Prilozi za etnopsihologiju Srba : strah u srpskoj tradiciji

STRAH I STRAH OD STRAHA

Piše: dr Mila Alečković Nikolić

Izgleda da nema naroda,na celom šaru zemaljskom, koji je toliko obuzet strahom. Na osudi straha i kukavičluka, izgrađena je čitava nacionalna ideologija "čojstva i junaštva". Mit o Srbima kao "najhrabrijem narodu" i heroizam nacionalnog deseteračkog epa, ne mogu biti tako jaki, i široki i duboki, a da nisu nastali kao odbrana kolektivnog duhovnog bića od vekovima taloženog istorijskog straha i strepnje porobljenog naroda u dugoj borbi za opstanak- bespogovorna osuda straha i kukavičluka u svakoj narodnoj pesmi upućuje na to koliki je taj strah morao biti! A koliko duboki psihološki mehanizmi su morali biti pokrenuti da se Srbi oslobode svog straha? Dakle, da li su Srbi narod heroja, ili narod kukavica? Da li su Srbi kukavički potomci herojskih predaka, ili hrabri sinovi kukavičkih očeva? Kraj tolikih primera hrabrosti i heroizma u istoriji, kako to da nema naroda koji toliko živo i rado kuka nad sobom kao srpski?

U svakom strahu, mi se pomalo naginjemo na onu drugu stranu na kojoj život, sećanja, radovanja i brige više nemaju materijalni oblik. Jedino biće potpuno svesno smrti, ono koje ni ne izlazi iz te najveće sveobuhvatne strepnje, biva ponekad paradoksalno pošteđeno svetovnih namnoženih oblika plašljivosti. Obrnuto, potiskivanje najdubljeg i najstarijeg straha, dovodi do niza novooformljenih strepnji. Nesvesni impulsi izazivaju strah, koji se vezuje za nešto slučajno i nebitno. Ili čak ne vezuje nizašta, ostajući da pluta u bestežinskom stanju. Drugo lice čovekovo, ono koje živi sa smrću, manje se boji njenih derivata i utvara. Treba se zato bojati smrti. Taj strah mora postati svestan. Ne treba se bojati toga straha. Jer, svet o tome da smo prašina i da ćemo se u nju kad-tad vratiti, spašće nas upravo toga da se u nju ne vratimo prerano.

Da li su Srbi u početku bili kukavice

Konkretna i bliska, apstraktna i daleka, smrt je nepomirljiva. Ali, svest da je ona tu ili tamo ispred nas, daće nam ponekad snagu Aske koja u smrtnom strahu pred vukom zadobija snagu, pa onda i život, u hipnotičkoj igri.
Verovatno da na čitavoj zemljinoj površini, uključujući sve otkrivene kontinente, nema naroda koji u tako snažnom stepenu razrešava tematiku kukavice, kukavičluka, i kuknjave, kao srpski. Kliničko oko zna da je ovo u širokoj narodnoj tradiciji samo sveto, zamonašeno ime za strah, velikog pedigrea. Jer, Phobos u svojim različitim životima veoma je svojstven srpskom nasleđu, a sa njegovim intenzitetom raste i stepen i snaga njegove epske, mitske istorijske osude. Ona je neobično jaka i na čudan način spojena sa srpskom tradicijom milosrđa i blagosti. Ideologija čojstva i junaštva izrasla je na ovoj osudi. Od zmajoubica, pa do uskoka i hajduka, osuda straha i borba sa njim, izvajale su definiciju "hrabroga borbenog naroda". Znači li to da su Srbi u početku bili kukavice? I na kom to početku, gde je taj početak?

Ne verujem da je paganstvo razlikovalo "dobar" strah od "lošeg". Mislim da je pagansko žrtvovanje amalgam i jednog i drugog. Tek hrišćanstvu u oko upada ova razlika, na kojoj će pobedonosno biti sazidana čitava nova ideologija. Jednom za svagda, sramotni strah od bede i poraza biće otrgnut od "plemenitog straha" pred svevišnjim, straha od Boga. Ni ne znajući možda čemu nas podsvesno uči, hrišćanstvo je tako ustanovilo najranije, arhikliničke, izuzetno važne razlike.

