Vasojevićki zakon u dvanaest "točaka" narodno predanje vezuje za početak 19. veka, za vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali on predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevići usvajali još od 16. vekakad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaćaju danak (nastavak 2)

VEŠTICE HVATATI NA USKRS

Zapisao i kometarisao: Dr Ilija M. Jelić (Prema izdanju Srpske kraljevske akademije, 1929)

Kao vrhovni organ plemena bila je Narodna skupština koja se sastajala redovno svake godine na određenom mestu i u određeno vreme, obično s proleća. Skupštine su se uvek završavale igrankom i pesmom praćenom pucanjem iz pušaka ako bi se sve stvari povoljno svršile. Inače su se pojedinci razilazili ćuteći, neveseli, oborene glave i jako zabrinuti,jer je to bio znak da u plemenu ne idu stvari kako treba, a to je bila najveća nesreća ne samo za pleme kao celinu nego i za svakog pojedinog člana njegova

TOČKA DEVET §18. Turci da klanjaju na svoju zemlju. Ko ih ufati da to rade na njegovu zemlju, da je vlastan motkom ih oćerati, a ćoteci što ko ponese.

Turci klanjaju na svakom mestu na kome se zateknu u vreme kad treba avdes uzeti. Tako kosači klanjaju na livadama, kopači na njivama, putnici na putu, čobani na livadama i pašnjacima itd. Međutim naš narod ovoga kraja veruje da Turčin opogani svako mesto na kome klanja, pa zbog toga zemlja neće da rodi. Ovo dolazi otuda što su Turci u velikom dosluhu s đavolima i kad god se Bogu mole, đavoli se oko njih motaju i uče ih šta će od NJega tražiti, te i samo zemljište na kome se avdes uzima, zaudara na Muhameda i đavola, pa se od toga zadaha i nekrsti usevi iskvare. Zato je ovim propisom bilo naređeno da Turci ne smeju klanjati na hrišćanskim zemljama, nego samo na svojim imanjima.

Ko bi protivno uradio, sopstvenik toga imanja bio je vlastan oterati ga odatle motkom, a ćoteci (povrede) koje bi se tom prilikom izrodile, ostajale su svakom kao da ih je od majke dobio, kako to narod kaže. Prirodno je da su u takvim prilikama Turci izvlačili više batina nego Srbi, jer su ovi poslednji u borbu stupali pošto bi se unapred snabdeli motkama i drugim oruđem, a Turci su bili gotovo uvek iznenađivani i odupirali se onim što bi im se prvo pri ruci našlo.

§19. Hrišćani su voljni na Spasov-dan zabosti krstove i na nehrišćanske zemlje koje okružuju njihova imanja. Nehrišćani mogu te krstove ukloniti sa svojih bašta tek sutradan po Spasovu dne, a nikako prije. Ko protivno učini, da plati selu štetu i ručak kmetu.

Iguman Mojsije Zečević

Na Spasov-dan rano ujutru, po mogućstvu pre sunca, prave se krstovi od sirovog granja sa lišćem, i to na taj način što se jedna poveća grana probije malo dalje od sredine ka vrhu i kroz tu pukotinu provuče druga grančica sa lišćem od istog drveta. Takav se krst pobada na svako parče zemljišta, na svaki usev, na kuće i uopšte na sve druge zgrade bez obzira čemu služe. Ovo se radi zbog dobrog berićeta u toj godini i zbog toga da se zemlja spase da je Satana ne zapali. Naime, veruje se da toga dana Hristos ide na nebo i da za to vreme dok on gore ide, dok na nebu bude primljen, i usled zabune koja nastupi usled njegovog dolaska na nebo, zemlja ostane potpuno sama, nezaštićena od Satane, te ovaj može ulučiti tu zgodnu priliku, izići iz pakla i zapaliti zemlju i sve što je na njoj. Da se to ne bi dogodilo, zakršćavaju se toga dana sva mesta, svi usevi, sve zgrade i na taj način onemogućava Satani izlazak, jer u tom slučaju on ne može izići iz pakla, pošto nema gde da stane nogom na zemlju, jer su sva mesta zakrštena, a Satana beži od krsta kao zmija od vatre.

Rođene se veštice od ostalih žena znatno razlikuju i to kako svojim telesnim i duševnim osobinama, tako i svojim ophođenjem i načinom života. U privatnom se životu prave mirne, naivne, bezazlene kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svađu i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ne mogu ništa nauditi, pa stoga sa svakim žive u slozi i ljubavi. Kao domaćice su aljkave i nemarne, jer malo vode računa o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kući vlada nered i nečistoća, pravi darmar. Zato najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, već da same mogu druge posmatrati. Dosta su sujeverne a uz to i lakopametaste i povodljive. Kao figure su vrlo ružne, kao pojave antipatične i odvratne

Ali kako Turci ne grade ove krstove, to Satana može izići i stati na njihovu zemlju, zapaliti je i uz nju uništiti i useve sa okolnih hrišćanskih njiva. Zato se ovim propisom ovlašćuju hrišćani da toga dana mogu staviti takve krstove i na turska imanja koja opkoljavaju njihova. Ti su krstovi morali ostati preko celoga dana na Spasov-dan, a tek su ih sutradan Turci mogli ukloniti sa svojih njiva.

Ko bi protivno uradio, imao je da plati kmetovima ručak i svu štetu koja bi te godine nastupila zbog nerodice, slane, crvojeda i drugih elementarnih nepogoda.

§20. Ko se podanas ufati da vještice fata, da se turi pod tomruke za petnaest dana. Ako bi bilo česove štete, da i to plati.

I.

1. - Veštice su stare žene (ređe mlade) koje u sebi imaju nekakav zao, nečastivi, đavolski duh, koji u snu iz njih izlazi, pretvara se u kakvu životinju, obično leptira, ticu, kokoš ili u što one hoće. To su rođene veštice, koje je đavo zakaparisao i svojim vražjim obeležjem označio još u majčinoj utrobi. Sve se one rađaju s crvenom košuljicom, koju im majke sačuvaju i kad odrastu predadu, a koja im daje mađijsku moć. Osim toga, po celom telu imaju razne belege, po kojima se mogu odmah poznati kao "galje među bele". Otuda su one samim svojim rođenjem namenjene da budu veštice, dok međutim ima žena koje po rođenju nisu predodređene za veštice, već to postaju veštačkim putem, kad se namažu nekom mašću, čarobnim travama ili drugim kakvim mađijama, te se na taj način i one mogu pretvoriti u leptira ili ticu i leteti kuda hoće.

Rođene se veštice od ostalih žena znatno razlikuju, i to kako svojim telesnim i duševnim osobinama, tako i svojim ophođenjem i načinom života.

Rastom su ili suviše male ili suviše velike; glava im je obično velika i četvrtasta ili suviše mala i šiljasta; ruke su im dugačke i koštunjave, cevanice od nogu tanke, dugačke i svuda podjednako debele tako da liče na štapove; obično su suve, mršave i po celom telu runjave; nos im je kukast ili zakovrčast, a ispod nosa imaju krst; mnoge od njih imaju bradu i brkove, koji su pod nosom sasvim retki a na krajevima znatno gusti. Usta su im dosta velika, a zubi šiljasti, kvarni i obično crni kao u đavola; oči im se cakle kao staklo i neprestano igraju kao da su na zeitinu; trepavice su im dugačke, a obrve, velike guste i među očima sastavljene. - Nose usko odelo, kratke suknje, obično poderane i unaokolo pocepane, a pogdekad nagorene i osmuđene. Gotovo su uvek prljave, neumivene, razbarušene, neočešljane i u svakom pogledu zapuštene, a naročito su im ruke i nokti prljavi. Zbog svega toga su kao figure vrlo ružne, kao pojave antipatične, odvratne.

