parnicu za parnicom. NJegova kancelarija, koja je u početku "lako do 100 procesa imala", vremenom je pos-tajala sve praz-nija, sve dok, u jednom momentu, Pavlović nije bio prinuđen da je zatvori, i posveti se isključivo publicističkom radu, oslanjajući se u potpunosti na male prihode koje mu je taj rad donosio. Koliko su prihodi koje je Pavlović ubirao od izdavanja Novina i Lista bili simbolični, može se jasno videti već po navedenom broju pretplatnika. Zbog toga se u ovim listovima mogu naći učestala urednikova jadanja čitaocima i neprestani apeli za novim pretplatnicima, koji su, na njegovu veliku žalost i razočaranje, imali slabog odziva u javnosti.

Svoje probleme Pavlović je podelio i sa čitaocima Novina:

"Ja sam kako pređe List, tako posle i Novine prve godine sa štetom, druge sa štetom, treće bez hasne, a četvrte opet sa štetom izdavao (...) tolikom žalovanjem želio bi dokazati, da zavedenije gdi se tako kao kod nas nateže trajati nemože, da ga ja održati nisam u stanju, i bez pomoći t. j. bez dovoljnog čisla prenumeranata, htelo nam se il' nehtelo, Novine da će prestati morati."

Pored materijalnih teškoća vezanih za izdavanje novina, i neprestanih problema sa cenzurom, on se morao nositi i sa jednim ozbiljnim protivnikom - Srpskom pravoslavnom crkvom.

U vreme pokretanja Lista, a potom i Novina, Pavlović je bio u veoma dobrim, čak prijateljskim odnosima sa čelnicima srpske crkve, a posebno sa tadašnjim mitropolitom Stevanom Stankovićem, jednim od pokrovitelja njegovih listova, sa kojim se često savetovao o zajedničkim nacionalnopolitičkim akcijama, prema kojima je usklađivao i pisanje svojih Novina.

Rat protiv mitropolita Josifa Rajačića

Dolaskom Josifa Rajačića na mesto mitropolita ovi odnosi bili su iz osnova poremećeni, ne Pavlovićevom krivicom. Netrpeljivost Rajačića prema Pavloviću izazvana je, u prvom redu, ličnim razlozima. Pavlović se neizmerno zamerio Rajačiću zato što je, kao poslanik Narodno-crkvenog sabora, na izborima za mitropolita podržavao kandidaturu Platona Atanackovića. Rajačićevu srybu nije uma-njila ni činjenica da je Pavlović, u trenutku kada je postalo jasno da njegov kandidat ne može postati mitropolit, glasao za Rajačića.

Povređene sujete, novoizabrani mitropolit započeo je protiv Pavlovića borbu do uništenja.

Pored ovih razloga, postojala su i načelna neslaganja koja su dovela do njihovog međusobnog sukobljavanja. Mitropolit je bio nezadovoljan Pavlovićevim pisanjem u Novinama i Listu o pita-njima koja su, po njegovom mišljenju, spadala u nadležnost crkve, a koja je Pavlović, iznošenjem u javnost, učinio narodnim, kritikujući istovremeno crkvu pa i sam vrh crkvene hijerarhije.

Iako uzoran pravoslavni vernik i poštovalac srpske crkve i njene prošlosti, Pavlović je, sledeći prosvetiteljske ideje svog učitelja Dositeja Obradovića, smatrao da je, radi bržeg kulturnog napretka naroda u izmenjenim društveno-poli-tičkim prilikama, neophodno sve probleme opštenacionalnog značaja iznositi u javnost.

Kao autoritativni verski poglavar autokratskih pogleda, Rajačić je ovu Pavlovićevu delatnost smatrao povredom svojih neprikosnovenih prava. Iz tih razloga, a s namerom da ugrozi opstanak Pavlo-vićevih listova, on je pomogao osnivanje književno-zabavnog lista Peštansko-budimski skoroteča, koji je okupio i objedinio predstavnike Srpske pravoslavne crkve, pristalice Vuka Karayića, ilirce i sve ostale protivnike Teodora Pavlovića, sa jednim ciljem - da uguše Novine i List.