Srpska i crnogorska tradicija čojstva i junaštva mobilizacija je protiv neslavnog, sramotnog straha, koja u sebe inkorporira onaj drugi, plemeniti strah. Imati čojstvo i biti junak poklapa se sa hrišćanskim ciljevima, ali ovo hriš-ćanstvu dodaje i neku vrstu filozofije akcije. U svakom slučaju, ne-časni strah u toj filozofiji života morao je da nestane ili da barem bude na srećan način sublimisan. Ko je u ovom pogledu na život bio kukavica? Onaj ko odbija da brani svoj ponos, uverenje, proš-lost, ko odbija da se (moralno i fizički) sukobi sa onim ko ga izaziva, ko odbija da se suoči sa rizikom ili porazom. Upravo "ne-časni strah", u psihološkom smislu reči jeste strah, autentični phobos. Onaj drugi, plemenitog porekla, odvojiće se od patološkog duševnog stanja i samostalno strukturirati u deo ličnosti koji će biti imenovan savest. Strah od Boga postaće: obzir, sramota, stid, osećaj krivice, poziv da se nešto čini. "Nečasni strah", na drugoj strani, zadržaće sve crte straha-kukavičluka, bilo da se ovaj osuđuje i prezire ili možda razumeva i leči.

U celom istočnom nasleđu, strah od smrti, od konačnog nestanka, drugačije se živi, nego u zapadnom. Strah od nestanka manje je potisnut, smrt se doživljava paganski, kontakt sa njom je produžen (zadušnice, odlazak na groblje, daće, hrana i piće na grobu). Smrt, prisutna u srpskoj tradiciji kao završna nužnost i nesreća, rasterećuje psihu manje značajnih, šarenih i izvedenih strahova i nesreća. Čovek srpske tradicije otud je u svakodnevici tradicionalno hrabriji. Srbin češće i lakše dolazi na ivicu života i smrti, a da ga niko u tome ne zadržava. Bezumna igra? Ne, nego vekovna bliskost.

Donekle gruba podela koju hrišćanstvo ustanovljava, sažima u sebi sve ono što su i pisci s kraja IV veka Nemesije u spisu "O ljudskoj prirodi", i bogoslov-svetac Jovan Damaskin s kraja VII i početkom VIII veka, delili u šest različitih fatalnih likova: oknos, aidos, aischyne, kataplekis, ekpledžis, agonia. U ovih šest vrsta, bez striktne logičke podele, smešteni su: neodlučnost, ustručavanje, nemoć da se dejstvuje, stid i sramota, strah od kazne, strahopoštovanje, duševna patnja i bol. Prastara Epictetusova svest da strah ne pokreću objekti, već naš užasnut pogled na njih, ponovo je tu.

Naglašena ideologija junaštva i herojstva u srpskoj tradiciji, nije ništa drugo do kolektivno potisnuti i odgurnuti strah porobljenog naroda koji se očajnički trudi da preživi. Ali, svako potiskivanje govori o tome da je nep-rijatan sadržaj bio isuviše jak. Srpsko kolektivno biće živelo je u istorijskom strahu i strepnji, pre nego što se ova sublimirajuća ideologija izgradila. Taj je put vero-vatno ličio na put neratobornih zemljoradničkih Slovena, dugo u oružju i borbama inferiornih spram drugih naroda, iz kojih su se kasnije izlegla izuzetno borbena plemena. Opstanak je, prosto, nametnuo svoju odmazdu i cenu.

Paganstvo nije razlikovalo "dobar" od "lošeg" straha. Tek sa hrišćanstvom sramotni strah od bede i poraza biće odvojen od plemenitog straha pred svevišnjim, pred Bogom. Srpska tradicija čojstva i junaštva nije ništa drugo nego mobilizacija protiv neslavnog, sramotnog straha, koja sadrži u sebi onaj drugi, plemeniti strah. Nečasni strah, u psihološkom smislu ostaje strah. Onaj drugi, plemenitog porekla, odvojiće se od patološkog - biće svest, savest, stid, osećaj krivice, poziv da se nešto čini.