U privatnom se životu prave mirne, naivne, bezazlene, kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svađu i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ništa ne mogu nauditi, pa stoga sa svakim žive u slozi i ljubavi. Kao domaćice su aljkave i nemarne, jer malo vode računa o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kući vlada nered i nečistoća, pravi darmar. Dosta su sujeverne, a uz to lakopametaste i povodljive, pa zato nerado daju vatru iz kuće, ne odzivaju se kad nešto rade ili se odazivaju bezlično: "zva li ovamo"; uvek su na oprezi da im se kakve mađuje ne učine, i da se na taj način ne otkriju. Zato najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, već da same mogu druge posmatrati.

Najzad njih karakteriše i to što kad se koja od njih porađa, sunce greje a kiša pada, pa se i po tome mogu poznati.

Ali sve ove osobine ne moraju se sustići na jednoj istoj osobi pa da bi se mogla za vešticu oglasiti, već je dovoljno da ima i samo neke od njih, kao krst ispod nosa, brke i drugo, pa da se veruje da je veštica.

U običnom govoru vešticu različito nazivaju: veštica, naletnica, prokletnica, otpadnica, ojađenica, krvopilica, bezdušnica, nepreskočnica, pakosnica, nepomenica, poganulja, gadnica, krstača, i t.d.

Manastir Đurđevi stupovi

2.- Veštice se skupljaju noću uoči Marča i Belih Poklada na "mjedenom guvnu", a to su obično raskrsnice, groblja, jezera, više glavice, i tamo doleću na vratilu, metli, vratima (od kuće), preslici, ili se voze u ljusci od jajeta i oraha ako se na jezeru skupljaju. Čim sve budu na okupu, odmah nastaje većanje šta ima da se radi, naime, koju će sve decu "popiti", kakve će, gde i kome bolesti doneti, kuda će sve razdor i neslogu posejati i milo od dragoga rastaviti; kakve će elementarne nepogode prouzrokovati, kako tuđu stoku otrovati, pašnjake i polja opustiti, izvore presušiti i mnogobrojne druge nesreće počiniti. Kad se sporazum postigne, onda svaka ide na svoju stranu da izvrši dodeljeni joj posao.

Ali pre otpočinjanja svakoga posla, one moraju to zlo koje imaju drugima da pričine, prethodno naneti svojim najmilijim i najdražim, pa tek onda drugim licima. Tako ona kojoj je dodeljeno da davi decu, mora najpre udaviti svoju rođenu decu (otuda izreka: kud će veštica do u svoj rod), pa tek decu osuđenih lica; ona koja ima da truje stoku, mora prethodno otrovati svoju sopstvenu stoku, pa tek onda stoku drugih itd. Ovo se radi zbog toga da bi se povereni poslovi što bolje posvršavali, jer veštica koja umori svoju decu, neće onda žaliti ni tuđu, pošto će lakše snositi bol i tugu kad ima društva, tj. kad se i u drugim kućama plače i zapevka čuje.

Pojedini se poslovi svršavaju na razne načine i pomoću raznih "naprava i mađija", koje samo veštice i đavoli znaju i niko drugi. Tako decu i ostalu čeljad dave na taj način što im pomoću nekih čarobnih trava otvore grudi, izedu srce, i odrede da li će odmah umreti ili docnije. - Omrazu seju pomoću nekog "bilja od omraze", koje daju osuđenim osobama da piju u vidu kakve lekovite tečnosti, da mirišu ili kao duvan puše. - Bolesti raznose trujući izvore, bacajući vraybine po putu i raskršću na koje pojedinci nailaze i odmah se razboljevaju. - Stoku truju na taj način što svojoj stoci daju so pomešanu sa raznim otrovima, koji ostaju na solilima, i kad tuđa stoka oliže ta solila, otruje se. - Grad, provalu oblaka i druge elementarne nepogode, prouzrokuju u zajednici i uz pripomoć đavola, koji digne vodu iz reke, jezera i mora u oblake, privuče sve vetrove, počne s vešticama raditi kojekakve bezobrazluke, cerekati se i rugati Bogu, a Bog onda naredi svetom Iliji te pusti munje i gromove da ga sprži, i zbog toga nastane grad, provala oblaka, udar groma i svaka druga čudesa, a sve u cilju da se taj greh i prljavština spere i u nepovrat odagna. - Polja i pašnjake pustoše na taj način što seju neke trave i bacaju vraybine za razmnožavanje skakavaca, gusenica, rovaca, miševa i drugih poljskih štetočina, koji plodove kvare i uništavaju. - Najzad izvore i bunare presušuju na taj način što u njihova vrela bacaju nekakve gadne, nečiste stvari i mađije, od kojih voda pobegne "devet sežanja" u zemlju i počne negde na drugom mestu izvirati.

Osim ovih poslova koje veštice vrše po odluci svoga zbora, one čine i mnoga druga zla dela na svoju ruku i po svojoj vlastitoj inicijativi. Tako one mogu ljude u konje pretvoriti, mladim momcima pamet zavrteti, svoje muževe mrtvim snom uspavati i do očajanja ljubomornim učiniti, malu decu tako obesaniti, da preko cele noći plaču; zatim tuđu stoku premusti, tuđe kokoške primamiti da nose jaja na njihovu tavanu, tuđe mačke i petlove odroditi i svojim kućama pripitomiti, tuđe konje "pomanitati" da se ne daju uhvatiti, jahati i tovariti, tuđu stoku podivljati da se ne da musti, u tuđoj kući ureći vatru da ne gori, već da se neprestano puši, i najzad svoje pse tako zamađijati, da noću na svakoga laju osim na njihove jarane kad im na ašikovanje dolaze.

Tuđu stoku premuzaju na taj način što najpre očitaju nekakve nečastive molitve, potom prebace urivak preko kruške ili kakve druge voćke, podmetnu vedricu i počnu za krajeve urivka vući kao ono kad se stoka muze. Na taj način mogu premusti stoku na onoj daljini na kojoj je mogu okom ugledati.

LJude pretvaraju u konje pomoću nekakve čarobne uzde, koju sobom nose, i koga njom udare, taj se odmah mora pretvoriti u konja, pa ga uzjašu i teraju kuda one hoće. Kad im prestane potreba za konje, one ih udare uzdom i opet pretvore u ljude.

Vatru zamađijaju time što u nju pljunu, a druge poslove svršavaju pomoću raznih trava i mađija, koje osim njih i đavola niko drugi ne zna.

3.- Utuk na veštice je raznovrsan i obilan. Pre svega, one mrznome zla činiti ne mogu, pa je zbog toga omraza sa njima najbolji utuk na njih. Zato se s njima, prosto naprosto, treba zavaditi, i onda biti spokojan.

Posle omraze dolazi izbegavanje uticaja njihovih očiju, jer onome koga ne vide, ne mogu ništa ni nauditi. Da bi se to postiglo, treba pri susretu sa vešticom reći: "Peda ti među oči!" i odmah će se njene oči tako razmaknuti, da će joj jedno oko doći na jednu slepočnicu, a drugo na drugu, i tako razroka neće moći to čeljade da vidi niti da mu kakvo zlo učini. U istom cilju treba malu decu namazati katranom, čađu, ili kakvom drugom crnom bojom po čelu da se ne bi na njih oko veštičino zaustavilo i na taj način im što naudilo. Isto tako i kletva: "Kad se vratilom opasala, a urivkom poštapala, onda mi naudila", od velikog je dejstva protivu veštica i njihovih mađija. Osim toga za preporuku je staviti oko vrata maloj deci krstić od tisova drveta ili im prišiti na kapi ili na prsima vučji papak, jer obe te stvari čine veliku smetnju veštičinu oku da vidi srce u detetu i da ga izede.

