SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 9SEPTEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Kako je Dušan Silni postao Dušan Pravedni:
Posle šest i po vekova,
treba li se ponovo vratiti na Dušanov zakonik?

PRAVDA ZA SVAKOG OD CARA DO ROBA

piše:
Nile
Rakov
Ako bi se Dušanov zakonik u potpunosti primenio u današnjim uslovima onda bi zajedno sa kriminalcima bili hapšeni i predsednici kućnog saveta zgrade u kojoj kriminalac stanuje, predsednik mesne zajednice u kojoj se zgrada nalazi i predsednik opštine kojoj ta mesna zajednica prpada, a oštećeni građani bi svu štetu koju su im kriminalci naneli naplaćivali sa ličnog žiro računa komandira najbliže stanice milicije.

"Visoko mu carstvo, sa svog uzvišenog gledišta i sa bogodanom mu rečitošću, dokazao nam je da su naša strahovanja neosnovana i prema tome, ni mi, velika i mala vlastela ne možemo biti više carska nego što je sam car. Kad on, za ljubav opše zajedničke pravde, žrtvuje ponešto i od svojih carskih prava, kad on sebe i caricu podvrgava suđenju njegovih slugu, sudija, pristajemo i mi da nam sude carske sudije za svaku voljnu ili ne-hotičnu zloupotrebu naših pravina i povlastica i molimo Boga da ovaj zakonik zavede u našoj državi onakvu pravdu kakvu su zamišljali visoki pisci njegovi, jer onda nikakve žrtve njegove neće biti skupe..." rekao je, pored ostalog, najveći protivnik cara Dušana i njegovog Zakonika među srpskom vlastelom despot Vukašin Mrnjavčević pošto je Skupština Dušanove carevine 21. maja 1349. godine, kako bi se to danas reklo, aklamacijom prihvatila novi zakonodavni i pravosudni akt.

 

Car Dušan i carica Jelena, despot Jovan Oliver i despotica Ana Marija, Lesnovo, severni zid pripate, 1349. godina.

"Ja, car, ovima Zakonikom mnogih se svojih prava odričem, i ja, car samodržavni, podvrgavam sebe, i caricu, i mladoga kralja, presudi svojih sudija, i udesio sam tako da ni jedan sudija ne odgovara, pa ma kako nama presudio"
(Car Dušan, prilikom predlaganja Zakonika, koji je na dvoru pripreman punih petnaest godina)

Mada nevoljno, ali pritisnut opštim odobravanjem carevih odanih podanika, prvenstveno crkvenih velikodostojnika, ali i mnogih većih i manjih velmoža, despot Vukašin Mrnjavčević dodao je i ovo:

"Razni carevi i kraljevi u svetu, prema glavnoj crti svojega života dobijaju od svojih naroda razne nadimke. Nekoga narod prozove 'lepi', nekoga 'dobri', nekoga i 'pobožni', nekoga, čak, 'bez zemlje'. Naš narod krstio je našega cara 'Dušan Silni'. Mi se nadamo da ćemo tome nadimku carevom s pravom dodati i "pravedni".

Da našu silu i vlast nikad na zlo upotrebiti ne možemo

Sam car, kome je prihvatanje Zakonika garantovalo jačanje vlasti u mnogonacionalnoj državi, ali i učvršćivanje međudržavnog statusa carevine, u obraćanju Skupštini istakao je sledeće:

"Ja sam želeo da u mom Zakoniku bude pravde za svakoga, od cara i kralja do roba. To se može postići samo tako, ako mi, silni ovoga sveta, sami sebe, pisanim zakonom toliko ograničimo da ni u trenutku srdžbe ne učinimo nikome nepravdu, da našu silu i vlast nikada na zlo upotrebiti ne možemo. Da bi u tome svima velmožama bogdanog mi carstva prethodio dobrim primerom, ja, car, odrekao sam se u ovom zakoniku koji će se danas pred vas izneti, mnogih mojih prava samodržavnoga cara, podvrgao sam sebe i caricu i mladoga kralja presudi mojih sudija i udesio sam tako da ni jedan sudija ne odgovara, pa ma kako i nama presudio.