Teodor Pavlović bio je vatreni rusofil, zadojen idejama panslavenstva. Ali, upravo zato, bio je veliki protivnik ruske politike, naročito prema Srbima. NJegove kritike, a nije baš birao reči, bile su toliko anti-ruske, da su njegovi prijatelji i istomišljenici, naročito među ustavobraniteljima koje je podržavao u Srbiji, muku mučili kako da ih ublaže. Rusku politiku prema Srbiji smatrao je sebičnom. A ruski režim konzervativ-nim. A koliki rusofil je bio najbolje se vidi po tome što je ruske priloge štampao - bez prevoda, smatrajući srpski i ruski istim jezikom!

"Kako da se novine iz tih gadnih ruku izvade"

Kada je iscrpeo sva sredstva koja su mogla dovesti do izmirenja, i pošto je uvideo da sukob nije moguće izbeći, Pavlović se u njega upustio odlučan da ne dozvoli da mu oduzmu listove koji su mu postali smisao života. Zato je počeo da uzvraća na napade, suprotstavlja se i grupama i pojedincima, a s vremena na vreme, da zauzima čak i poziciju izazivača.

Patrijarh Josif Rajačić oštro je krenuo u borbu protiv Pavlovića ne dozvoljavajući njegovu slobodoumnu kritiku visokog klera. Pridružili su mu se episkopi gornjokarlovački, temišvarski i dalmatinski...

Kako nije imao neki viši, po narod korisniji i uzvišeniji cilj, osim da se bori protiv Pavlovića i da radi na ugušenju njegovih listova, posle dve godine tavorenja, Skoroteča ja prestao sa izlaženjem polovinom jula 1844. godine, čime su Pavlovićevi protivnici doživeli neuspeh.

Ne želeći da prizna poraz, a na nagovor Đurkovića, Rajačić je uputio zvaničnu preporuku da crkvene i školske vlasti zabrane pretplatu na List i Novine u svojim okruzima, što je uticalo da se broj pretplatnika osetno smanji.

Da bi borba protiv Pavlovića bila što uspešnija, Đurković je tražio od Rajačića da podigne optužnicu protiv Pavlovića i da se pri tom zauzme kod cara, kancelara i drugih najuticajnijih ličnosti, kako bi osigurao uspeh svojoj akciji, zaključujući u svom pismu sledećim rečima:

"Moramo predvariti, da se novine iz ti gadni ruku pre sabora izvade, jerbo će biti bune, biće neugodnija, nemira, i gonjenja; a najviše protiv svjaštenstva. Za to treba blagovremeno da se radi."

U ovoj za Pavlovića teškoj situaciji, mitropolitu i Đurkoviću se pridružio i Jovan Hayić. Osećajući istu animoznost prema Pavloviću kao i Hayić, a znajući njegovu dotadašnju delatnost na javnom i književnom planu, Rajačić i Đurković su svesrdno podržali Hayićevu molbu, upućenu caru Ferdinandu jula 1846, sa namerom da u Novom Sadu pokrene Obšte novine srbske sa literarnim dodatkom Književnij sad. Svestan da se akcija osnivanja novih novina pokreće prvenstveno iz želje da izazove njegovo uništenje, Pavlović je, bez i malo skrupula, započeo akciju kojom je Hayiću osujetio dobijanje dozvole za izdavanje novina. Koliko javnim delovanjem, toliko i skrivenim putem, načinom čije je posledice Pavlović više puta osetio na sopstvenoj koži - denuncijacijom Hayića Ministarstvu policije i šefu cenzure u Beču - on je uspeo da odloži donošenje ove odluke sve do martovskih događaja 1848. koji su učinili da sve bude predato istoriji.

Otpor mađarizaciji, ideja jugoslovenstva

Revolucionarna 1848. godina, burna i prelomna za srpski narod u Ugarskoj, bila je presudna i za Pavlovića lično. Na samom početku nacionalnih previranja, u trenutku kada je većina njegovih suna-rodnika u Ugarskoj bila nadahnuta revolucionarnim oduševljenjem, i kada je bilo očigledno da će u toj borbi dobiti podršku Srbije, pod uticajem umerenih stavova Stefana Sečenjija, on se, zajedno sa većom grupom istomišljenika, istaknutih ličnosti političkog, javnog i kulturnog života Srba u Monarhiji, zalagao za trpeljivost i umerenost prema Mađarima.