Kao zgodno sredstvo protivu veštica može poslužiti i beli luk, kao i kađenje rogom ili katranom, jer te mirise one uopšte ne trpe. Kako se one provlače kroz oyake, ulaze kroz pukotine iznad kućnih vrata, spuštaju se niz verige koje vise nad kućnim ognjištima, to je za preporuku na vratima od oyaka i u pukotinama iznad vrata namestiti kakve oštre predmete, kao nožice, noževe, šiljke i dr., sa okrenutim opštricama otkuda veštica dolazi, da bi se nabola, a tako isto uoči Marča i Belih Poklada izvrnuti verige, jer onda veštica ne ume da se niz njih spusti, i tako ne može s tavana u kuću sići niti kome kakvo zlo učiniti.

Da bi se vatra sačuvala od uroka, treba paziti da veštica u nju ne pljune, a ako bi pljunula, treba reći: "Nosi ga u svoje ognjište". Osim toga, kad se nekome vatra iz kuće daje, treba da je iznese napolje neko od ukućana i da kaže kad je pruži osobi koja je za nju došla: "Evo, pamti, pa vrati!" jer ako ova osoba posle toga pljune na ugarak, onda će se dimiti u njenoj kući, a ne u onoj iz koje je vatra uzeta.

Najzad, ako bi kome pošlo za rukom da ukrade crvenu košuljicu u kojoj je veštica rođena i koju ona čuva kao oči u glavi, onda bi time ona bila lišena svoje mađiske moći i postala bi potpuno bezopasna.

Ali najefikasnije je sredstvo protivu veštica kada se same pokažu, tj. kad priznaju da su veštice i kad se zavetuju da više neće činiti nikome nikakva zla. Da se do toga priznanja dođe, pribegava se hvatanju veštica, koje se vrši na sledeće načine:

1°- Zakrštavanje vode. - Nekoliko momaka koje veštice mrze, dogovore se da oko pola noći uoči Marča zakrste vodu na "devet izvora i devet voda", i da obigraju celo selo. U tu svrhu podele se u dve grupe i pođu s jednoga kraja sela u suprotne pravce i jedni drugima u susret, a sobom ponesu prazne boce i uzgred jedna grupa zahvata vodu sa izvora a druga sa voda (potoka, barâ i td.), i na svaki izvor, odnosno vodu, krst udare (mešajući vodu rukom krst naprave). Celim putem ništa ne govore, već se ćuteći na drugom kraju sela susretnu, mimoiđu i na polaznom mestu opet sastanu. Kad zahvate vodu sa određenih izvora i voda i obigraju celo selo, dobro zapuše boce, pa se vrate svojim kućama i o svemu tome nikome ništa ne govore.

Sutradan svima vešticama koje su zamrkle u tome selu, "stane voda" (ne mogu da mokre), i od jakih bolova počnu da kukaju i mole da im se voda pusti. Puštanje biva na taj način što se boce s vodom otvore i na zemlju izruče. Ali ovo se radi tek onda kad se sve veštice odadu, ispovede i zakunu da više neće činiti nikom nikakva zla. Čim se boce otvore i na zemlju izruče, vešticama počne "voda teći kao i prije."

2° - Izokretanje veštičine postelje. - Oko pola noći uoči Marča veštičinu postelju treba izokrenuti tako, da glava dođe gde su noge, a noge gde je bila glava. Kad se pred zoru zao duh vrati, on ne ume da uđe u telo, već se neprestano vrti oko nogu, i tek kad se postelja okrene kako je pre bila, on uđe u telo i veštica oživi. Tom prilikom veštica se ispovedi i obeća da u buduće neće činiti nikakva zla.

3° - Zaključavanje groblja. - Uoči Marča uzme se čvrsto uže i katanac s ključem, pa se ode na groblje, za koje se veruje da se na njemu veštice kupe, i dvojica uhvate uže za dva kraja, dobro ga rastegnu, i tako triput obigraju oko groblja ništa ne govoreći, potom stanu na kapiju, sastave krajeve od užeta, vežu za katanac i ovaj zatvore ključem, pa ga tako ostave na kapiji i odu kući. Sve veštice, odnosno njihove duše, koje se u tome momentu budu zatekle na groblju, sutra će tu i osvanuti, jer ne mogu izići iz groblja. Tek kad se katanac otvori i krajevi od užeta rastave, one onda izlaze iz groblja i vraćaju se svojim telima, koja su dotle bila potpuno mrtva. Okupljeni svet primora takve ženske da se odadu, tj. da priznaju da su veštice, i kad one to učine, ostave ih na miru, inače su uporne podvgavane najoštrijoj kazni - kamenovanju.

4° - Hvatanje veštica u mešini. - Uoči Marča, krišom od veštice, treba zapušiti sve rupice na sobi u kojoj ona spava, a samo jednu rupicu ostaviti, na koju se iznutra namesti prazna mešina, tako da se spolja kroz tu rupicu ulazi pravo u mešinu. Čim veštica zaspi, otvore se vrata od njene sobe da iz nje iziđe zao duh napolje, a potom oko pola noći dobro se zatvore vrata i okolo njih zapuše sve rupice. Pred zoru, kad se zao duh vrati, on počne obigravati oko sobe, ali nema otkuda da uđe unutra. Kad "natrapa" rupicu s mešinom, on tamo uđe i u mešini ostane do zore. Sutradan treba rano ustati, ništa ne govoriti i polako zavezati mešinu. Žena čiji se duh nalazi u mešini, osvane mrtva, i oživi tek onda kad se mešina odreši i duh iziđe iz nje. Takvu ženu po oživljenju odmah primoraju da se oda, i na taj način bezopasnom učine, pa je onda puste.

Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i nečastivom preda što tih dana uradi, a kmetovima obaška ručak. Koji kovač ne udari na Božić prije sunca čekićem u nakovanju, pa se to načisto dokaže, da mu se prelomi čekić i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.

5° - Bacanje veštice u vodu. - Ovaj se ogled izvodi uz sadejstvo sveštenika, koji najpre očita kratku molitvu, a potom metne epitrahilj oko vrata, okrene se vodi i kaže: "Čuj, vodo, ti bogodana tvari, koja pojiš svakog skota i ljudskog stvora, i koja pereš sve do crna obraza, učini danas ovđe pred nama da ova žena, ako je vještica, pliva po vr'u, a ako nije vještica da potone u dubinu i tijem načisto dokaže svoju nevinost. Zato ti se svi molimo i kumimo te Bogom, tvojim izvorom i uvorom, danom tvoga nastanka i prestanka i svakijem živijem stvorom što u sebi kriješ i život mu daješ" a svi prisutni viknu u jedan glas "amin!" Za ovim pop prekrsti vodu, a određena lica vežu osumnjičenoj ženi noge i ruke, tako da ne može plivati, pa je onda bace u vodu i ostave da se vidi hoće li potonuti ili ne. Ako potone, odmah je vade, jer je to bio znak da nije veštica, a ako ostane na površini, dave je, jer je to bio dokaz da je veštica, koju voda neće da primi u sebe zbog njenog đavolskog duha.

6° - Hvatanje veštice uzimanjem soli ili vatre. - Kad uveče leti kakav leptir po sobi, odmah se misli da je to duh kakve veštice, pa ga zbog toga uhvate, napale, osmude malo na sveći ili vatri, i puste sa rečima: "Dođi sjutra da ti uzajmim soli (ili vatre)". Ako bi sutra došla kakva žena da traži soli ili vatre na zajam, a uz to bi joj odelo bilo nagoreno ili osmuđeno, tvrdo se verovalo da je ona sinoć bila i da je sledstveno veštica. Zato navale na nju da se oda i zavetuje da više neće činiti nikakva zla.

7°- Hvatanje veštica na Božić. - Na Božić pre sunca treba uraniti, izići na kakvu glavicu ili brdo odakle se mogu videti sve kuće u selu, i dobro posmatrati vrhove od kućnih krovova, jer na vrhu krova svake kuće u kojoj ima veštica, pojaviće se pred sam izlazak sunca veliki zelenkasto-modar plamen. Zato treba odmah, čim se na kojoj kući takav plamen uoči, ući u tu kuću i sve žene koje se zateknu u mrtvom snu, probuditi i primorati da priznaju da su veštice i da se zavetuju da u buduće neće činiti nikakva zla.