Međutim, dve sasvim oprečne staze vode u dugu srpsku prošlost. Tradicija junaštva i potiskivanja straha s jedne strane, i tradicija bavljenja strahom, nekom vrstom spontane prapsihoterapije koja ne potiskuje, već upravo izvlači na površinu i osvešćuje vekovni problem sa kojim su se Srbi hrabro nosili, ali uz znatan psihološki ulog. Svi sačuvani paganski obredi i rituali kreću se u ovom drugom pravcu, od brojnih vraybina, mađija i skidanja čini, do kasnijeg, "bajanja - lečenja". Taktika za ofanzivu protiv straha već je napravljena, a jedno od ranih oružja u tim bitkama biće beli luk, strah od aveti i demona, umrlih nesahranjenih ili nekrštenih bića (dece ili odraslih) koji će se na ovaj svet vratiti da se osvete, nije odgurnut strategijom junaštva, već je obazrivo analizovan.

Psihoterapija belim lukom

Vampir kod Srba (upir kod Rusa i Belorusa, vepir kod Bugara), jedan lik demonskog bića osvetnika, ostatak je nekadašnjeg, u psihi samo delom potonulog sveta. Magijsko mišljenje toga vremena javiće se ponovo, mnogo kasnije, u svakoj psihološkoj regresiji, bolesti ili psihozi. Ostali, u vekovnoj psihi neuništivi demoni, kretali su se u grupi i uvek u neparnom broju imali često crveni fes na glavi, podvijen rep i jahali na metli. Aždaja, zmaj, aspida, rogalo, repatica..., sve su to njihova imena, od rodnih i porodičnih, do onih najličnijih, kao što je zvučno i svečano ime Asmodej. NJihova omiljena mesta su jame i groblja, a omiljeno vreme - ponoć.
Veza ovih bića sa svetom mrtvih, direktna je. Otuda i njihova demonologija. Najstariji srpski načini teranja demona imaju vidovit i spontani psihoterapijski karakter: demonima se preti da u čoveka ne uđu, odnosno, čovek se hrabri i jača da im ne podlegne. Svi oblici bajanja od straha, takođe su prate-rapijske veštine. Gatanje, iako brojnim nelogičnim radnjama, vrlo logično shvata da je važno ustano-viti šta je uzrok straha. Baca se ugljevlje, brašno na zid ili na vrata. Isterivanje straha - druga etapa - obavlja se pretnjama uz ispomoć oštrih predmeta. Počevši od glave, spominju se svi delovi tela, sve do nokta, kroz koji strah na kraju mora da izađe. Naravno, ovo samo ako je prapsihoterapija uspela. U slučaju konkretne životinje - uzrok straha, njena se dlaka zapali, a uplašeni čovek pokadi dimom. U slučaju nečiste sile, ova se po vetru upućuje nazad onome ko ju je poslao, ili se tera u šume i vode. Strah od uroka, zlih očiju i zavidljivih reči, koji izaziva glavobolje i stanja mučnine i slabosti, odbija se garavljenjem lica i sakrivanjem od potencijalnog zlog oka. Ponekad i nošenjem amajlije, koja je sama polumagijska, na granici ljudskog i demonskog sveta.

U dalekom srpskom nasleđu postojala su tri sveta: donji, gornji i središni u kome su živeli smrtni ljudi. Donji svet Južnih Slovena Nav kod Srba je simbolizovan jamom. Jama je riznica skrivenog dragog kamenja, ali i aždaja, demona i đavola. Strah od jame u srpskoj tradiciji, mnogo kasnije, u već prihvaćenom hrišćanstvu, preobličiće se u strah od pakla, hrišćanske jame. Ali, jama u kolektivnoj svesti nastavlja da živi. Najteža kazna bacanja u jamu, podsvesno se održava i vekovima kasnije, koliko kod Srba, toliko i kod njihovih verskih neprijatelja i istrebitelja.