Međutim, kada je postalo jasno da se politikom popuštanja ne mogu razrešiti nagomilane suprotnosti, i sačuvati privilegijama stečena prava Srba, on je, kao "centrum, oko koga se skoro sav narodni (...) život okretao", smatrao svojom dužnošću da narodnu svest ojača i učini je jedinstvenom, i da u narod ulije odlučnost, kako ne bi poklekao u predstojećoj borbi za odbranu svojih prava. Od toga vremena pisanje u Novinama je postalo sveže, otvoreno, oštro, gotovo buntovno, naročito kada je u pitanju bio otpor mađarizaciji. Veoma često pojavljivali su se tekstovi u kojima su slobodno i odlučno iznošena razmišljanja o položaju srpskog naroda, o političkim reformama u državi, i sa oduševljenjem propovedana ideja jugoslovenstva, koja je podrazumevala zajedničku oslobodilačku akciju Srbije, Bosne i Bugarske od turske vlasti, a potom njihovo ujedinjenje. Konačno, 25. marta 1848. godine, Pavlović se odlučio da promeni naziv svojih novina u Sveobšte jugoslovenske i serbske narodne novine, koji su nosile sve do gašenja, 16. septembra 1848. godine.

U Pešti, u stranu, za goli život

"Serbske narodne novine", za Srbe u Ugarskoj, bile su pod istragom, zabranjivane, čak im je cenzura iz naslova izbrisala reč "Serbske" pa su ostale samo "Na-rodne novine"; a zatim su im do-dali reč - "jugoslovenske" (tad su se zvale "Sveobšte jugoslovenske i serbske narodne novine"), ali najveće probleme njihov izdavač i urednik, Teodor Pavlović, imao je sa svojima, sa Srbima iz Beograda, ali i sa Srbima - prečanima.

Navedeno pisanje u Novinama potrajalo je sve do početka krvavih sukoba narodnosti u Ugarskoj. Za Pavlovića, koji se nalazio u Pešti, u centru neprijateljskog elementa, stanje je postalo kritično. Kada su, poneti euforijom, mađarski nacionalisti započeli kampanju protiv njegovih listova. Shvativši da mu život zavisi samo od dobre volje razgnevljenih pobunjenih grupa koje su tumarale gradom, Pavlović je smirio rasplamteli i buntovni ton napisa u Novinama, i zadovoljio se šturim, hladnim, hroničarskim saopštavanjem vesti.

Izdavanje Novina nastavio je sve dok mu, iznenada, jedne večeri "oko ponoći" neka nepoznata žena nije donela upozorenje anonimnog prijatelja, zajedno sa pasošem koji je posedovao uredno overenu dozvolu za put u Beč.

U poruci mu je savetovano da još iste večeri napusti stan, i da se što hitnije udalji iz Pešte. Poslušavši ovaj savet, posle niza komplikacija i skrivanja od mađarskih vlasti, Pavlović je, u najvećoj tajnosti, ipak uspeo da se parobrodom prebaci do Beča.

Nedugo po dolasku u Beč, avgusta 1848. uhapšen je od strane Košutovog agenta, međutim, u zatvoru nije ostao dugo. Pošto je oslobođen na intervenciju hrvatskog bana Josipa Jelačića, slomljen duhom i pritisnut materijalnim teškoćama, izvesno vreme proveo je u Leopoldštatu i okolini Graca.

Nož u leđa iz Beogada

Zanimljivo je i, radi sticanja sveobuhvatnog uvida u biografiju ove ličnosti, neophodno je prikazati odnos ustavobranitelja prema Pavloviću, njihovom istrajnom i korisnom saradniku. Pristalica Aleksandra Karađorđevića i partije koja ga je uzdigla na vlast, Pavlović je svojim publi-cističkim radom nesumnjivo doprineo, kako njihovom dolasku, tako i kasnijem učvršćivanju na vlasti, što su mu i sami čelnici ustavobranitelja s poštovanjem priznavali.