Nadam se da će se pri sabesedovanju o pojedinim odredbama moga Zakonika, svi dostojanstvenici visokog mi carstva ugledati na moj primer, da će uvek imati pred očima zapovest našeg Isusa Hrista: 'LJubi svoga bližnjega kao samog sebe', da će se sećati onog hrišćanskog načela: 'Ne čini drugome što ne želiš da se i tebi učini'.

Predavajući vam na sabesedovanje i raspru ovaj Zakonik, koji je plod petnaestogodišnjeg rada i truda, smatram za dužnost blagodariti svima koji su mi pomogli u tome poslu".

Duhovni zakonik Svetog Save, svetovni zakonik Dušana Silnog

Dušanov Zakonik, uprkos mnogim mišljenjima, nije predstavljao jedinstven pravosudni i zakonodavni akt, već je bio mešavina nekoliko zakona srpske i vizantijske države, njegovo donošenje uslovilo je, kako je to car Dušan objasnio "neslaganjem dotadašnjih zakona sa savremenim načinom života", posebno u oblasti građanskih sporova i krivica.

Za razliku od "duhovnih sudova", primenljivih za velikodostojnike i službenike Srpske crkve, baziranih na nomokanonu, svetog Save, srpski građanski sudovi zasnivali su se na zakonima vladara loze Nemanjića i celokupne zakonske građe hrisovulja. NJihovim spajanjem dobijena je baza Dušanovog zakonika.

"Kada je to urađeno, video sam da sve to nije u stanju da zadovolji svaku potrebu pravde u visokom mi carstvu, da ima još mnogo čega u našem današnjem životu o čemu naši prethodnici nisu mogli ni slutiti, što nisu mogli predvideti", objasnio je Dušan zašto je stapanje ovih zakona bilo nedovoljno za traženu "opštu pravdu".

Dopunu Zakonika, veoma vešto, Dušan je izveo preuzimanjem pojedinih odredaba iz vizantijskog zakonodavstva čime je ne samo ostvario cilj veće pravednosti u presuđivanju, već je i veoma diplomatski pridobio Grčku crkvu i vlastelu u odanosti prestolu.

Ali, i takav manevar imao je određenih nedostataka. Dušan je veoma dobro znao da se srpska i vizantijska država u mnogo čemu bitno razlikuju te je sve zakonske odredbe preuzete iz vizantijskog zakona preuređivao i prilagođavao situaciji i potrebama njegovog carstva.

"Sem toga, našao sam da se mogu zamisliti ustanove za pravdu koje bi potpuno odgovarale duši našega naroda iako njih nema do danas ni u vizantijskim zakonima ni u ma kojoj drugoj hrišćanskoj državi na svetu. Tako mi se učinilo vrlo korisno da zavedem, pored redovnih državnih sudija i sud koji bi se mogao nazvati i sud duševnika, duševnih ljudi, ili sud dobrih ljudi, a koji sam ja nazvao - porotom. Taj bi sud imao ne da presuđuje kako da se kazni neki krivac, nego da samo po duši i savesti kaže da li je optuženi kriv ili nije, a ostalo će biti posao parskog sudije, koji će presuđivati po pisanom zakonu".

Sud duševnih ljudi: porota iz staleža optuženog

U današnjoj kritici Dušanovog zakonika, posle šest i po vekova civilizacijskog napredovanja, slučajno ili namerno, zaboravlja se na taj "detalj".

Dokle je Dušan išao u usavršavanju suda sa porotom vidi se u tome što je on predvideo čak tri vrste porotnika. Svaka od njih sastavljena je od porotnika onog staleža kome pripada optuženi, a ne tužilac, čime je umnogome zaštićeno pravo nižih staleža, jer, praktično, nije moglo doći do zloupotrebe suda i porote od strane vlastele ili drugog višeg staleža, a samim tim i cara. Prema Dušanovoj zamisli jedna vrsta porote birana je za pitanja o zemlji, za razbojništva, za krađu stvari i stoke, za ubistvo namerno ili slučajno i za druga krivična dela.

Druga vrsta porote bavila se pitanjima međe između imanja zavađenih suseda pri čemu je svaki od parničara birao isti broj porotnika odnosno svedoka. U primorskim krajevima takva vrsta presuđivanja je već imala svoje začetke izražene kroz sastanak svih stanovnika sela u kome je nastao spor koji se nazivao "stanak", pa je to običajno pravo samo potvrđeno ovakvim zakonom.