Strah od demonskih bića nesmanjenom mističnom snagom živi, ali je slabost neprijatelja pronađena i mir ulazi u dušu onoga trenutka kada postaje izvesno da će beli luk odbraniti bitisanje ovozemaljskog sveta. Kao mobilizacija otpora, beli luk manje je junaštvo, a mnogo više metod i spontana te-rapija Ni strah od groma, od gneva Perunovog, neće se, na sreću, sublimisati nikakvim junaštvom, već će biti savladan "terapijom" ću-tanja, povlačenja, mira i tišine, sakrivanjem u mračne sobe kasnije srpskih kuća, a zatim smernog bogopoštovanja ili eventualno, motive i priznavanja greha. Srpsko junaštvo, dakle, više nema direktnu vezu sa strahom i njegovo poreklo već je zaboravljeno. Ono postaje nezavisno, autonomno, izgleda kao da ničim nije izazvano, te otud i ideja čudovisnog (neznano otkud) herojstva!

Blizak, paganski kontakt sa smrću

Ali, paralelno sa njim, otvara se čitav jedan psihoterapeutski rudimentirani svet, koji će istočno-hrišćanskom šire, a srpskom nasleđu uže, ostaviti u dugovečno nasleđe bujan psihološki dar. Srpski čovek s jedne strane, postaće junak i delija, vitez i zaštitnik. NJegova tradicija, ostaće tradicija strahovanja i strepnji za koje će se izmišljati najčudnovatija isceljenja i tehnike.

Srpsko kolektivno biće živelo je u istorijskom strahu i strepnji, pre nego što je izgradilo svoju sublimirajuću ideologiju. Naglašena ideja juna-štva i herojstva, nije ništa drugo nego potisnut strah. A svako potiskivanje znači koliko je neprijatan sadržaj bio jak. Taj put sublimacije, put je kojim su neratoborna plemena Slovena, dugo u oružju i ratobornosti inferiorna pred drugim narodima, postajala izuzetno borbena plemena. Opstanak je imao svoju cenu.

Istorije, civilizacije, kulture, razlikuju se najviše po svom odnosu prema iščeznuću, nestanku. Preko pogleda na čovekov individualni nestanak, one govore o svom kolektivnom opstanku, o sopstvenom trajanju ili kraju. U celom istočnom hrišćanstvu, smrt se živi drugačije nego u zapadnom. U tom posebnom životu, "finalni strah" i čitava armija manjih i mlađih strahova, originalno su raspoređeni. U istočnom nasleđu, strah od kona-čnog nestanka manje je iz života potisnut nego na drugoj strani pocepane crkve. Smrt se doživljava paganski i kontakt sa njom je učes-tao. Zadušnice, običaji obele-žavanja dana nestanka jedne od duša kolektiva, često ritualno opisivanje njegovog odlaska, prepričavanje njegovog života, odnošenje hrane i pića na grob, sve to drži čvrstu vezu čoveka sa saznanjem da je bio i ostao prašina. Iščeznuće kao završna nužnost i nesreća, prisutna u svesti srpske tradicije, rasterećuje psihu manje značajnih, izvedenih, šarolikih i često veštačkih strahova. Veza sa naj-jačim bolom, neutrališe one slabije. Otud je čovek srpske tradicije verovatno tradicionalno hrabriji u "ovozemaljskim" strepnjama i potencijalnim kukavičlucima. Ne-što siromašniji u anksioznostima, fobijama, neurozama straha, neurastenijama. Daleko od toga da patologija ne postoji. Ali, njeno lice i njegove crte su drugačiji. Ona je pre konzervisana u nedostatku određenih mehanizama psihološke odbrane koju banalni strahovi donekle izgrade. Srbin zato češće dolazi do granice života i smrti, a da ga u tome niko ne zadržava. Narodima koji sa rastojanja posmatraju njegovo primicanje opasnoj provaliji, ovo sve ponekad izgleda kao bezumna igra sa krajem i nestankom. Ali, nije u pitanju igra. U pitanju je neka vrsta vekovne bliskosti.