Ipak, kada se novouspotavljenim vlastima u Srbiji pružila prilika da se delimično oduže Pavloviću za učinjene usluge, ili da mu bar iskažu javnu zahvalnost, oni su pokazali svu svoju bezobzirnost i postupili upravo suprotno očekivanom. Ustavobranitelji ne samo da nisu pokazali nimalo sluha i želje da pomognu Pavloviću u rešavanju brojnih problema s kojima se sticajem okolnosti nosio, već su, naprotiv, iskoristili prvu pogodnu priliku da iskažu svu svoju odbojnost prema njemu i zaspu ga uvredama, iznoseći u javnost brojne neistine vezane za njegov rad.

U dopisu pod naslovom "Sudbina nekolicine Mađarona", nemačke Zagrebačke novine (Agramer Zeitung) iznele su niz optužbi i neistina o Pavloviću i Isidoru Nikoliću. Donoseći vest o njihovom hapšenju, dopisnik ovih novina je razlog za ovaj postupak našao u njihovoj navodnoj izdaji cara i srpskog naroda, priključenjem Mađarima okupljenim oko Lajoša Košuta, predsednika vlade 1848-49. godine i predstavnika ekskluzivnog mađarskog srednjeg plemstva.

Po tvrdnji autora članka, Pavlović je optužen da je Košutov plaćenik, a da je Serbske narodne novine predao svom bivšem "sauredniku", izvesnom Đorđu Kuljančiću, koji ih je, navodno, uređivao i izdavao "na trošak Košutovog Pravlenija".

Ubrzo potom, ovaj dopis su preneli Vestnik Konstantina Bogdanovića i beogradske Novine srbske.

Postupak dobrog poznanika i kolege, Pavlovića je razočarao i povredio. Međutim, postupak vlade u Beogradu, bez čijeg se odobrenja pomenuti članak u Novinama srbskim nije mogao pojaviti, on je doživeo kao nož u leđa.

"Da se na mene ovako nemilice napada baš iz Beograda, od kud sam pogrđen biti, na imanje zaslužio, i gdi sam mislio, da me braća, u smotreniju srbstva s bolje strane poznaju, tome se nisam nadao", pisao je, očajan zbog vesti koje su širene o njemu.

Teško je poverovati da su pomenute optužbe imale osnova. Pavlović, kao veliki poštovalac konzervativca Stefana Sečenjija, sigurno da je morao biti u značajnoj meri drugačijih političkih pogleda od Košutovih radikalnih stavova.

Banjsko lečenje depresije

Povređen i razočaran, po ugušenju revolucije, Pavlović se vratio u Beč u potpunom nervnom rastrojstvu, odakle je, na savet, i uz finansijsku pomoć nekolicine dobrostojećih prijatelja, otišao na banjsko lečenje. Odatle se, prividno izlečen, vratio i neko vreme živeo u kući svog prijatelja K. Peičića u Pančevu, gde je povremeno uspevao da čita, odlazi u gradsku kasinu i da na taj način, u izvesnoj meri bude uključen u društveni život. U momentima zdravstvenog poboljšanja, Pavlović se spremao da nastavi izdavanje Novina, pa je čak, u toku 1849. godine, konkurisao za mesto honorarnog asesora (sudskog pomoćnika) u Centralnoj komisiji u Budimu.

Međutim, u lucidnim trenucima, kada je uspevao da sagleda sveukupnu situaciju u kojoj se nalazio - svoju bolest, ponižavajući položaj siromaha koji živi od pomoći brata i najbližih prijatelja, bez mogućnosti da nastavi publicistički rad, uz sve to, zaboravljenog, ostavljenog, pa čak od srpske javnosti i optuživanog - Pavlović je ponovo zapadao u depresiju, hipohondriju, i sve duže periode pomračenja svesti, tako da je "na sva i najmilija lica, na sva i najvažnija obstojatelstva (...) kao kroz gustu, i sve gušću bivajuću, maglu gledao i slabo ih se opominjao".

Umro je na majčinim rukama u pedesetoj godini života, 12. avgusta 1854. u rodnom mestu.