Najvažnija od svih porota, kada je u pitanju spoljna politika Dušanove carevine, bila je porota sastavljena od jednakog broja Srba i stranaca za presuđivanje sporova i krivica u kojima su optuženi bili stranci, odnosno najčešće mletački trgovci. Ova porota, o kojoj će još biti reči, uglavnom je imala zadatak da zaštiti trgovce od često upražnjavane prakse reketiranja trgovaca kroz razne optužbe i izmišljene namete na trgovinu stranom robom. Ove porote bile su sastavljene od Sasa i Dubrovčana koji su kao gastarbajteri radili u tadašnjoj Srbiji, ali i od drugih stranaca koji su kroz Dušanovu zemlju putovali, ili u njoj obavljali kakav drugi posao u vreme kada se sudilo njihovom sunarodniku.

Američki sudovi rade prema Dušanovom "procesnom pravu"

Dolaskom Turaka, kao i usled niza drugih srpskih nedaća, mnoge napredne tekovine srpskoga roda otišle su u zaborav, ali su se, srećom, ukorenile u nekim drugim narodima i na nekim drugim prostorima. Nama jedino može biti žao što su time izgubile svoje srpsko obličje i poreklo.

Savremeni američki sudovi, recimo, gotovo u potpunosti primenjuju Dušanovu viziju pravednog suđenja, dok su se savremeni srpski sudovi opredelili za sudsko veće sastavljeno ili od učenih sudija ili od jednog sudije i dva ili četiri građanina koji, teorijski, mogu i nadglasati sudiju ne samo po pitanju da li je optuženi kriv ili ne, nego i u visini odmerene kazne. Naravno, i tako donete odluke, ma koliko one bile retke, moraju biti u skladu sa pisanim zakonom.

Kako se danas odvija sam sudski proces uglavnom je poznato, ali bi Dušanova, toliko osporavana i kuđena, pa čak i ismevana sudska praksa, u mnogim stvarima bila prihvatljivija, ne samo u srpskim, već i u mnogim drugim sudovima. A evo i zašto.

"U svakome sudu carstva mi treba da sude po tri sudije, koje će se birati među vlastelima i koji će zajednički suditi pod predsedništvom carskoga kefalije. Od njihovog suđenja biće izuzeti samo duhovnici, kojima će suditi crkveni sudovi po krmčiji ili nomokanovu svetog Save, a tako isto i carski dvorani, kojima će suditi naročiti dvorski sudija. Oni koji se sude dolaziće pred sud ili sami ili će slati svoje parce (današnji advokati) za koje se mogu izabrati i sudski pristavi. Sve žalbe protivu presuda sudskih, kao i sve molbe za milost imaju da se podnose pravo carstvu mi, a i sudije, kad ne mogu da presude neki spor, treba da pošalju jednoga sudiju s parničarima k meni da im ja presudim. Takođe, sudije carstva mi neće samo sedeti u jednome mestu i čekati dokle neko dođe da traži pravdu, nego će morati putovati po narodu, da bi se mogla požaliti i sirotinja koja često nema sa čim putovati do suda.

Jedan od najokrutnijih, ikada donetih, zakonika

Glavno je da sve presude sudske budu napismeno, da i pristavi i globari uvek moraju najpre pokazati pismenu presudu sudsku ili carsku."

Što se tiče članova Dušanovog zakonika treba istaći, što je već rečeno, da su samo pojedine odredbe u tom Zakoniku bile nove, a da je većina samo prepisana iz ranije važećih zakona srpskih vladara i vizantijske države. S ozbirom na to da se ceo Dušanov zakonik danas smatra jednim od najrigoroznijih i najokrutnijih sudskih dokumenata, zanimljivo je uporediti ondašnje i sadašnje kazne za ista ili slična krivična i druga dela za koja su izricane kazne.

Treći član Dušanovog zakonika glasio je: "Brakovi zaključeni bez crkvenog venčanja da se razvedu".

Danas se u Srbiji vanbračne zajednice gotovo u potpunosti izjednačavaju sa bračnim, ali se za razliku od Dušanovog zakona propisuje zatvorska kazna za zaključivanje ništavnog braka u trajanju od tri meseca do tri godine.