8° - Hvatanje veštica na Uskrs. - Na Uskrs, za vreme dok se služi jutrenje, treba se popeti na krov od crkve i izvrnuti jedan crep ili dasku od šindre, pa će sve veštice koje se u crkvi zateknu, odmah zahramati i neće moći izići napolje, dokle se crep, odnosno daska, opet ne namesti kako je pre bila. Takve žene pop ispoveda i zakune na krst i evanđelje da će se ostaviti veštičluka i da više neće zla činiti.

II.

Istraživanje veštica bilo je zabranjeno zbog krvnih razmirica, koje su se izrađale između doma i roda osumnjičene žene s jedne i istraživača s druge strane. Osim toga, istraživanje sredstvom bacanja u vodu bilo je zabranjeno i sa toga razloga, što se verovalo da će te godine nastupiti velike poplave kad se u vodi udavi ma kakvo žensko čeljade. Ovo stoga što je žena "đavolja tvorevina" (đavo ju je stvorio), pa se zbog toga đavo sveti gradom, provalom oblaka i velikom poplavom onome kraju u kome se kakvo ženskinje udavi.

III.

Kazna za istraživanje veštica bila je petnaestodnevno držanje pod tomruke i plaćanje naknade oštećenim licima. Međutim, Karađorđev kriminalni zakonik bio je usvojio po ovom pitanju sistem taliona, jer je § 31 izrečno naređivao da se istraživaču "... ono što bi on učinio bilo više rečenim vešticama, njemu da se učini" (Živanović: o. s., 40).

U Hrvatskoj, po čl. H Hrvat. Sabora od 1609, bilo je dopušteno hvatanje veštica svakome državljaninu, kao i to da uhvaćene veštice može predati vlastima radi kažnjenja (Kukuljević: Jura regni C.D.S. II p 70).

§21. Ko kopile u vodu udavi, da se pod gomilu turi.

Kopile je vanbračno dete, koga se mati oslobođavala ili tako što bi ga udavila, potajno zakopala i na taj način sakrila njegov dolazak na ovaj svet, ili bi ga najzad, lepo opremila i povila u nov povoj, pa ga negde u hladu kraj puta kuda svet prolazi, ostavila e da bi se kogod na njega smilovao i sebi ga uzeo. Međutim nisu bili retki slučaji da vanbračna mati baci kopile u kakvu reku i udavi ga.

Ali kaogod što je postojalo verovanje da će one godine nastupiti velike poplave kad se u vodi udavi kakva žena, isto se tako verovalo da će se to dogoditi i onda kad se kopile u vodu baci i udavi. Ovo stoga što đavo polaže svoje pravo na kopile, kao nezakonito dete, i zbog toga se sveti onome kraju u kome se ono udavi. Zato je ovim propisom bilo zabranjeno bacanje kopiladi u vodu.

Ko bi protivno uradio potpadao je pod najtežu kaznu: kamenovanje, koje je vršeno na taj način što bi krivca izveli na kakvo pusto mesto, gde ima dosta kamenja, i tu bi na njega prvo bacio kamen njegov najbliži srodnik i na taj način razrešio odgovornosti ostale seljane, koji bi osuđenoga posle toga zasuli kamenjem, tj. "turili pod gomilu", kako narod kaže. - Po čl. 79 Grbaljskog Zakona mati uopšte, kada bi udavila svoje novorođeno dete, plaćala je svojoj opštini na ime globe 60 cekina a po 30 Karađorđevog Kriminalnog Zakonika osuđivana je na smrt "za uzrok što je ubila čoveka na svetu".

§22. Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i nečastivom preda što tih dana uradi, a kmetovima obaška ručak.

Kad izvesno selo ili jedan čitav kraj počnu snalaziti razne boleštine i pomori, ili kad ga biju česte elementarne nepogode, kao grad, poplave, suše itd., onda svi stanovnici toga kraja nose litiju oko svoga sela i zavetuju se da će stalno slaviti i svetkovati ovog ili onog sveca ili da četvrtkom uopšte neće raditi nikakve poslove. Ti su se zaveti čuvali kao najveća svetinja, jer se verovalo, kad bi se prekršili, da bi taj kraj snašla još mnogo i mnogo veća nesreća od one koja je dala povoda da se zaveti ustanove. Takvih zaveta bilo je u Vasojevićima i, kako izgleda, pojedinci ih nisu dovoljno poštovali, pa se usled toga svaka elementarna nepogoda pripisivala tome njihovom nepoštovanju. Zato se ovim propisom izrečno zabranjuju svi radovi tih dana, a za izgrednike propisuje oštra kazna: da im se ceo taj rad pokvari i nečastivom đavolu preda, tj. ognjem spali, a pored toga da plate i kmetovima ručak. - I po Grbaljskom Zakonu bilo je zabranjeno raditi u praznične dane, jer čl. 34 izrečno veli: "Ko bi rabotao u dan svečani ili orao volovima, da mu se volovi ubiju i knežina ih pojede". Ali se u istom propisu dalje kaže: "No ostavimo omanje svece da se sirotama i siročadima i bezvonicima (koji volova nemaju) soru njihove baštine."

§23. Koji kovač ne udari na Božić prije sunca čekićem u nakovanju, pa se to načisto dokaže, da mu se prelomi čekić i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.

1. - Priča se da je u Podgorici živeo neki car Dupljan (Dioklecian), koji je bio tako silan i moćan da nad sobom nije ni Boga priznavao. Od rodbine je imao samo brata i sestru. Svi troje su bili tako krupni i razvijeni, da su obični ljudi prema njima izgledali kao što danas mala deca izgledaju prema odrasloj čeljadi. Zbog toga se braća i nisu mogla oženiti ni sestra udati.
Jednoga dana braća reše da se jedan od njih oženi sestrom, ali su tome stajale na putu dvojake teškoće. S jedne strane braća se nisu mogla nagoditi koji će je uzeti za ženu, a s druge strane sestra nije htela poći ni za jednoga od njih, jer se nije mogla pomiriti s tim da postane žena rođenom bratu.

No posle dugog pogađanja i savetovanja sestra izjavi da će biti onoga koji prvi svrši posao koji mu bude na kocki pao. Imalo je da se prevede jazom Zeta u Moraču i da se odigne grad na ušću Zete u Moraču. Dupljanu pade u deo zidanje grada, a njegovom mlađem bratu kopanje jaza.

Oba su brata žurno radila svoj posao i sestra se nadala da ga nijedan za života neće svršiti, i da će ih na taj način odbiti od njihove nečovečne nakane. Ali se u tome prevari. Jer oba brata za kratko vreme dovršiše određene poslove. Tek što Dupljan beše dohvatio sa zemlje poslednji kamen koji je trebalo metnuti na grad, pa da se zidanje završi, njegov brat beše već dovršio jaz i preveo Zetu u Moraču.

Kad je Dupljan to spazio, on umesto da taj poslednji kamen metne na zid i dovrši grad, udari njim brata u glavu i ovaj pade mrtav na zemlju.

Videvši to, njihova sestra skoči u Zetu i udavi se. Dupljan je izvadi iz vode i obleža je mrtvu. Otuda Zeta dobi svoje sadšnje ime, jer "steče voda zeta", pošto se ranije zvala nekako drugačije.

Bogu je ceo taj posao Dupljanov bio mrzak i odvratan, pa naredi Sv. Iliji da ga munjom i gromom spali. No munje i gromovi Sv. Ilije bili su nemoćni da ubiju Dupljana. Oni su mu samo kvarili gradove (otuda razvaline današnje Duklje), bili useve, voćke i nanosili druge štete, ali njemu nisu mogli ništa nauditi.