U srpskom sećanju, strah od gubljenja poštenja izgleda jači od straha od fizičke smrti. Ovo ne znači da strah od fizičkog iščeznuća ne postoji. To samo znači da ga kolektivna projekcija naroda, s pravom ili ne, vrednuje i smatra manje "opasnim". Bilo da je postojala vera u drugi život ili ne, naro-dne reči, simbolično pripisane srpskoj majci: bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu ili kletva Lazareva, o ovome moćno svedoče. A mnogo kasnije, te će reči dobiti jedan sasvim drugi oblik, odnosno krik: Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja...

Priznajem da me je ovakav odnos prema strahu uvek ostavljao ukočenom. Kao dete, razmišljala sam da li bi se ti ljudi već sledećeg trenutka pokajali i prepustili još u njima tinjajućem instinktu života? Da li bi se odvojili od kolektivnog osećanja i kukavno potrčali nazad u rovove? Da li bi njihova biologija presudila s onu stranu vojnog morala?

Jer, odluke se donose u sekundama, a čim te sekunde pobegnu, psiha opet postaje neodlučna. Čak i kada je reč o mitskim junacima.

Zašto se Srbi ne boje ni ludaka, ni ludila

Druženje sa ludima i ludilom u srpskoj slici sveta začuđujuće je često. Strah od ludila, najjači strah čitavog jednog evropskog razdoblja, u odnosu na celu tužnu istoriju zapadno-hrišćanskih brodova ludaka, u srpskoj je prošlosti neuporedivo manji. Brodovi ludaka u ovoj istoriji ne plove. Vešanje, proganjanje, potapanje u okeane čudnih, umobolnih ili vidovitih ljudi, ne opterećuje savest srpskog čoveka. Jer, istinite ili neistinite vizije ovih paćenika, jurodivih ili seoskih bena, uzidane su često u zidove davnih prabolnica, Studenice i Hilandara. Sve ovo, naravno, nije slučajno. Odnos prema smrti i odnos prema ludilu pojedinca ili kolektiva, u jakoj su uzročnoj vezi. U srpskoj istoriji nasilje postoji, prema rivalima, ponekad čak sopstvenoj braći ili očevima, stričevima, pretendentima na presto i kraljevstvo, izazivanju osvajača. Ali ono ne postoji prema ludima ili čudnima. Oni su veza sa prehrišćanskim svetom davnine, a ovaj je, kao i mrtvac, u sećanju naroda, zauvek ostao živ. Na sreću. Jer priroda ponekad napravi čudo.

U malom selu Kremna, polovinom prošloga veka, živeo je miran čovek, pomalo "šenuo pameću", po imenu Mateja. Mateja se obuvao i oblačio noću. Izlazio da se viđa sa mrtvim rođacima. Govorio sam sa sobom. Sve u svemu, ništa strašno. Ali, već zbog ovoga, on bi u jednoj drugoj tradiciji bio obešen ili proteran. A šta bi, u stvari, bilo da je Mateja proteran, obešen ili zatvoren? Možda je samo jednom čoveku u to vreme bilo suđeno da čitav dan pre strašnog događaja vikne: LJudi, braćo, ne dajte, ubiše Knjaza iz zasede!

"Je li moguće da je taj umobolnik prorekao čak i to kako će se kralj oženiti? To što nismo znali do poslednjeg časa i mi sami, kralj i ja - da jedan sumanuti Užičanin vidi jasno pre tri i po decenije? Zaboga, je li to moguće? Verovatno drhtavim glasom rekla je, prema predanju, kraljica Draga.
Mateja Tarabić, zvani Mitar, bio je, zapravo, vrsta srpskog jurodivog.

A straha od jurodivih, kao ni od seoskih bena, u ovom pamćenju, na sreću, nije bilo.

Nije li smrtan čovek počeo da se zastrašuje i boji, upravo zato jer je postao smrtan a svoj odnos prema nestanku više nije uspevao da definiše? Prauzrok straha u judeohrišćanstvu onda je morao biti prevara od strane jednog lica ženinog i pravo lukavo zavođenje prvoga muškarca. Retko ko pri tome pomene da je, nasuprot ovoj prvobitnoj prevari, davni slovenski mit začeća (Velesova knjiga) u svom korenu potpuno nevin. Da u tom mitu nema prevare. Da nema jabuke, niti muške lakomislenosti u čeljustima ženskog lukavstva! U slovenskom mitu, budući roditelji čitavog čovečanstva bude se iz sna u kome su oboje usnuli poziv da rađaju decu. Bude se, pričaju jedno drugom svoj san i, prema legendi, drugarskim dogovorom ostvaruju njegovu božansku dalekovidost.