Član 9. Dušanovog zakonika zabranjivao je brak između jeretika i pravoslavne žene. Tačnije, nalagao je da se muškarci iz takvih brakova prevedu u pravoslavnu veru, a ako bi oni to odbili sledila je kazna u vidu oduzimanja žene i dece, kao i oduzimanja dela kuće, ali i proterivanja.

Republika Srbija, kao država svih građana ne protežira ni jednu veru u svojim zakonima, pa ovakav član ne može imati mesto u pozitivnom zakonu. Međutim, kada su u pitanju verski obredi venčanja zakon je veoma jasan kroz član 239 Krivičnog zakona Republike Srbije koji glasi: "Ko izvrši obred venčanja po propisima verske zajednice pre nego što je brak zaključen pred nadležnim državnim organom, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Znači, prvo opština i matičar, pa oltar i pop ili - u zatvor.

Neki drugi obredi, koji nemaju veze sa crkve-nim, a odnosili su se na obračunavanje sa vampirima, vukodlacima i ostalim čudesima onostarnog života kažnjavani su još u vreme cara Dušana. Tako je član 20 njegovog Zakonika nalagao da selo u kome se dogodi da meštani iz groba izvade leš i nad njim obave obred ubijanja vampira plati ukupnu globu od 500 perpera, a da se pop koji u tome učestvuje raspopi.

Granice Dušana silnog carstva. Posle propasti govorilo se u narodu: Velikašiproklete im duše, na komade razdrobiše carstvo. Taj proces vekovima traje i nikako da stane

Batine, oduzimanje imovine i proterivanje onih koji mito uzimaju

Takav događaj u današnjem zakoniku nije predviđen, ali se za svako skrnavljenje groba ili drugog mesta na kome se mrtvi sahranjuju kažnjava zatvorom u trajanju od jedne godine ili određenom novčanom kaznom. Sveštena lica koja u tome učestvuju nemaju drugačiji tretman.

Za razliku od Srbije od pre šest i po vekova, u današnjoj Srbiji nema robova. Bar ne zvanično, iako se ta reč, naročito u poslednje vreme sve češće koristi. Ondašnji robovi, sudeći po članu 79, nisu mogli biti zaštićeni čak ni na carskom ili kraljevskom dvoru gde su svi drugi rabovi božji mogli naći željenu pravdu, ako do tamo stignu. Vlastelini su robovima mogli da rade šta hoće i samo su oni mogli da im daju slobodu. U slučaju da vlastelin umre pre robova, oni su se smatrali njegovom ostavštinom kao i sve druge stvari. Slobodu je tada mogla da im da pokojnikova supruga ili sin, ali se nisu mogli dobiti u mi-raz. Takođe, rob hrišćanin nije mogao biti prodat inoverniku, jer je za to zaprećeno odsecanjem ruke i urezivanjem jezika.

Mita je, međutim, bilo i onda i sada. LJude koji su davali mito Dušan nije kažnjavao, ali je onima koji su ga uzimali oduzimao sve što imaju, tukao štapom i proterivao. Današnji zakon kažnjava obojicu. Primaoci mita, u zavisnosti od okolnosti i službenog položaja na kome su, mogu se kazniti zatvorom od tri meseca do deset godina, pri čemu im se oduzima samo sporni "poklon", dok se davaoci mita mogu kazniti kaznom zatvora od šest meseci do pet godina. Naravno, oni koji na vreme prijave da su nekome dali mito mogu biti oslobođeni krivice, a ono čime su podmitili može im biti vraćeno.

Za silovanje, odseći obe ruke i nos urezati

Za staranje o sirotinji car Dušan zadužio je manastire kojima je zapretio svrgavanjem starešine ukoliko tu obavezu ne ispune, a sveštenim licima je zabranio posedovanje kuća i materijalnih dobara van vlasništva manastira.

U današnjem zakonodavstvu ne postoje odredbe koje bilo koga obavezuju da nahrani gladne.

Socijalnim pitanjima bavile su se i Dušanove odredbe koje su samohranim ženama koje su se izdržavale predući kudelju garantovale slobodu jednaku slobodi sveštenika, a ženama koje nisu u mogućnosti da same plate sudske troškove u traženju pravde obezbeđivale besplatnu sudsku pravnu pomoć.