Sv. Ilija je svakodnevno tukao Dupljana, a Dupljan je njemu stalno pretio da će ga metnuti na najveće muke čim ga bude uhvatio. To je tako trajalo zadugo, dokle Dupljan ne napravi gvozdene verige, ukova ih u stenu nad virom kod Vezirova Mosta na Morači, i naumi da za to verige priveže Sv. Iliju, pa da ga ostavi da visi niz stenu i skapava žedan i gladan, a ispod sebe da gleda vodu i oko sebe rodnu ravnicu zetsku.

Kad je verige bio napravio i u stenu ukovao, dođe mu u posetu Sv. Ilija, sav preobučen u nekog putnika iz daleka. Tu su se njih dvojica razgovarali o svemu i svačemu, a tek će ga najzad upitati Sv. Ilija:

- A što su ti porušeni ovi gradovi!?

- More, neki Sveti Ilijica svakodnevno mi bije luk u bašti, ali dokle ga uhvatim, neće ga majci više tutnjeti, ljutito odgovori Dupljan.

- A šta bi mu uradio da ga uhvatiš? upita Sv. Ilija.

- Spremio sam mu verige nad onim virom ispod Vezirova Mosta i tamo bi ga objesio da visi niz onu stijenu, dokle ne skaplje od gladi i žeđi.

- Kako si mogao napraviti verige kad ne znaš koliko je debeo vrat Sv. Iliji?

- Vidiš, za to se nijesam ništa sjetio, i kad bude došao na zemlju, pobjećiće mi dok mu ja budem verige kovao.

- Ja poznajem Sv. Iliju i on je isto tako krupan kao i ti; izmjeri verige na sebi i njemu će taman biti.

- Bre, zar je tako krupan!? začuđeno upita Dupljan. Hajdemo odmah da probam one verige kod Vezirova Mosta. - I obojica pođu.

Kad su tamo stigli, Dupljan metnu verige oko svoga vrata da ih proba, a u tom Sv. Ilija prekrsti štapom te se krajevi od veriga sliše jedan sa drugim, a stena za koju su bile verige prikovane, odvali se i zajedno s Dupljanom stropošta u vodu.

Od toga vremena Dupljan je neprestano u tome viru i stalno zubima glođe verige. Svake godine uoči Božića dotera verige na debljinu dlake iz glave, i ako ne bi niko na Božić pre sunca udario gvožđem o gvožđe, Dupljan bi preglodao verige, izišao iz vode, uhvatio Sv. Iliju, zaklao ga i od njegove bi se krvi zapalio ceo svet.

Da se to ne bi dogodilo, babe rane na Božić i pre svakog drugog posla udaraju mašicama o gvozdene predmete, i veruju da čim neko udari gvožđem o gvožđe, Dupljanove se verige ponovo vraćaju u pređašnje stanje, i on iznova počinje da ih glođe.

Kad mu se pak dosadi glodati, on se strese, udari verigama o vodu i zemlju, i otuda potiču zemljotresi.

Zbog toga verovanja došla je i odredba za kovače, koja je posve razumljiva kad se uzme u obzir s jedne strane predanje o Dupljanu i njegovoj moći, a s druge razvoj praznoverstva posle ratova, bolesti i drugih nesreća u kojima se može naći jedan narod, kao što je to bio slučaj s Vasojevićima posle tolikih njihovih borbi za slobodu i nezavisnost.

2. - Obestrviti znači preterati, prognati.

§24. Ko jabancu svoju ženu ustupi, da se liši svake vojničke časti.

1. - Po pravu gostoprimstva, koje je vredelo kod nekih naroda, domaćin je (pored ostale časti) ustupao gostu-namerniku i svoju ženu za vreme dokle bi se ovaj bavio u njegovoj kući. Taj običaj postojao je i kod našeg naroda, o čemu svedoči gornji propis, kao i drugi tragovi koji su očuvani u Kučima, Vasojevićima, Studeničkom srezu (okrug Čačanski), Podravini itd.

Nešto pod utucajem hrišćanske religije, nešto uticajem promena u pojmovima i shvatanju o moralu, porodičnom životu i društvenom vaspitanju, ovaj se običaj počeo postepeno izbacivati iz upotrebe, dokle najzad nije postao infaman, pa sledstveno i zabranjen.

Koliko je pak on bio stran duhu, karakteru i porodičnim osećanjima našeg naroda u vremenu o kome se govori, najbolje se vidi iz oštrine same kazne koja je bila propisana ovim zakonom za njegove vršioce. Jer lišenje "svake vojničke časti" povlačilo je pored gubitka sviju počasti, političkih prava i javnih zvanja, još i gubitak prava na nošenje oružja, a to nije bila mala kazna za ono vreme i za gorštake ovih krajeva, koji su oduvek bili vrlo osetljivi u pitanjima časti i ponosa. Ovo u toliko pre, što onaj koji nije oružje nosio, nije se ni za čoveka smatrao, pa zbog toga nije smeo doći ni na jedan javni skup gde se ljudi kupe. Zato je ova kazna značila ni manje ni više nego potpunu moralnu smrt za onoga koga bi postigla.

2. - Jabanac je uopšte svaki stranac, a u ovom slučaju označava gosta-namernika.

TOČKA JEDANAESTA §25. Da danka drugog nema osim vojvodske akče.

Ovim je propisom konačno odrečeno svako plaćanje danka Turcima i na taj način Vasojevići proglašeni za samostalnu federativnu zajednicu s jednim zajedničkim vojvodom na čelu, kome se imala plaćati vojvodska akča. Akča je bila jedna vrsta turskog novca od jednog drama zlata od 14 karata, i ovde je ta reč namerno upotrebljena da bi se izbegla upotreba reči danak, jer se htelo da su Vasojevići sasvim slobodni i da ne plaćaju nikome nikakav danak, pa ni svojim vlastitim glavarima, osim vojvodske akče koja, kao bajagi, nije danak. Ovakva se stilizacija morala doneti zbog toga što narod nije hteo pristati da plaća svojim glavarima nikakav danak, jer se obično govorilo: "Kad već moramo plaćati danak, bolje je da ga plaćamo Turcima, pa da smo mirni i da se s njima ne bijemo i uzalud ginemo, nego da ga plaćamo vama i da opet s Turcima ratujemo."

§26. Da vojvodska akča bude po dva groša s dima na dim.

Kao što se vidi, vojvodska je akča iznosila po dva groša s dima na dim, tj. s kuće na kuću, i plaćala se svake godine o Mitrovu dne. Kuća ovde označava jednu obitelj koja živi svojim posebnim i samostalnim načinom života, nezavisno od drugih srodnih joj porodica.

O vojvodi, njegovim pravima i dužnostima sačuvane su i sledeće odredbe:

1., Vojvoda ima najvišu čast i vlast i vojvodsku akču, a čardak kumbulom da mu se gradi.

2., Svak da sluša i da počituje vojvodu i da mu ljubi ruku, a on samo vladiki i patriki i duhovniku koji ga pričešćuje.

3., Ko vojvodu ne sluša i ne počituje, besudnik je i bezakonik, i nema mu savitka u našu zemlju.

4., Ko na vojvodu ruku digne, oni čas da se pogubi, i panaije mu nema.

5., Kad vojvoda padne dušmaninu u ruke i umre na muke za vjeru i slobodu, da mu se po namastirima i crkvama ime čati, i da se ne zaboravi navijek i amin.

6., Vojvoda da čuva našu zemlju i slobodu, i to da ne preskoči; ako to preskoči, nije više vojvoda, i natemate ga bilo ovoga i onoga svijeta!

TOČKA DVANAESTA §27. Da se za Vasojevičko drži od Nožice do LJešnice, od Bjelasice do na vrh Ržanice, i Brezojevica crkva, koja cvili među turskim gradovima kao ljuta guja među ognjevima.

Ovim su propisom utvrđene granice Vasojevića i one upravo obuhvataju bezmalo ceo prostor na kome su danas Vasojevići naseljeni.