Sasvim naopačke, judeohrišćan-skoj priči, seksualnost nije plod sna, proviđenja, intuicije, duhovnog spoja dva bića i saglasnosti. Ona je pre nagon kome se ne može odoleti, koji čoveka hvata u njegovoj slabosti, zakiva ga za zemlju, a zatim kažnjava odvodeći pod zemlju, odnosno u smrt. Prevara rađa krivicu, krivica rađa strah, a strah agresivnost. Agresivnost onda opet - prevaru, i sve se to beskrajno okreće. Ovo je psihološki krug koji je sam sebe životom ozakonio. Od onoga trenutka kada su nastali i strah i agresivnost, bogatstvom njihovih imena i nadimaka neumorno će se smenjivati. Greh roditelja, zatim, kao da se simbolično preselio na potomstvo. Kao da je i samo rođenje posle prevare, na neki način postalo otežano, obeleženo.

Izostanak prvobitnog greha kod Slovena

Jedan od prvih, najranijih i najvažnijih detinjih strahova, strah od napuštanja anaklitički strah, postaće generičko ime za čitavu porodicu strepnji od gubitka voljene osobe, najbližih krvnih srodnika i prijatelja, sve do sopstvenog nestanka, odnosno umiranja. Strah od razdvajanja Frojd često povezuje i sa traumom rođenja, odnosno sa prekidom unutrašnjeg di-sanja i obnavljanja krvi deteta. Sa odvajanjem deteta od majke. Iz ovog vekovnog, generacijskog biološkog straha, generisaće se, zatim, svi ostali patološki životni strahovi, a svuda će u pozadini biti odsustvo nekog ko se voli, nalik na prvobitno, predugo odsustvo majke. U snažnom anaklitičkom strahu, nikada neće moći da dođe do potpune sublimacije čovekove, niti smirenja. U svetu psiholoških istina, ovaj strah je univerzalan, i ako on uvek nema iste patološke likove i pojave.

Jadikovke i jadanja, unutar srpskog kolektivnog bića, i stalna kuknjava, nisu posledica kukavičluka, ni beznađa. Jadanje je pravilo igre, pozdrav, manir. Kukanje je jedna samonikla psihotehnika, izbacivanje bola iz utrobe. A jadikovanje prikupljanje snage za odbranu od nekog kome je još gore nego nama.

Ali, kako ovaj psihički redosled od krivice do straha izgleda tamo gde nije bilo prvobitne mitske prevare?

Ako krivica sagrešenja u slovenskoj mitologiji nije zakasnela kazna smrtniku u vidu smrti, odnosno prvobitnog straha rođenog iz prvobitnog greha, šta je to onda mogao biti prauzrok psihološkog straha kod Slovena?

Da se u utrobi i u grlu sakupljeni strah obuzdava i poništava amnestijom emocija iz duševnog pritvora, vikanjem, pevanjem, tugovanjem, plakanjem i naricanjem, u to danas ove ponašajne psihoterapijske tehnike apsolutno, kao u krst, veruju. Ali, njihova isceljivačka moć izvedena je upravo iz ovih spontanih ljudskih radnji, koje o iskonskom terapijskom daru "kukavnih" naroda, neopozivo svedoče. Srpsko i crnogorsko kukanje nadaleko je čuveno. I srpska srednjovekovna poezija, do neke mere jeste, kukanje. "Jaoj meni, do Boga miloga"; stih je koji sam kao đače davne detinje škole, najbolje pamtila i u svaki zastoj pamćenja spontano, kao spas, ubacivala. Ali, sećam se i toga da nikada nisam verovala u njegovu au-tentičnost. Nikada nisam verovala u istinsku slabost onoga ko ga je u pesmi izgovarao, budući da se posle jauka čitava fabula odigravala nekim čudovišnim, nebeskim redosledom. Kukanju nije sledilo povlačenje i muk, već naprotiv neki još veći napad, fizička akcija ili snažna moralna odluka.