Prava žena branjena su i članom 53 koji je sankcionisao silovanja. Prema tom članu vlastelinu siledžiji koji je svoje neobuzdane seksualne nagone ispoljio prema ženi svoje klase za kaznu su odsecane obe ruke i urezivao nos. Ali, ako je vlastelinku napastvovao čovek niže klase kazna mu je bila smrt vešanjem. Za silovanje po klasi sebi ravne žene sebri su takođe kažnjavani odsecanjem obe ruke i urezivanjem nosa.
Tadašnji zakon, za razliku od današnjeg, sankcionisao je i dobrovoljno seksualno opštenje, ali samo u slučaju kada bi se u zagrljaju našli žena iz više i muškarac iz niže društvene klase. U tom slučaju, shodno članu 54 Dušanovog zakonika ljubavnom paru bi se odsecale obe ruke i urezivao nos.

Protiv kavgađijske naravi plemena arbanaskog

Zanimljivu oblast Dušanovog zakonika predstavljaju odredbe koje su se odnosile na carinsku službu i pogranične oblasti, kao i na krivična dela koja bi počinili Arbanasi i Vlasi koji su u to doba smatrani građanima drugog reda.

Prema članu 77 sukobi među seljanima iz dva sela kažnjavali su se novčanom kaznom u iznosu od 50 perpera. Isti član, međutim, predviđao je da kazna iznosi sto perpera ukoliko su za sukob krivi Arbanasi ili Vlasi.

Znajući za kavgadžijsku narav pripadnika ova dva naroda, car Dušan je članom 82 pokušao da predupredi eventualne sukobe tako što je zabranio odmaranje i noćenje drugim pastirima u selima gde su Arbanasi i Vlasi već bili na konačištu. Ukoliko bi neko prekršio ovu naredbu bio je dužan da plati globu u iznosu od sto perpera i travu koju je njegova stoka popasla.

Ophođenje carinika prema trgovcima regulisano je članovima 118, 119 i 120. Prema prvom od njih nikome nije bilo dopušteno da zaustavlja trgovce koji putuju po Dušanovom carstvu niti je bilo dozvoljeno da bilo ko naplaćuje dažbine, oduzima ili raspečaćuje nošenu robu. Takav prekršaj plaćao bi se čitavih pet stotina perpera.

Sledeći član je garantovao slobodu svim trgovcima bez obzira na kvalitet robe koju nude, a poslednji od njih je zabranjivao carinicima da trgovcima zabranjuju ulazak u carstvo ili da ih zadržavaju na granici, kao i da na bilo koji način nateraju trgovce da im svoju robu prodaju po nižoj ceni od tržišne.

Član 125 danas bi bio jako dobrodošao u turističkim mestima jer je njime u priličnoj meri uređen odnos gosta i stanodavca. Prema tom članu svaki putnik koji se odluči na noćenje u nekom gradu dužan je da ode isključivo kod osoba koje izdaju prostorije za noćenje. Pri dolasku u takav objekat gost je bio dužan da svog konja i sve svoje stvari preda stanodavcu koji je bio dužan da sve to sačuva do odlaska gosta. Ukoliko bi bilo šta od toga nestalo ili bilo oštećeno stanodavac je bio dužan da štetu nadoknadi.

Na smrt je osuđen svako ko u ratu obori kakvu crkvu

Članovi 129, 130 i 131 odnosili su se na vojnike u ratu i miru. Prema prvom od tih članova vojvodama je data vlast ravna vlasti cara za sve pripadnike njihovih jedinica.

Član 130 je na neki način preteča sadašnje Ženevske konvencije jer je sankcionisao jedan od teških ratnih zločina. Naime, prema tom članu svako ko u ratu obori kakvu crkvu osuđivao bi se na smrt. Taj član se odnosio i na carske i na neprijateljske vojnike.

Poslednji novi član vezan za vojnike zabranjivao je mešanje u međusobnu tuču dva vojnika. Onaj ko bi se usudio da takvu tuču prekine ili pomogne jednom od učesnika u tuči kažnjavao bi se batinanjem štapom.