"Narodne novine" i "Sveopšte jugoslovenske i Serbske narodne novine": "ista figura samo druga frizura" - od jačanja srpske nacionalne svesti, preko borbe protiv ilirizma do propagiranja jugoslovenske ideje

Spomenik u porti

Spomenik Pavloviću podignut je tek trideset četiri godine kasnije, 8. septembra 1888. u srpskoj porti u Karlovcu, gde je i sahranjen. Među priložnicima za podizanje spomenika nalazile su se "dve varoši iz Srbije, devetnaest varoši i varošica iz Austrije", tri episkopa, tri arhimandrita, Matica srpska, slovački književnik Mihailo Godra, kao i Konstantin Peičić, koji je čist prihod od prodaje svoje knjižice Žitije Teodora Pavlovića namenio ovom cilju. NJeno štampanje finansirao je Jovan Pavlović, brat Teodora Pavlovića, pošto je Matica srpska odbila da to učini, smatrajući da je dovoljno da "prenumerira se na to delo".

U znak priznanja za napore koje je uložio za jačanje rusko-srpske saradnje, Ruska akademija je uručila Pavloviću zlatnu medalju, 1836. godine. Zbog zasluga učinjenih za razvoj srpske književnosti i publicistike, 1844. godine izabran je za dopisnog člana Društva srpske slovesnosti.

Držao do "sjajnog društva" i "lepog imena"

Pavlović je bio vitak, srednjeg rasta i nežne građe. Imao je pravilno, izduženo lice sa svetlosmeđim očima, visoko čelo, jake obrve, blago talasastu crnu kosu, bradu i brkove oblikovane po onovremenoj modi. Nosio je uvek čistu i elegantnu odeću, bio je doteran, dostojanstvenog držanja, govora i ponašanja. Neženja, pun ideala, siromašan ali galantan, imao je razvijenu boemsku crtu. Posedovao je široko obrazovanje i izuzetnu sklonost ka umetnosti. Kako navodi Jovan Subotić, jedan od njegovih mlađih savremenika, saradnika i biografa, Pavlović je "u svom stanu imao (...) umetničkih slika", i, uopšte, "on je mnogo držao i do sjajnog društva, i do lepog imena".

Bio je protivnik raskoši i rasipanja.

Kao dobar čovek i veliki humanista, svuda je podržavao i propagirao filantropske akcije, a sam je pomagao sirotinju, naročito siromašne srpske studente u Pešti, u meri do koje su mu to skučene finansije dopuštale.

Po tvrdnjama bliskih ljudi i poznanika, bio je privržen i odan prijatelj, pouzdan saradnik i prijatan sagovornik.

Dobro je govorio ruski, slovački, poljski, češki, mađarski i nemački, i veoma se često bavio prevođenjem, naročito za potrebe svojih listova.

Uprkos blage spoljašnosti, bio je prgave naravi, žestok i u pojedinim situacijama isključiv. Nemirnog duha i neverovatne energije, uvek željan izazova i borbe, imao je u svojoj prirodi nečeg što je kod pojedinih osoba stvaralo nepoverenje i otpor prema njemu, pa čak i otvoreno neprijateljstvo. I izražena sklonost ka politici i političkoj delatnosti bila je posledica ovakvog Pavlovićevog mentalnog sklopa.

Tvorac književne žurnalistike

Svojom delatnošću u oblasti prosvete, kulture i politike, Pavlović je za sobom ostavio neizbrisive tragove. Kao aktivni javni poslenik, nacionalno svestan i realan, on je celokupan svoj praktični rad posvetio ostvarenju životne ideje - da sveukupnim reformama pomogne materijalni i kulturni preporod svog, srpskog naroda. Sredstvo za njeno ispunjenje Pavlović je našao u Novinama i Listu, kojima je značajno doprineo razvoju i jačanju narodne svesti, što je omogućilo da Srbi u Ugarskoj, za vreme revolucije 1848. godine, pokažu dovoljno zrelosti, snage i sposobnosti da formulišu i ostvare svoje nacionalne ciljeve, koji su postali realnost dobijanjem teritorijalne autonomije - proglašenjem Srpske Vojvodine, kao najefikasnijim načinom za očuvanje nacionalne i verske individualnosti.

Pavlović zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u istoriji srpske žurnalistike. Po ugledu na mo-derniju i razvijeniju zapadnoevropsku štampu, on je u svojim Serbskim narodnim novinama zaveo uvodni članak i dopise, dajući im originalnost, svežinu i bogatstvo sadržine, i na taj način je postao uzor generacijama novinara koje su usledile. Gotovo bez izuzetka, svi saradnici Pavlovićevih listova bili su vrhunski intelektualci onog vremena. Pored toga, u njegovim listovima, priliku da se prvi put javi dobio je i priličan broj mlađih pesnika i do tada još neafirmisanih književnika.