Srpsko icrnogorsko kukanje nije kukavičluk nego psihoterapijska tehnika

Srpsko i crnogorsko (ovo drugo uz nešto više potiskivanja i uzdržanosti) kukanje, hrabro je i glasno izbacivanje bola iz sopstvene utrobe. Bol se izbacuje tamo odakle je i došla, u lelek vremena, a monotoni krik kružno akumulira snagu za dalju psihičku borbu. Iako spontano, odnosno delom nesvesno ojačavanje ojađenog, kukanje je hrabrost upravo zbog odluke da se užas izgovori i prikupi nova ener-gija, gotovo na granici ljutnje. A to je spontani i drugi izlazak ranjenog organizma iz pasivnosti i agonije. Kukanje poništava, prezire strah, iako je njime izazvano. To je jedna od prvih samoniklih smrtnikovih psihoterapija, telesno i društveno povraćanje onoga što truje njegovu dušu i telo.

Judeohrišćanski mit začeća vezan je sa prevarom. Slovenski mit začeća iz Velesove knjige, sasvim je nevin. U slovenskoj priči seksualnost je spoj dva bića u saglasnosti. U judeohrišćanskoj to je nagon kome se ne može odoleti, koji hvata čoveka u njegovoj slabosti, grehu koji se posle prenosi na potomstvo. Prevara, krivica, strah i kazna. Prastrah Slovena ima dugačije lice.

Nije li srpska tradicija puna polusvesnih terapijskih čukun-tehnika?

A danas? Fiktivni jauk ostao je u našim ušima do dana današnjih. Iako motivisan realnom bedom ili nesrećom, on ipak nije znak slabosti, već prikupljanja snage ili lukave odbrane od nekoga kome je još gore nego nama. Mlađi evolucionalni oblik jauka je žaljenje-jadikovanje, koje, čini mi se, Srbi moderne Srbije praktikuju isključivo sami među sobom. Pred onim ko nije pripadnik kolektivnog bića, prikazuju se snaga, dovitljivost i ponos, na potpuno neumeren i nerealan način. Unutar kolektivnog bića, međutim, jadanje je neizostavno pravilo igre, koje je zauzelo mesto svih nekadašnjih pozdrava i manira. Teško je zamisliti integrisanog i dobro prilagođenog čoveka koji svoj dan ne ispuni sa barem nekoliko ozbiljnih jadanja. Srpski jezik današnjice prepun je uzdaha, žalbi, zahteva da nas neko drugi (valjda ne Bog) "ostavi i pusti", sintagmi-očajnica i postmodernog leleka.

Vešto ili nevešto ulivanje straha u čoveka, jedna je od najranijih preventivno-kaznenih metoda gotovo svih prohodalih zajednica. U jednom dobrom delu kliničke stvarnosti, generisani strah i pored toga nije rešavao ništa. Prave ubice i psihopatski karakteri često su ostajali izvan njego-vog zagrljaja, oni koji su se bojali i strašili, nisu ni bili skloni ubilačkim radnjama. I pored toga, strah od oduzimanja imanja i moralne časti, ili strah od fizičke kazne, u postulatu su svih stasalih zakona, kao da ih je još uvek pisao judeo-hrišćanski kaž-njavalački, surovi Bog. Hrišćan-ski je sudija postepeno, vremenom omekšavao, u već nešto blažem novozavetnom putu.