Car Dušan posvetio je pažnju i gastarbajterima koji su iz drugih zemalja dolazili u njegovo carstvo da rade kod imućnih vlastelina. Mada su takvi ljudi uglavnom bili uskraćeni za sva prava Dušan im je garantovao pravo na pravdu u slučaju bilo kakvog spora sa gazdom. S obzirom na to da je i carsko imanje imalo svoje doseljenike i da je, praktično, tim radnicima car bio gazda, prema ovom članu običan meropah je mogao sudu tužiti čak i vladara, kao i bilo kog člana njegove porodice.

"I ako se presudi da meropah ima pravo, a ne njegov gospodar, carski sudija da ujemči da će gospodar meropahu sve potpuno platiti, i da se taj gospodar posle neće usuditi da meropahu kakvo zlo učini", stoji u članu 139 koji je u velikoj meri zaslužan za opštu naklonost skupštinara prema kompletnom zakoniku.

Na odobravanje skupštinara naišli su i članovi koji su predvideli kažnjavanje pograničnih upravnika koji nisu preduzeli odgovarajuće mere da svoje selo zaštite od upada razbojnika iz drugih država, kao i kažnjavanje upravnika sela iz kojih su poticali lopovi i razbojnici. Međutim, najviše interesovanja pokazano je za odredbe koje su precizirale funkcionisanje porote kao sasvim nove pojave u sudstvu.

Porota, u crkvi zakleta, da kaže ko je prav, ko kriv

"Od sada i napredak neka se vrši porota i za mnogo i za malo. Za veliko delo neka se upotrebi 24 porotnika, za manje 12, a za malo šest. Ovim porotnicima nije zadatak koga god da mire, nego samo da kažu je li ko prav ili kriv. Porota će se svagda držati u crkvi i pop u odeždama ima da zakune porotnike. U poroti presuđuje većina. Onaj je prav ili kriv za koga to kaže većina porotnika", stoji u članu 151.

Sastav porote regulisan je sledećim članom u kome se kaže:

"Porotnici velikom vlastelinu da budu veliki vlasteli. Vlasteličiću njegova družina, a isto tako i sebrima. Porotnik ne može biti ako je srodnik ili prezimenjak kome od parničara."

Porota koja se sastavlja radi suđenja inovernicima i trgovcima strancima, prema članu 152, treba da ima polovinu Srba, a polovinu ljudi iz zemlje odakle je optuženi.

"Kad se porotnici zakunu pa izjave da je neko prav, a posle toga se nađe dokaz da je onaj ipak kriv ja car naplaćujem od tih porotnika hiljadu perpera i unapred da se tim porotnicima nikad ne veruje niti da se ko od njih može ženiti", stoji u članu 154.

Lopova oslepeti, razbojnika za noge obesiti dok ne umre

Kada se danas pomene Dušanov zakonik prve asocijacije vezane su za sakaćenje i okrutno šibanje, ali i na mnoga druga mučenja. Zasluge za to, u prvom redu imaju odredbe koje se odnose na razbojništva i krađe. Član 145, recimo, propisuje da se uhvaćeni razbojnik obesi za noge sve dok ne umre usled slivanja krvi, a da se lopov oslepi. Isti član takođe propisuje da se uz njih, i to na potpuno isti način, kazni i gospodar sela u kome je neko od počinilaca našao utičište. Pre izvršenja kazne gospodar sela je bio dužan da nastalu štetu nadoknadi.

Član 146 u svojoj rigoroznosti čak ide i dalje, pa se na osnovu njega za pružanje utočišta razbojniku ili lopovu mogu kazniti i nešto veći gospodari.

S druge strane, međutim, pojedine odredbe Dušanovog zakonika nude daleko veću slobodu i garanciju bezbednosti od današnjeg zakonodavstva. U današnjim uslovima teško je i zamisliti primenu ondašnjeg člana pod brojem 157 po kome su oštećeni građani odštetu naplaćivali iz ličnog džepa carskog ćefalije koji je prema današnjoj strukturi policijskog aparata jednak komandiru stanice milicije.

Uzimajući sve u obzir, Dušan je očigledno pri pisanju svog Zakonika išao veoma prostom logikom: Prestupnik mora biti strogo kažnjen, a sa njim i svi oni koji su mu na bilo koji način pomogli da takav postane ili ga u tome nisu sprečili.

Pojedine odredbe, uprkos njihovoj okrutnosti, postaju mnogo jasnije a time i prihvatljivije, ukoliko se pored krajnjih mera kažnjavanja razmotre i namere zakonodavca pri njihovom određivanju.