Sa odricanjem plaćanja danka Turcima i sa određenjem granica Vasojevići su doista postali samostalni, nezavisni, jer su imali sve elemente koji se traže za postanak nezavisne zajednice, a to su: određeni prostor zemljišta, narod koji taj prostor naseljava i organizovana vlast, koja na tom prostoru gospodari i narodom upravlja.

Sistem uprave bio je zasnovan na federativnoj osnovi. Svako bratstvo imalo je svoje posebne bratstvene glavare s jednim knezom na čelu kao najstarijim, koji je po samom položaju ulazio u plemensku upravu. Plemenska uprava nosila je razne nazive, što je sve zavisilo od toga kakav posao vrši u danom momentu. Tako ako vrši kakve umire većeg obima, onda se zvala - "Gospoda kmetovi", ako veća o spoljnim ili unutrašnjim plemenskim poslovima - "Plemenski glavari", ako raspravlja kakve sporove privatno-pravne prirode - "Sudci" ili "Sudarnici."

U unutrašnje stvari pojedinih bratstava plemenska uprava se nije mešala, osim na poziv bratstvenog glavara, ili u slučaju kad bi došli u pitanje kakvi opšti plemenski interesi. Inače je svoje odluke izvršivala preko bratstvenih glavara, koji su ulazili u njen sastav, a u slučaju potrebe mogla je protivu jednoga neposlušnog bratstva upotrebiti druga bratstva, i na taj način pribaviti punu snagu svojim naredbama.

Kolo srpskih sestara u Beranama

Kao vrhovni organ plemena i izraz želja i potreba sviju njegovih članova bila je Narodna skupština, koja se sastajala redovno svake godine na određenom mestu i u određeno vreme, obično s proleća, jer se verovalo da je za plemenski rad najsrećniji početak u to doba. Na ove skupštine dolazili su svi vojncii i sve starešine porodica, pa čak i žene koje bi bile u tome svojstvu, i svaki je imao pravo učešća u diskusiji o donošenju odluka. Skupština je rešavala samo o stvarima od veće važnosti, kao o izboru, smenjivanju i kažnjavanju glavara, o donošenju zakona i drugim značajnijim stvarima koje su se ticale plemena kao celine.
Inače o drugim manje važnim stvarima rešavali su sami glavari dogovorno. Ali i u ovim slučajevima kad je pleme imalo da da svoju poslednju reč, starešine su se prethodno sastajale, i tek pošto bi između sebe to pitanje raspravile i po svim tačkama sporazum postigle, onda bi ga pred zbor na rešenje iznele.

Odluke na skupštinama donosile su se uvek jednoglasno, jer pojedinci, iako možda protivni, kad bi videli da je većina za izvesno mišljenje, morali su se i oni pridružiti tome mišljenju, pošto im je u protivnom pretila opasnost da budu oglašeni za izdajnike plemena i time lišeni svake plemenske zaštite. Inače jedan jedini odvojen glas bio je veto za izvršenje donetih odluka. Glasanje se nije vršilo pojedinačno, već su predlozi i primani i odbijani prostom aklamacijom, tj. sve ono što se zboru ne bi sviđalo, on je odbijao žagorom, a sve što bi mu se sviđalo, primao je uz izvesne znake odobravanja, kao: "tako je!", "prima se!", "hoćemo!", "dobro je!" itd.

Na skupštine se uvek dolazilo pod oružjem, jer su onda narod i vojska bili jedno te isto. Osim toga, pod oružjem se dolazilo i zbog samoga fakta što je ono sačinjavalo deo narodne nošnje, bez koga se pojedini komadi odela nisu mogli ni zamisliti.

Skupštinu je otvarao, zatvarao i njenim poslovima rukovodio vojvoda, pa je on po pojedinim predlozima uvek prvi govorio, a tek posle njega ređali su se ostali govornici, koji su se trudili da svoje mišljenje odbrane više uverljivim razlozima, nego svojim znanjem ili položajem koji su u plamenu imali. Zbog toga su se pojedini govori cenili po svojoj stvarnoj vrednosti, a ne po poreklu, ratnoj slavi i položaju samoga govornika. Otuda nisu bili retki slučaji: da predlog vojvode ili kneza propadne, a predlog kakva obična seljanina prodre, i to samo blagodareći njegovom besedničkom daru, kojim je mogao svoje gledište odbraniti i celom zboru naturiti.

Skupštine su se uvek završivale igrankom i pesmom praćenom pucanjem iz pušaka, ako bi se sve stvari povoljno svršile, inače su se pojedinci razilazili ćuteći, neveseli, oborene glave i jako zabrinuti, jer je to bio znak da u plemenu ne idu stvari kako treba, a to je bila najveća nesreća ne samo za pleme kao celinu, nego i za svakoga pojedinog člana njegova.

NADNASLOV 2: Kako je i kada nastao "Vasojevićki Zakon u 12 točaka"

NASLOV 2: DRŽIMO SE SRPSKOG SUDA I PRAVDE

PODNASLOV 2:Iguman Mojsije je išao od sela do sela i agitovao za vraćanje u veru pradedovsku raznoseći razne fantastične priče o tome šta čeka one koji se ne pokrste

POTPIS ZA SLIKU (95JPG): Kosidba na Bjelasici

TEKST:

Uvod

1. - Vasojevići su se još pri kraju 16. veka odmetnuli od Turaka i prestali da im plaćaju danak i da primaju vojvode koje im je skadarski vezir određivao. Samim aktom odmetanja oni su otpočeli živeti svojim posebnim i samostalnim životom, pa sledstveno donositi razna pravila i stege po kojima su se u svome radu i životu imali upravljati.

Besumnje da im je prva briga bila da iz svoje sredine istaknu i izaberu vrhovnog glavara, vojvodu, koji bi bio glava plemena, predvodio ih u borbama i predstavljao u odnosima s drugim plemenima i turskim vlastima. Izbor je padao na najuglednijeg kneza, na čoveka koji se odlikovao kako otmenim poreklom, ratnom slavom i besedničkim darom, tako i svojom energijom, okretnošću i umešnošću da može ljudima upravljati i u ruci ih držati. Pored ove vrste odluka, plemenske skupštine su donosile i druga pravila, koja su bila obavezna za celo pleme, i koja je narod nazivao "zakonom", "sudom" i "pravdom".

Ti prvobitni zakoni, odluke, rešenja i stege, docnije su prema prilikama menjani, dopunjavani, tako da sredinom 18. veka, u doba kneza Mirčete Rajičeva i njegova brata, Kneza Milutina, Vasojevići su imali već izrađeno zakonodavstvo gotovo po svima pravnim granama, i po njemu se u svemu upravljali. Iz toga doba očuvani su izvesni propisi ustavnopravnog karaktera, koji govore o granicama Vasojevića: "Nebo Bogu, caru sva zemlja, a Vasojević od Nožice do LJešnice navijek i amin"; o pravosuđu: "Od dans pa navijek i amin kolo (pleme) vasojevičko drži srpski sud i pravda"; o neplaćanju danka: "Bogu Božje, namastiru svoje, a Vasojević danak nikome ne plaća"; o izdaji: "Ko podanas ode pećskome paši bez izema vojvode, da se više ne vrće među nas, a ako se vrne, da se kastiga", i t.d.

Granice Milutina kneza

Naročito je bila popularna odredba o granicama koje su u narodu bile poznate pod imenom "granice Milutina Kneza", i na koje se narod uvek pozivao kao na neki pradedovski zakon. One su se poklapale sa teritorijom budimljanske župe, a uz to zahvatale su i Lijevu Rijeku, kolevku Vasojevića, koja je dotle pripadala kučkom vojvodstvu.