Iako Hristos strada za sve ljude sveta, oni još ni iz daleka nisu plemenita bića koja ne bi trebalo ničim zastrašivati. Strah od kazne (u direktnoj liniji pakla) dobio je počasno mesto, naročito u zapadno-hrišćanskoj putanji ka večnosti. Otud opsesivno zbrajanje dobrih dela, za koja se, u stvari, samo povremeno može reći da su i plemenita. U istočno-hrišćanskoj šire, a u srpskoj prošlosti uže gledano, ovo "spoljno" zastrašivanje izgledalo je slabije. Takozvane "preventivne" kazne takoreći da i nema, već ona dolazi po završetku učinjenog zločina. Čovek je na neki način slobodan da učini ili ne učini zločin i on zna šta ga u oba slučaja čeka. NJegova odgovornost je veća, prvobitni greh manji, a ponašanje manje diktirano s visina. Nesumnjivo, taj čovek je i hrabriji i tragičniji.

Strah od kazne, u krajnjoj liniji od pakla, na počasnom je mestu zapadnohrišćan-skih puteva ka večnosti. U pravoslavlju, to "spoljno" zastrašivanje je mnogo sla-bije. Nema ni "preventivnog" kažnjavanja. Čovek je slobodan da učini ili ne učini zločin. NJegova odgovornost je veća jer je njegov prvobitan greh manji. Zatoje taj čovek hrabriji, ali tragičniji, njegov se život ne vodi u strahu i pregrehu, greh se, u principu, može i zaobići. Nema kazne pre, kazna je uvek posle.

Sećam se kako sam se čudila naopačke okrenutoj logici greha, kada mi je jedan prijatelj, mali vernik ozbiljne katoličke škole pričao kako su redom, on i svi njegovi drugari, dobijali "preventivne" batine, bez preskakanja, odnosno svaki dan. Kažnjavanje je bilo a priori, iako još ništa nisu ni bili sagrešili. Ono je, prosto, bilo u funkciji "da ne bi...". A to "da ne bi" donosilo im je svakodnevno udaranje po prstima tankim lenjirom, i ukoliko bi povukli prste da izbegnu udarac, dobijali bi duplo sledovanje.

Ova surovost postala mi je shvatljiva tek u celini filozofije života apriornog greha i kažnjavanja, koga je, na neki način, srp-ska tradicija ipak bila pošteđena. Strah od kazne u njoj, ostao je samo strah dok se u zapadnohrišćanskoj mudrosti redovno opredmećivao u nestrpljivu fizičku kaznu. Od Dušanovog zakonika, preko naj-strožih vojnih pravila, do dana današnjih, i kazna i greh su u srpskoj prošlosti ostali aposteriorni odnosno, sledujući posle učinjenog zločina. Ne samo da "preventivnih" kazni koje trče u vremenu da se dodvore Bogu nije bilo, nego se ni celokupna slika sveta nije temeljila na ideologiji nezaobilaznog života u Strahu i pragrehu. Ne, oni su bili nešto što se, u principu, moglo zaobići.

I ne samo to. Filozofija kazne, tokom čitave srpske istorije, ako izuzmemo turske surove azijske osvete, bila je manje zastrašujuća, odnosno, manje divlja nego u tadašnjoj fobičnoj, zahuktaloj Evropi. Može li se inače objasniti činjenica da u srpskoj tradiciji smrtna kazna za maloletnu decu ne postoji, dok je pravdoljubiva Engleska iz 1800. godine (i decenijama kasnije) još uvek poznaje?! Najstrašnija i najnečovečnija forma zastrašivanja, u ovoj je racionalnoj zemlji bila proglašena preventivnom vaspitnom metodom ulivanja straha!

Jesu li Srbi danas, kao posledica ovog vekovnog drugačijeg utiskivanja, kada već nisu otvoreni ratnici i osvetnici, mnogo manje učtivo i školovano "dobri", manje uvežbani da čine racionalna dobra dela, a mnogo više iznenadno, trapavo, i iskreno milosrdni? Prelazeći iz jednog ekstremnog stanja u drugo, oni stvaraju utisak grubosti i nepredvidljivosti, ali njihova emotivna investicija, baš zato što nije uvežbana udarcima tankog lenjira, može biti veoma snažna.

Druženje sa strahom, u stvari, sam je život. Stalno njegovo pretvaranje u junaštvo, odgovara ogromnoj ceni koja je, u osećaju pojedinca ili naroda, životu pripisana. Strah je, dakle, za razliku od depresije, u direktnoj vezi sa nesmanjenim nagonom života.