Pavlović se može smatrati i tvorcem književne žurnalistike, jer je njegov Serbski narodni list prvi srpski periodični književni časopis.

Veliki poštovalac narodne prošlosti i tradicije, pa samim tim i Srpske pravoslavne crkve, kao njenog neodvojivog dela, Pavlović je zaslužan i kao začetnik proslavljanja praznika Svetog Save, patrona srpskih škola.

Svojim delovanjem na prosvetnom, kulturnom i političkom planu, Teodor Pavlović je obezbedio sebi trajno mesto među velikanima kojih će se srpski narod sećati sa zahvalnošću i ponosom. Sasvim je sigurno da je čovek, čije su reči - "ako ovim i najmanju korist prinesem svom narodu, postignuću želju nad svim željama života moga!" - to i zaslužio.

Pavlović i Vuk

PROTIV PRIHATANJA HERCEGOVAČKOG GOVORA

Pavlović je priznavao velike Vukove zasluge na skupljanju narodnih pesama uviđajući koliki je njihov značaj za buđenje nacionalne svesti. U svojim Novinama hvalio je Vuka, objavljivao izlaženje njegovih knjiga, čak mu i pretplate skupljao.Ali, još tokom studija u Požunu (današnja Bratislava), Pavlović je prijateljevao sa pesnikom Janom Kolarom koji je sve Slovene smatrao jednim narodom, koji, ako se ne može ujediniti politički, mora da se ujedini kulturno i duhovno. Ti stavovi uticali su da Pavlović bude jedan od protivnika Vukovih jezičkih reformi i Vukovog pravopisa. Delio je pri tom mišljenje prijatelja i dobrotvora Save Tekelije da slavenosrpski pravopis vodi jedinstvu Rusa i Srba.Pavlović smatra da su Srbi i pre Vuka imali svoju književnost, da ne vidi razlog da se ta književnost poništi "prihvatanjem hercegovačkog govora". A za narodni govor smatra da je još suviše prost za potrebe nauke, religije i "filozofičeske misli".Evo šta, 1841. Pavlović piše o novom pravopisu, tačnije protiv njega:"Ti budi verni sledovatelj pravopisa otaca naših, piši onim kog si iz škole doneo, on je najstariji, on je s tobom rođen, boljeg za sada nema, ili ako ga ima, nije ceo rod o tome uveren.. Taj pravopis, zaista i ako nije sasvim bez mane, neke štete nije nam naneo. On se slaže sa staroslovenskim, Srpskim u Srbuljama, i Ruskim i Češkim pravopisom, i kad tolikim Slovenima škodio nije, kako bi nama šta pokvarit mogao. Uzmemo li, na posletku, kako ćemo dva pravopisa imati - tj. crkvene knjige moraju se po starinski pisati - jedan ćemo kod kuće a drugi u školi i crkvi pisati, to zaključiti moramo, da je nužno sta-riji pravopis, i već zauzetiji i izdelaniji primiti i zadržati."Principijelni sukob prešao je u lični, kad je Vuk razglasio da je Pavlović "zlatnu kolaj-nu" ruske Akademije, primio "ne po redu i pra-vilu nego izokola" - udarajući na

Pavlovićevu sujetu (Pavlović je kolajnu dobio na Tekelijinu protekciju).U jednom svom pismu, Pavlović ovako procenjuje Vuka:"Vuk je dobar patriota, na povrh svega više on ceni svoje lične koristi... pa on kao siroma i sakat čovek, radi od kude mu se prikazuje da što dobiti može. NJegova privrženost starom Knjazu, ništa drugo nije do laskanje jednom bogatom čoveku koji ga može po kojom bogatom sumom godišnje obradovati..."Ustavobranitelj i karađorđevićevac, Pav-lović je zamerao Vuku prijateljske odnose sa knjazom Milošem.Smatrao je Vuka čak plaćenim agentom Miloševim, iznoseći javnosti podatke da Knjaz plaća Vuku da piše povoljno o njemu u bečkim novinama.