Za sve to vreme Vasojevići su formalno priznavali sultana kao "gospodara od sve zemlje" i održavali prijateljske veze sa skadarskim vezirom, ali danak nisu gotovo nikad plaćali, sem manastirima na čijoj su zemlji bili nastanjeni. No posle smrti Kneza Milutina 1791, Turci ponovo pokoriše Vasojeviće, i počeše dovoditi za vojvode svoje ljude, kao Radoja Babovića, koji je otprilike svega četiri godine bio na tom položaju pa umro, a skadarski vezir imenovao za vojvodu opet svoga čoveka, Lakića Kastratovića, unuka Radojeva po kćeri Novki Krivoj, koji je bio poglavica Vasojevića sve do svoje smrti 1825. Za to vreme, od 1791. do 1825, prestaje ne samo svaki zakonodavni rad u Vasojevićima, već i oni zakoni koji su bili ranije doneseni, odmah su obustavljeni, a na njihovo mesto su stupile stare administrativne uredbe i naredbe turskih vlasti, pećskih paša i skadarskih vezira.

Ali 1825. dolazi za vojvodu Simo, mlađi sin vojvode Lakića, koji je bio sasvim drugog karaktera, drugih osećaja, drugog duha i drugih pogleda no što je to bio njegov otac. Jer, dokle je vojvoda Lakić, koji je inače bio veliki patriota, odvažan junak i mudar čovek, priznavao tursku vlast i oslanjao se na Turke, koji su ga protivno plemenskim običajima na vojvodski položaj doveli, dotle se vojvoda Simo oslanjao na pleme i stavio na čelo one struje u plemenu koja se stalno držala lozinke: "Borba za slobodu Vasojevića u granicama Milutina Kneza", i koja za Turke i njihovo prijateljstvo nije htela ni da čuje.

Rad vojvode Sima

U to vreme bio je starešina manastira Đurđevih stupova iguman Mojsije Zečević, čovek neobično darovit, energičan, preduzimljiv i vatren pobornik narodne slobode; on prihvata planove vojvode Sima, i svojim ugledom, koji je u narodu imao i kao čovek i kao svešteno lice, okreće gotovo celo pleme za vojvodu Sima i njegovu politiku. Naišavši na lep odziv u plemenu, Simo i Mojsije reše da prvo vrate u pravoslavlje sve Vasojeviće koji su se bili ranije isturčili, da bi se na taj način što bolje izvela u plemenu sloga i jedinstvo, pa tek onda da rade na oslobođenju Vasojevića i uspostavi starih običaja i zakona koji su važili u doba Milutina Kneza. U tu svrhu Mojsije je išao od sela do sela i o praznicima poučavao i zaklinjao narod da se čvrsto drži drug za druga, da svako čuva veru pradedovsku i sluša svoje plemenske glavare, naročito vojvodu Sima koji radi za dobro plemena i celoga srpskoga naroda.

Prvi se pokrsti jedan Mojsijev rođak Zule Fatić, koji je posle išao po selima i agitovao za pokrštavanje, raznoseći razne fantastične priče o tome šta sve čeka one koji se ne pokrste i kao muhamedanci umru, i te su priče dosta doprinele da se mnogi dragovoljno vrate u pravoslavnu veru. Osim toga bilo je povereno svima viđenijim ljudima iz pojedinih bratstava da polako i na lep način, a ako ustreba, i silom prevedu svoje rođake-poturčenjake u hrišćansku veru.

Uporedo s tim radom oko pokrštavanja, intenzivno se radilo i o odmetanju Vasojevića od Turaka. U tom pravcu išle su im i same prilike na ruku, jer beše zavladalo haotično stanje u turskoj carevini zbog novačenja sultana Mahmuda, koji 1826 ukide janičare i uvede redovnu vojsku, što su stariji i verski zatucaniji muslimanski elementi shvatili kao propast carevine, pa su se zbog toga počeli buniti, te su se turske vlasti bile zabavile o svome jadu, a o hrićanima nisu mnogo vodile računa.

Novačenje je izazvalo veliko nezadovoljstvo naročito u krajevima kosovskog i skadarskog vilajeta, jer su samovlasne paše to jedva dočekale, pa da se pobune i objave rat Carigradu. Skadarski vezir, koji se oduvek isticao svojom samovoljom, sada se pogotovu bunio protivu novačenja, pa je čak i Carigradu pretio. Kujući plan za odmetanje od sultana, on je kroz prste gledao Vasojevićima, jer je hteo da ih pridobije za sebe za slučaj borbe sa sultanovom vojskom. Simo i Mojsije, shvatajući prilike i računajući da jednog dana Mustafa-paša Buštalija može postati apsolutni gospodar Arbanije i okolnih krajeva, pokazivali su se kao pristalice njegove politike, a protivnici sultana i njegovih reformi. To im i dade povoda da odreknu plaćanje dohotka agama i begovima kao protivnicima skadarskog vezira, pa im čak i zabraniše da idu po selima i da dolaze u dodir sa narodom.

Razgovor sa Milošem Obrenovićem

Nesrećne prilike u Turskoj se još više pogoršaše kad ona zarati sa Rusijom 1828, jer se tek tada videlo kakvo je rasulo i nedisciplinovanost u redovima turske vojske. Mustafa-paša, koga je sultan bio pozvao u rat, krenu se tek posle godinu i po dana, preko leta 1829, ali ne da ratuje, nego tek da se vidi da se krenuo, da što opljačka i uceni Carigrad izvesnom sumom novaca. NJegova vojska dođe do Plovdina, i tu se zadrža po naredbi iz Carigrada, jer se sultan beše uplašio od Mustafa-paše, i zbog toga mu naredi da se odmah vrati, jer nije potrebna njegova pomoć, pošto je već mir s Rusijom bio zaključen, a uz to mu posla kao dar "1000 kesa sve žuta dukata." Mustafa se vrati natrag i usput opljačka sve, kami i drvo.

Ovoga puta u Mustafinoj vojsci bili su i Vasojevići pod vođstvom vojvode Sima. Oni su bili došli do Plovdina, i tu su mnogi propali od zaraze i drugih raznih boleština, kao barjaktar Radosav Vulević i mnogi drugi, a s njima i Đulbeg Šabanagić, poglavica plavske nahije, kako su Turci zvali vasojevićku oblast. Sa vojskom je bio i Mojsije, koji se po svoj prilici vratio iz Niša, usput svratio knezu Milošu i tražio da se Vasojevići priključe Srbiji, ali mu je Miloš odgovorio da su Vasojevići daleko od "ograde (granice) srbijanske", koja je udarena na Javoru i da o tome zasada ne može biti nikakva govora.

Kad se Mojsije vratio u Vasojeviće, našao ih je zavađene s Gusinjanima i ostalim poturčenjacima, jer su ovi poslednji bili ulučili zgodnu priliku da počine razne zulume pravoslavnom delu stanovništva, a naročito da isturče svoje žene-hrišćanke, kao i da pobiju one koje se ne htedoše poturčiti. To jako ozlojedi Mojsija, koji je i inače bio zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, pa prikupi ostatak Vasojevića i udari na pogranične kule u Sućeskoj, poruši ih a posadu rastera. Na glas o tome Šaban-aga Reyepagić diže vojsku, udari na Đurđeve stupove, opljačka ih i popali sve konake koje beše Mojsije podigao odmah posle 1822, ali Mojsija ne uhvati, već mu ovaj pobeže u Gornje Vasojeviće, gde se krio u šumi sve do povratka vojvode Sima sa vojskom.

Kad se Simo vratio i video kakav su nered Turci napravili u Vasojevićima, odmah pođe u Skadar i uloži oštar protest kod vezira protivu turskih posada i gusinjskih aga, izjavljujući da age više neće primati u pleme niti im davati ikakav dohodak. Gusinjani su opet, sa svoje strane, optuživali Mojsija i svu krivicu bacali na njega, kao buntovnika i rušioca turskoga carstva, i tražili njegovu glavu. Stvar je bila svršena tako što je Turcima Gusinjanima bilo zabranjeno da idu po selima, a Mojsije je imao da dođe pred vezira. Ali Mojsije nije hteo ni da čuje za vezira, već je i dalje kroz Vasojeviće agitovao za odmetanje sastajući se s vojvodom Simom i drugim glavarima i uglednim ljudima iz plemena.