Car Dušan, po svemu sudeći, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da u nekom selu neometeno živi razbojnik ili lopov i da niko ništa ne preduzme u sprečavanju njegovih nedela. Prvi koji na takvu okolnost treba da reaguje, sasvim razumljivo, jeste gospodar sela koji će prestupnika uhvatiti i kazniti. Ukoliko to ne učini, po svoj prilici, i sam pripada takvom soju, što znači da i prema njemu treba primeniti iste sankcije.

Razumljivo je da razbojnici često mogu biti jači ne samo od gospodara sela nego i od čitavog sela sa okolinom, ali u tom slučaju pošteni žitelji mogu potražiti zaštitu od većih i jačih vlastelina. Ako se oni ogluše na te pozive, sledi im kazna kao i kriminalcima, a ako su nemoćni pomoć traže od carevih službenika koji će preuzeti nadležnost u celoj oblasti gde se pojavio teror razbojnika.

S obzirom na to da carski policajci nemaju drugi posao nego da štite građanstvo, sasvim je razumljiva odredba da lično nadoknađuju pričinjenu štetu svakom oštećenom stanovniku te oblasti, jer svoj zadatak nisu obavili valjano, a za to su dobili odgovarajuću (veoma visoku) finansijsku nadoknadu.

Nema sumnje da bi se i danas, uz tako postavljene principe policijske zaštite, kriminal sveo na daleko niži nivo od onoga na kome jeste. Naravno, to ne znači da i danas treba oslepeti lopova ili obesiti pljačkaša, ali u svakom slučaju ne bi bilo zgorega da delioci pravde i čuvari reda i zakona imaju bar za nijansu veću odgovornost (i veću nadoknadu) za obavljanje svoje službe. Uostalom, istorija i služi za to da iz nje izvučemo određene pouke i život načinimo lepšim i prihvatljivijim.


POROTA

"Našao sam da se mogu zamisliti ustanove za pravdu koje bi potpuno odgovarale duši našega naroda iako njih nema do danas ni u vizantijskim zakonima ni u ma kojoj drugoj hrišćanskoj državi na svetu. Tako mi se učinilo vrlo korisno da zavedem, pored redovnih državnih sudija, i sud koji bi se mogao nazvati i sud duševnika, duševnih ljudi, ili sud dobrih ljudi, a koji sam ja nazvao - porotom".

ARBANASI

Arbanasi i Vlasi, kao građani drugog reda u Dušanovom carstvu, plaćali su dvostruki iznos predviđene globe za tuče koje su izazvali. Zakon je takođe zabranjivao da u selima gde konače pastiri iz ova dva naroda ne mogu noćiti i drugi pastiri, jer je lako dolazilo do opštih tuča.

SIROTINJA

Za staranje o sirotinji car Dušan za-dužio je manastire kojima je zapretio svrgavanjem (smenom) starešine ukoliko tu obavezu ne ispunjavaju, a sveštenim licima zabranio posedovanje kuća i materijalnih dobara van manastira.

U današnjem srpskom zakonodavstvu ne postoje odredbe koje bilo koga obavezuju da hrani gla-dne.

ŽENE

Samohrane žene koje su se izdržavale predenjem kudelje prema odredbama Dušanovog zakonika imale su jednaku slobodu sa sveštenicima, a žene koje nisu imale mogućnosti da plate sudske troškove besplatno su dobijale sudskog činovnika u svojstvu ličnog advokata.

Član 171

Kad bi se dogodilo da ja car napišem nekome pismo ili naredbu po ljutnji, ili po ljubavi i mi-losti prema nekome, pa bi se ta naredba ili pismo nalazili u suprotnosti sa zako-nikom, i ne bi bili ni po pravdi ni po propisima zakonskim, sudije se na to moje pismo ili na-redbu neće obazirati, nego će suditi kako je pravo.

Član 172

Sve sudije da sude po zakoniku pravo, a ne da sude po strahu od carstva mi.


(Citati u tekstu preuzeti su iz istorijskog romana "Car Dušan" od dr Vladana Đorđevića, izdatog u Zagrebu 1920. godine u ediciji Hrvatskog štamparskog zavoda d.d.)

 

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“