Zakon s početka 19. Veka

Kako vezir nije imao vremena da vodi računa o tome šta rade Vasojevići, to je ovima bilo lako da sazivaju plemenske zborove, da se na njima dogovaraju i da donose zakone i druge odluke koje su se ticale plemena kao celine. Koristeći se tim neredovnim prilikama, koje su vladale u celoj turskoj carevini a naročito u skadarskom vilajetu, Vasojevići se 1829. definitivno odmetnuše od Turaka i nisu im plaćali danak sve do kraja 1843. Tek 1844, kad je stvar bila raspravljena na Kraštici u prisustvu verzirova komisara Selima Reyića, Vasojevići su priznali tursku vlast, a pristali da agama i begovima daju ponešto meda i masla, a harač da neposredno veziru predaju, i to je trajalo do 1852, kada su se opet odmetnuli i prestali plaćati i harač veziru i dohotke agama i begovima.

Prema svemu tome, "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" je donesen ili krajem 1829, tj. odmah posle povratka vojvode Sima iz Plovdina ili u prvoj polovini 1830, jer je već u septembru te godine Mojsije bio pošao na Cetinje i tamo ostao sve do jeseni 1842. Ranije nije mogao biti donesen, jer se o tome nije radilo, a docnije nije opet donesen zbog toga što narodno predanje vezuje njegov postanak koliko za ime vojvode Sima, toliko i za ime igumana Mojsija, a ova dvojica od 1830. nisu više zajednički radili: prvo stoga što je Mojsije od 1830. do 1842. bio stalno na Cetinju, i drugo što se odmah po povratku sa Cetinja 1842. bio krvno zavadio sa Simom, jer su jedan drugome o glavi radili, pošto je Mojsije hteo da Sima zbaci i Vasojeviće prisajedini Crnoj Gori, a Simo je i dalje radio na tome da Vasojevići ostanu slobodni i od svakoga nezavisni.

2. - Kako narodno predanje veli da su vojvoda Simo i iguman Mojsije bili rešili da uspostave stare zakone i običaje, kao i to, da su neki zakoni, stege, pravila i druge plemenske odluke bile donesene i u doba pređašnjih vojvoda i knezova vasojevićkih, to se samo po sebi nameće pitanje: da li je "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" sasvim nov ili je to kompilacija pređašnjih plemenskih zakona i odluka, i, ako je ovo poslednje, šta je u njega sve uneseno iz tih ranijih zakona i odluka? Po sebi je jasno da se na to pitanje ne može dati nikakav definitivni odgovor, jer nam nedostaju tekstovi tih ranijih zakona, pa se zbog toga ne može izvršiti potrebno poređenje sa tekstom ovoga zakona niti utvrditi šta je u njemu staro a šta novo. Jedno je tačno da, ako je bilo kakve kompilacije, a nje je nesumnjivo moralo biti, nije sve uneseno iz ranijih zakona, o čemu svedoče navedene odredbe koje su se u narodnoj svesti očuvale, ali koje nisu ušle u novi zakon. Ali je najverovatnije da su sve ranije odluke koje su odgovarale vremenu, prilikama i ondašnjim potrebama, unesene i u ovaj zakon, a uz njih dodane i nove kojih ranije nije bilo. To se najbolje vidi po samom obliku pojedinih propisa, jer neki od njih imaju lepšu, uglađeniju formu no što je imaju drugi, što znači da su starijeg datuma i da su se usled usmenog prenošenja i pamćenja bolje zaokruglili i dobili takoreći čisto poslovički izgled, lepši oblik, savršeniju formu od onih koji su docnijeg datuma. Tako npr. propisi &&-a 1, 2, 3, 5, 8, 9, 10, 12, 21, 25, 27 itd., imaju uglađeniji oblik nego propisi &&-a 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22, 23, što će reći da su prvi starijeg a drugi poznijeg datuma.

Prvi Dom trezvenosti viteškog kralja Aleksandra Prvog ujedinitelja u Beranama

Stara, srećna vremena

3. - "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" je zakon ustavnopravnoga karaktera, i sadrži odredbe po raznim predmetima iz javnog, privatnog, poglavito krivičnog prava. Do nas je dopro putem usmenog predanja, pa otuda bezmalo sve njegove odredbe imaju poslovički oblik, jer ih je narod u toj formi lakše pamtio i s kolena na koleno prenosio.

Pod uticajem novih prilika koje su nastale prisajedinjenjem Vasojevića Crnoj Gori, kao i uvođenjem novog zakonodavstva, "Vasojevički zakon" je počeo naglo da se gubi, da pada pod večni veo zaborava tako, da se u poslednje vreme o njemu gotovo nije ništa znalo, ili ako se znalo, znalo se toliko da je postojao i takoreći ništa više.

Za vreme prvih dana neprijateljske okupacije 1916, "kad tuđe vlasti počeše uvoditi tuđe običaje", počelo se u narodu mnogo govoriti o starim srećnim vremenima, o starim narodnim ustanovama i zakonima, pa su se stari prisetili i ovoga zakona. Ali u početku tih razgovora vođenih za vreme zimskih sedeljki, niko od njih nije znao ceo zakon, već samo pojedine točke ili po nekoliko propisa iz pojedinih točaka.Posle nekoliko sedeljki, osvežavanjem uspomena uzajamnim podsećanjem, dopunjavanjem i korigovanjem, bilo ih je koji su ga već i naizust znali.

Prisustvujući tim sedeljkama, ponavljajući pojedine propise i tražeći objašnjenja za poneke reči i izraze i mi smo bili naučili napamet ceo zakonski tekst i zabeležili ga onako kako smo ga onda čuli i upamtili. Tom prilikom zabeležili smo bezmalo i sva vasojevićka narodna predanja i verovanja koja stoje u vezi sa propisima ovoga zakona, kao i ostalu građu koja nam je docnije poslužila za izradu komentara.

Sačuvati od zaborava

4. - Što se tiče izrade komentara, namera nam je bila da pojedine reči, izraze i cele propise objasnimo verno prema narodnom shvatanju ondašnjih Vasojevića, jer se jedino na taj način može pogoditi ne samo prava zakonodavčeva misao, nego i pravilno shvatiti zakonski tekst, onako kako ga je u pameti imao sam zakonodavac kad je pojedine odredbe redigovao. Drugim rečima, hteli smo protumačiti zakon tako kako bi ga protumačio sam zakonodavac kad bi u životu bio.

Ali da bi se mogao dati jedan tako idealan komentar, bilo je potrebno do sitnica proučiti celokupno ondašnje uređenje Vasojevića, njihove odnose s ostalim naseljenicima koji nisu bili Vasojevići, zatim poznati njihov karakter, duh, osećanja, tradiciju, ideale, njihova shvatanja i verovanja, pravne i druge socijalne običaje, način njihova života i rada i mnogobrojne druge momente koji su bili od uticaja da se donese ovakva ili onakva odredba po pojedinim predmetima. Stoga je za sve to trebalo mnogo truda i vremena, pa je i samo objavljivanje ovoga zakona došlo nešto docnije no što se to moglo očekivati.

Pri tome trudili smo se da pojedine činjenice, ukoliko je to bilo mogućno, iznesemo tako da mogu poslužiti ne samo za ovu svrhu kojoj su namenjene, nego da se njima mogu koristiti i svi drugi ljudi od dela i nauke. Otuda je i komentar izvesnih propisa nešto oštriji no što je to možda bilo potrebno. Ali smo verovali da to ne samo neće biti na odmet, nego će, naprotiv, biti od velike koristi, jer će se mnogi detalji iz narodnoga života i običaja, koji su već i inače bili na izmaku narodnoga pamćenja, sačuvati od zaborava.